Под НАТО чизмом протерано пола милиона Срба са својих огњишта

Под НАТО чизмом протерано је око 500.000 Срба са својих вековних огњишта. НАТО је у том варварском походу у размаку од пет година извршио и агресију на тадашње три српске земље: Републику Српску Крајину (протерано око 250.000 Срба), Републику Српску (протерано око 150.000 Срба) и СР Југославију (протерано око 200.000 Срба).

У исти мах НАТО је уништио Републику Српску Крајину, разорио Републику Српску, разорио СР Југославију и отео српску покрајину Косово.

Република Српска Крајина

Први НАТО поход на Србе десио се у Републици Српској Крајини, и то у неколико наврата, бомбардујући положаје Војске Републике Српске Крајине, као увертиру за акцију хрватске војске под називом „Олуја“. НАТО је учествовао као подршка хрватским снагама у многим операцијама и пре, и током, и након „Олује”.

Након заустављања хрватско-муслиманског сукоба и потписивања Вашингтонског споразума, почела се припремати „Олуја“. Септембра 1994, Хрватска је уз одобрење Стејт департмента, потписала уговор под именом „Демократски транзициони програм“, с америчком војно-консултантском компанијом „MPRI“. Према овом споразуму, амерички генерал Карл Вуоно са својим сарадницима је интензивно радио на обуци хрватске војске и официра. У исто време НАТО оружје за хрватску војску се допремало са свих страна, како авионима и бродовима, тако и из правца Мађарске.

Дана 4. августа 1995. године у 4 часа после поноћи, НАТО ваздухопловне снаге у координацији са хрватским снагама започеле су акцију „Олуја“ бомабардујући положаје Војске Републике Српске Крајине, пар сати пре почетка копненог напада хрватских снага, а са циљем протеривања српског становништа.

У заједничкој операцији са НАТО-ом, хрватске снаге су кренуле у копнени напад са више од 138 хиљада војника, 350 тенкова и са око 20 авиона. Авиони НАТО су изводили операције у ваздуху, координисане са хрватским снагама, уништавајући српске положаје и ракетно-радарска средства, средства телекомуникације и све друге војне објекте.

У исто време, води се снажна антисрпска пропагандна кампања од стране НАТО-а и западних земаља да би се светка јавност одвратила од дешавања у Републици Српској Крајини.

У то време се појављују и “сателитске” НАТО фотографије око Сребренице, те се светској јавности одвлачи пажња дешавањима у Сребреници са бруталног етничког чишћења Срба у Републици Српској Крајини од стране НАТО-а и хрватских снага.

Зелено светло за почетак етничког чићшења дале су САД уз подршку НАТО-а, а што су потврдиле и тадашње дипломате САД и НАТО-а.

Последица НАТО-хрватске акције „Олуја“ је етничко чишћење око 250.000 Срба.

Република Српска

У јеку ратних дејстава и борбе за одбрану Републике Српске на Војску Републике Српске, а која је држала фронт од око 1600 километара се обрушио и НАТО. НАТО је појединачне нападе на Републику Српску започео још 1994. године, да би као наставак тих напада била извршена и потпуна агресија августа 1995. године. Изговор за агресију био је догађај на сарајевској пијаци Маркале.

НАТО је масовним ударима нападао све циљеве у Републици Српској те користио муницију са осиромашеним уранијом. У исто време у кординиацији са НАТО снагама, трајала је и офанзива хрватских и муслиманских снага на Војску Републике Српске.

Потпуна агресија на Републику Српску под НАТО називом “Одлучна сила” у којој је погинуло око 160 људи, уследила је двадесетак дана након пада Републике Српске Крајине, махом цивила. Када се погледа развој догађаја тог августа 1995. године, јасно је да је циљ био слабљење моћи Војске Републике Српске, која је била у борбеној предности у односу на непријатеље.

Са ове временске дистанце може се закључити да су НАТО операције у Републици Српској Крајини и Републици Српској биле увод у општу агресију на СР Југославију. Ово превасходно јер је НАТО контролом ваздушног простора Републике Српске после имао обезбеђен правац за напад на СР Југославију. Такође, у прилог овој чињеници говори и то да су на овом простору већ вођена ратна дејства, тако да још једна инвазија не би била тешко објашњива светској јавности, као и то да је за све поново најлакше било оптужити Србе.

