Поданички дух српске спољне политике, или вежи коња где ти газда каже

Министар спољних послова и први потпредседник Владе Србије Ивица Дачић кренуо је списатељским стопама свог коалиционог партнера премијера Александра Вучића, који се већ увелико опробао у писању месијанских програмских декларација и обликовању политичких визија. О томе сведочи и позивање на парафразу реченице Светислава Басаре да „хладни рат никада није ни престајао“.

Они очигледно (или писци њихових сочињенија) деле исте литерарне и публицистичке афинитете, али и склоност прихватању неке врсте политичког фатализма, као и спремност да се прихвати сваки захтев који долази из окриља Европске уније и САД. И све се то правда неопходношћу да се буде реалан у вођењу српске спољне политике и да Србија коначно престане да буде реметилачки фактор јер је у својој историји увек срљала у сукоб са јачима од себе, не водећи рачуна о стварним последицама вођења такве политике. Ово је још један од политичких митова који се нарочито у време владавине ове нове коалиције непрестано форсира.

Констатујући да Србија не жели да учествује у новом хладном рату, Ивица Дачић у свом ауторском тексту, објављеном у Недељнику (9. август 2014. године), који вероватно треба да буде платформа за политичко обликовање наше спољне политике, варира већ увелико истрошену метафору о вечитости правила да су интереси великих земаља једина важећа константа у вођењу политичких послова, која мора бити безрезервно поштована и уважавана. Он овај став поткрепљује мишљењем да „свако ко се бави бар мало геополитиком и односима у свету врло добро зна да никаквог мира између великих сила једноставно не може да буде. Превише је ту интереса, превише новца, нафте, гаса, оружја… да би велике силе једна другу посматрале на било који начин осим као вечито супротстављене противнике“.

Откривајући нам овај толико познати аксиом који важи у односима великих сила, за које не могу да важе иста правила као за остале обичне смртнике, наш министар спољних послова сматра да смо ову лекцију најзад научили и то на тежи начин, плаћајући тешку и болну цену. Зато је сада неопходно да извршимо коперникански преокрет у схватању наше улоге у међународним односима и да покажемо што већу флексибилност и кооперативност.

Нешто слично као неопходност промене нашег антимодерног менталитета, што непрестано форсира премијер Србије и што за њега постаје алфа и омега у спровођењу визије реформисања и модернизације Србије и њеног “коначног буђења из учмалости и инерције”. Зато нам министар спољних послова у овом тексту препоручује неку врсту политичке хибернације и тиховања, у којима нема места за било какав покушај проактивног односа у одбрани наших националних и државних интереса и вредности јер се наша влада свечано обавезала (пре свега немачкој канцеларки Ангели Меркел) да више неће нарушавати политичку равнотежу на Балкану, да смо коначно схватили где нам је место и да нећемо долазити у позицију да нама суде јер њима сигурно неће, без обзира на то колико они кршили демократске принципе, узусе међународног права и спроводили немилосрдно политику дуплих стандарда.

Оваква врста подаништва и слугерањства, коју је у свом „ауторском“ тексту изнео министар спољних послова Ивица Дачић, заиста је поражавајућа и понижавајућа за српски народ и његову слободарску традицију и при томе он отворено признаје да је Србија неспремна да одлучније брани своје интересе. Тиме је и отворено угрозио укупни систем наше безбедности и спољнополитичку позицију. Он наговештава могућност превентивне капитулације, а да то још увек није на дневном реду захтева и услова који се пред нас постављају. Овакав приступ вођењу спољне политике може се најпластичније описати навођењем наших познатих народних умотворина – “вежи коња где ти газда каже”, или “покорну главу сабља не сече”. Зар је могуће да Ивица Дачић није свестан далекосежних последица које може имати његов став да смо навикли да будемо у сваком рату и да смо за сваки рат дефинитивно ми криви, на чијој год страни се борили и како год да смо на крају прошли.

Ни овакав политички нихилизам није довољан за Ивицу Дачића, већ се он придружује ревизионистичким концепцијама о кривици Србије за Први светски рат јер, по њему, “Србија неће бити нови Гаврило Принцип неког новог светског поретка“. Чак смо се усудили да и у Првом светском рату, као и толико пута касније, делимо правду по свету, да светимо мале и угњетене, да се супротставимо неправди… и на крају те борбе изгубили смо чак трећину популације. Зато нам сада препоручује Ивица Дачић да треба да се притајимо и променимо схватање начина на који треба да бранимо националне и државне интересе и да кренемо у помену менталитета и бунтовничког приступа историји, да престанемо да верујемо да правне норме морају да важе за све људе и народе подједнаком и универзалном снагом.

Ако прихватимо овакво виђење историје и међународних односа које нам пропагира Ивица Дачић и његов преобраћени коалициони партнер, долазимо у ситуацију да не само грубо негирамо суштинско одређење српске историје и традиције, већ и наше поимање политике и друштвених односа сведимо на прихватање најприземнијих порива у којима нема места за одбрану националног достојанства и државних интереса. Како се уопште стварала историја ако није почивала управо на херојским прегнућима малих народа који нису прихватали да буду монета за поткусуривање и који су били спремни да бране елементарна људска и национална права.

