Под вођством кловнова до потуног слома и краха Србије!

Србија се прометнула у смртоносно опаку политичку бурлеску. Њена најновија срамна представа, после летошње педеријаде, недавног довлачења заставе велике Албаније над Београдом и култног заседања НАТО жреца-Трилатерале, је тријумфални долазак албанског премијера Раме. Дошао је албански премијер да узме кључеве од Прешева, из руку свог срског колеге, и обави прву половину посла- званичног признавања Косова од стране Београда. Истовремено, амбасадор САД Мајкл Кирби и тутор Србије у име Европске уније, Мајкл Девенпорт, све су уверенији да Србија одлично игра у овом кабареу. Као и овдашњи властодршци и идеолози зомбиране српске реалности.

Многи међу Србима, застрашени мукама и понижењима каква у новој историји није претрпео ниједан народ, са искуствима мучког напада од стране највеће сила света и њених трабаната, надају се да ће им јавно попишавање албанског премијера Раме, по целом Београду и Србији, донети неки бољитак. До новог дана и нове увреде. У томе предњаче данашњи властодршци.

Они бестидно, али успешно, овде и сада, пред нама, окрећу све важеће цивилизацијске појмове наглавачке. Бежање у лудило надреалног и непризнавање стварности, ни себи ни другима, познато је као синдром осудених на доживотну робију. Хоће да живе, макар како.

У тој клими, видљиво је бујање моралног кукоља, засејаног у великим поломима прошлих времена, погубних по Србе, током светских ратова из којих су наоко изашли као победници.

А, уствари, изашли су уништених најквалитенијих гена. Видимо данас безобзирни продор скоројевића, лопова, сецикеса и назови елите, склоне разним хохштаплерским пречицама.

То је мизансцен и кулисе транзиције које погодују оваквим водама. И само у тој и таквој сценографији, могуће је да бивши “скојевац” и миљеник Слобе и Мире, Тахир Хасановић, доведе Трилатералу у Београд као први масон Србије.

Да Вук (Драшковић), од играча козарачког кола и правоверног комунисте, па касније и лажног Драже, постане евроатлански гуру Александру Вучићу. Веле, он је министар иностарних послова у сенци! Ту је, кажу, да буде кључна карика са нашим думшанима, да нас кроз обећане евроинтеграције што лакше одвуку на споредни колосек историје. У ништавило.

Само у миљеу издаје, они џелатском, неинвентивном контролом истине, оправдавају разлоге свог опстанка. Као и после недавних бруталних увреда албанског премијера Раме, стара фрајла “Политика”, не консултује своје омиљене „аналитичаре”, разне Анделковиће, већ пита пензионере шта мисле о изјави кабадахије из Тиране.

И баш зато су као водећи ликови из текуће надреалне српске представе, изабрани надреални председник (у одори Краља Ибија) и надреални премијер, толико по елоквенцији и гримаси сличан трагикомичном позоришним лику, Радовану ИИИ. Вучић се и заиста се нашао, коначно, при крају своје баладе, на целу противничких Вилотића, баш као у славној позоришној представи. Смештени су српски надреалисти под исту шатру, у једну заједницку представу. И то као два јунака једне трагикомедије…

У питању су најупадјивили ликови најновије “исте” власти, ангажовани у најзапаженијој у најомиљенијој политичкој дисциплини, од “октобарског преумељења”! У спрдачини.

Али пригушене поруке придављене истине, ипак се пробијају. Оне, на жалост, недовољно јасно допиру до оних којима је већ пресудено, али још тога нису свесни. Јер, садашњи “краљ”, у костиму вербалног жонглера, уз асистенцију министарства силе, понегде још и измами неки меки аплауз.

Али, на летошњу педеријаду су извели цак 7.000, гладијатора, да заплаше јавност. То је Србима, који нису разумели суштинску поруку драматурга и главног глумца, заслужена казна за неодговорно уживање и подсмевање самом себи. Својевремено, за време лагодног самоуправљања и грицкања Титове капаре, за будућу пропаст Србије, погрешно смо учитавали поруке лажног краља Ибија у позоришту.

Онај који је пажљиво пратио српско политичко глумиште последњих деценија, па и сва друга позоришта око нас, све до до садашњег мука, схвата како је то нашим џелатима била сјајна инспирација за разумевање наших мана. Тако су нас “прочитали” где смо најтањи. Била је то предност за већ припремљени и експеримент сумануте транзиционе представе. А, она уопште није комична.

Напротив, касно се схватило да у инсталираној превари од 5. октобра, не само одабрани глумци, већ и елитни део публике, интелигенција, као плаћеник, учествује у једној пошасти. Накнадна анализа ће, надајмо се, ипак показати да је и политички и интелектуалну кукољ, дао очекиване плодове. Да ли је касно да му се ипак доака, и сваком другом штеточинству?

У њиховом ансамблу се разиграно керебеће ЦЕСИД-ови борци за демократију. НВО за људска права наступају редом као и костимирани ЕУРО-четници и лажни социјалисти, домаћи дописници страних медија, који погане своју сопствену земљу. Наравно, и разне Жене у црном и ЛГБТ. Овај вртлог у коме се (траги) комицно праве невешти главни јунаци, председник и премијер, рецито говори о томе ко су и какви су.