По завршетку рата у бившој БиХ и потписивању Дејтонско-париског мировног уговора, веома снажне снаге НАТО-а под називом (IFOR) су упућене у Републику Српску и Муслиманско-хрватску Федерацију. Њихов задатак биo je обезбеђење провођења Мировног споразума и очување мира.

Али, 1996. године, скоро годину дана после завршетка рата око 150 хиљада Срба из Сарајева је напустило своја огњишта из делова који су припали Муслиманско-хрватској Федерацији.

НАТО снаге нису учиниле ништа да би заштитиле српско становништво, иако је бројност његових снага у Републици Српској и Муслиманско-хрватској Федерацији била око 60.000 људи са великим бројем оклопне технике. НАТО снаге су само немо посматрале егзодус Срба из Муслимаснко-хрватске Федерације.

СР Југославија

Након Републике Српске Крајине и Републике Српске, НАТО се обрушио и на СР Југославију и то са много већим снагама. Повод за агресију су били неуспели „преговори“ – одбијање капитулације и окупације СР Југославије у Рамбујеу, а којим је био предвиђен улазак и боравак НАТО снага на територији СРЈ под имунитетом, а који услов у мирнодопским условима су потписале потоње власти у Србији.

НАТО агресија се окончала Куманосвким споразумом, а потом и Резолуцијом 1244. Иако је Резолуцијом СБ УН предвиђено да је Косово у саставу СР Југославије и да се гарантује повратак Војске СРЈ на Косово, НАТО снаге и Запад су се оглушиле о тим одредбама све до данас.

Последица НАТО агресије на СР Југославију је етничко чишћење око 250.00 Срба са Косова, а злочини над српским становништвом на Косову у присуству НАТО-а се настављају и данас.

ЗАКЉУЧАК

Резимирајући све горе наведене чињенице, под НАТО чизмом протерано је око пола милиона Срба са вековних огњишта  – највеће етничко чишћење после Другог светског рата.

Број директно убијених Срба од стране НАТО је око 4.000. Број умрлих због радиоактивне муниције коју је користио НАТО у СР Југославији, Републици Српској и Републици Српској Крајини никада није утврђен. Становништво и данас умире од последица бомбардовања радиоактивном муницијом.

Под чизмом НАТО-а уништена је Република Српска Крајина, разарана Република Српска, разарана СР Југославија, а Србија је изгубила и део своје територије – Косово и Метохија.

После наведених чињеница, не можемо, а да не закључимо да је НАТО искључиво непријатељски настројен према Србима.

Чудно је да неки српски политичари и даље желе да се Република Српка и Србија придруже овој војној алијанси. НАТО снагама је дат дипломатски имунитет у Србији, као и слободно кретање кроз Србију, иако је то био ултиматум 1998. године.

НАТО је према Србима у више наврата био агресор и непријатељска сила.

Чудно је да се НАТО третира и као “партнер” Србије и Републике Српске, те да је он “гарант безбедности”, иако је под његовом чизмом протерано око пола милиона Срба.

На ову тему се воде преговори, како између представника Републике Српске, тако и Србије и НАТО-а, те се у медијима води отворена кампања за приступање овој војној алијанси.

НАТО се у медијима представља као једна социјално-хуманитарно-друштвена организација која доноси “просперитет” друштва.

С друге стране, НАТО никада није скривао отворено лицемерство и садизам према било којој по њих “непријатељској” земљи, нарочито према Србији.

НАТО је према подацима из 2015. године бомбардовао СР Југославију више него Либију, Ирак, Сирију и Авганистан заједно.

Све своје војне акције током читаве своје историје, заснивао је на искључивим лажима и подметањима, а што је доказано и потврђено од самих чиновника НАТО-а и политичара земаља чланица НАТО.

НАТО снаге су чак кршиле и свој сопствени статут, јер ни једна земља чланица није била нападнута, а по којем члану би НАТО евентуално војно интервенисао.

НАТО снаге данас кроз Републику Српску и Србију имају право несметаног кретања, како копненим, тако и ваздушним путем, са уживањем права потпуног дипломатског имунитета, иако је НАТО и Републици Српској и Србији био и остао војни непријатељ, како за време отворених сукоба, тако и данас.

Восток.рс