Та два комедијанта са, заправо, трагичним улогама, како је то добро сагледао Владимир Путин приликом последње посете Београду, предводници су губитницке надри-елите са којом смо скоро изгубили сувереност.

Али, и рупа у коју су већ упале данашње воде, све је дубља и шира. Они више нису смешни. Нема за њима оног раздраганог смеха, као некада што се чуо за великаном глумишта, из Атељеа 212, славним тумачем Краља Ибија и Радована ИИИ.

Сада гледамо само ликове најгорих имитатора. Један од њих двојице је летос виден у Њујорку, са преголемом свитом и још големијом господом, руралног изгледа.

Други је скоро посато разрок, гледајући једним оком на Меркелову и Обаму, а другим на Путина. И све то у ријелити шоу програму који се не прекида ни ноћу. Бурлеска у дневним новинама траје као ТВ серија у наставцима. Коју ми плаћамо већ испражњених новчаника.

Велики срски глумац, Зоран Радмиловић, због кога су поједини обожаваоци његовог цувеног лика Радован ИИИ, гледали и свих 200 представа, ишао је далеко у тумачењу наших сихологија, истраживао је, колико су Срби спремни да у свему, ама баш свему, виде прилику да се себи наругају, па и мазохистици самопонизе. Све, не би ли били другачији и недодирљиви за уобичајене вредности.

За разлику од славног глумца, који је ту златну жицу за перформанс неговао, све до последњих представа које је одиграо, његови неуспели двојници су своје улоге карикирали по мери својих бедних сценарија, негде ван Србије написаних.

Склони јефтином поспрдивању, на рачун свих смртно реалних и озбиљних тема данашње српске стварности, они не одлажу костиме и не одлазе кући без шминке. Не, они се максимално труде да импровизују на тему опстанка државе. И овако размишљају: “…Власт, то сам ја, а Ви сте се руља, незахвална и нерадна, подложна свакој манипулацији, и зато сте наша идеална публика.”

И упркос свему, они се не удаљавају од сценарија погрома историјске и духовне вертикале Србије, ни за секунд. Тако шире нову догму, по рецепту Орвела, која гласи: храброст је кукавичлук, а кукавичлук је прихватљива реалност.

Они шенлуче на тему „промене свести”, пијани разваљују ризницу српске прошлости, претварају је у Али Бабину пецину, арче Србију на међународној сцени, без трунке зазора, и не дозвољавају да се та представа заврши а публика разиде. Да одахне и размисли. Да увиди реалност.

Живот је чудо, поготово после спавања. Понекад се људи пробуде једног јутра у чудним одорама и са сценаријом који знају наизуст (ни сами не знају како) и који ће постати њихова нова суштина, шта год то значило.

Пошто би скинуо шминку и костим, велики Зоран Радмиловић би одлазио својој кући. До следеће представе. У неприкосновену приватност. Имао је истинске пријатеље и истинске обожаваоце.

Овај данашњи Краљ Иби и овај Радован ИИИ, ако се ужасна бурлеска настави, повероваће на крају да је она „огромна већина” коју су медијски и статистички измислили стварна, а аплаузи искрени. Е, то је још преостала енигма у цему це све ово завршити историјским паралелама. Хоћемо ли неми и непокретни чекати?

Јер, све док се не покренемо, одвијаце се представа под насловом “Србија на путу без алтернативе”.

Човек би се упитао добронамерно, има ли још игде овако трпељиве и намагарчене публике. Која, рекло би се, неће да види голим оком видљиво. Голотињу чак без смоквиног листа. Или је та публика неспособна да се било чему запањи после гостовања Радована ИИИ (Вуцица), код Миломира Марица и свих претходних емисија, овог сарказмом обдареног кљуцног новинара свих режима.

Неки, на жалост, још нису схватили да је то што живимо мешања стварног и надреланог, да би се уништио интерес за аутентицну историју Срба и неоспориве истине. А то је да Срби упркос свему, па и свој склоности самопотцењивања и самопорицања, кад изгубе путоказ, увек имају темељ за нови залет и углед већ оверен од историје.

Пре свега, да су пре више од два века стекли часно право на државу и самобитност као нација. Огромним жртвама и самоодрицањем. Све то лукаво “латински и екуменски”, оспорава им се у серијалима дневне политике која нуди циркуса уместо хлеба…

Другим речима циркус и спрдња је надоградују свуда око нас као паралелна стварност и то на рачун смртно озбиљних ствари…И зато Срби ” шпиковани ” дуготрајним (само)понижавањем, ваљда издржавају као покусни кунићи. Зато добијају за елити овакве лидере, људе који би су своме аматеризму заиста били комицни.

Захваљујући и њима и њиховим менторима, како рече историчар Батаковић у једној ТВ емисији: “…Србија ће бити сведена на Београд и нешто ширу околину, а наша деца ће бити шофери медицинске сестре, а ако добро изгледају, биће женске и мушке проститутке…”.

То не каже комичар, него угледни историчар и ваља му веровати. А представа це трајати све док услови за овакав крај транзиционог каламбура не буду у потпуности реализован. Делом на очи публике као вештина српског Худинија, али, суштински, тамо ван шатре. Где се глумцима и кловновима и мађионицарима исплаћују тантијеме.

Драган Милосављевић

©Гето Србија

материјал: Лист против мафије