Међутим, Ивица Дачић нам великодушно нуди политику мира и превазилажење нетрпељивости на Балкану, наводећи као пример искуство дијалога на Косову (кога није ни било у правом смислу те речи јер смо суштинске уступке правили само ми, али не и албанска страна), који је за њега сада донео постбриселску толеранцију и могућност суживота који постоји само у фризираним извештајима за потребе међународних посредника и саветника. Њега много не додирују готово свакодневне вести о насиљу и притисцима којима су изложени Срби на Косову и Метохији, без обзира на то што су они вољом ове владе приморани да учествују у спровођењу бриселског споразума (чија правна природа готово никоме није позната и јасна) који није решио ниједно отворено косовско питање, осим што је новој коалицији омогућио да буде снажно подржана од функционера Европске уније и САД јер су показали да су научили лекцију о реализму вођења политике. При томе нико још не може да пружи одговор на питање када ће бити формирана Заједница српских општина која треба да обезбеди опстанак Срба на Косову, који се и уз подршку српске владе све дубље и више интегришу у институције тзв. независног Косова.

Ивица Дачић у овом патетичном домаћем задатку није пропустио да још једном искаже приврженост територијалном интегритету Украјине (укључујући и Крим) јер о томе нема спора, као што, по њему, нема спора ни око нашег европског пута, без обзира на то што нам непрестано стижу све тежи, понижавајући и бескрупулоузнији захтеви и услови.

До које мере смо ми понижени као држава, могло се видети у начину како је премијеру Вучићу предато упозорење ЕУ, а због нашег односа према извозу робе у Русију којој су уведене санкције. Тако се није поступало ни са најзабаченијим и најсиромашнијим колонијама и уместо да се овакав захтев одбије пре свега зато што је дошло до драстичног кршења елементарних принципа у међународним односима, наш премијер је брже-боље смислио соломонско решење пристајући да га третирају као најнижег колонијалног чиновника. Ивица Дачић не пише о томе да је управо став Русије према Косову и неколико европских земаља које не признају његову тзв. независност главно упориште у одбрани нашег територијалног интегритета, о чему он не проговара ниједну реч у псеудопрограмском тексту.

Наш територијални интегритет је одавно погажен и окрњен и ми очигледно не треба ову чињеницу ни да помињемо јер ми морамо да коначно знамо где нам је место и каква нам је улога додељена – да будемо задовољни што нам неће успостављати нове услове на европском путу, да прихватимо промену менталитета и коначно признамо да смо главни реметилачки фактор на Балкану, да преузмемо кривицу за разбијање Југославије, да се непрестано суочавамо са прошлошћу и да не помињемо наше жртве јер то је недопустива релативизација наше хашки “доказане кривице”, да престанемо да се самовиктимизујемо и да се скрушено помиримо са великодушно додељеном судбином европског парије, јер, по нашем министру спољних послова, бољи положај нисмо ни заслужили.

Он тријумфалистички описује овакву нашу позицију не видећи у тексту сву испразност, огољено политиканство и самонаметнуто подаништво. “Уосталом, зар није управо Србија, којој су уз примену силе отели део територије, показала да је за решавање чак и тако тешких и сложених ситуација у којима је тешко направити разлику између међународног права и правде најбољи начин сести и разговарати“.

Ово је ретко виђен пример политичког мазохизма који не доноси никаве резултате, већ само продубљује осећај немоћи да се може мењати положај и судбина српског народа на Косову и Метохији. Али ако права, па и међународно, не могу да обезбеде и осигурају правду, она су само израз голе силе и никакав дијалог не може да има смисла ако се прихвати овакво схватање међународних односа, у којима за велике силе право и правда не важе, а у шта се можемо уверити на примеру Украјине и Блиског истока.

“Други велики и моћни могу да санкционишу нас и ми се трудимо да не дођемо у ситуацију у којој то не можемо да избегнемо“ и овакву политику, у којој се инсистира на дијалогу и мирном решавању конфликта, заступаће Србија као председавајућа ОЕБС-а”, каже Ивица Дачић потврђујући своје опредељење да Србија мора да што пре пригуши своје захтеве и интересе и обуздава непрестано свој активнији однос у решавању положаја српског народа, коме следује циљана промена не само менталитета већ и укупног приступа историји и традицији, али и активној одбрани државних и националних интереса.

Када се сагледају суштински акценти садржани у овом тексту, неминовно се поставља питање – шта чини суштину историје. Да ли из њеног летописа треба избрисати и поништити могућност, али и нужност одбране националног и личног достојанства, историјских примера жртвовања и херојских прегнућа и приклонити се схватању да треба прихватити подаништво и политички нихилизам, а све под окриљем нужности доминације реалистичког приступа у политици, у коме се признаје само право силе, а не сила права и правде, док је малим народима остављено да се узалудно позивају на правдољубивост, поштовање демократских стандарда и подржавање утопије да је могуће бити не само немоћни објекат остваривања интереса великих сила. Још је знаменити и у својим политичким дометима недостижни министар спољних послова Милован Миловановић говорио да је витални интерес мале Србије да веже свој чамац за велики брод.

То је идеал који у нашем историјском и политичком искуству није никада достигнут и зато нам овај политикантски текст Ивице Дачића не доноси ништа ново. Али у току ове године обележавамо (без озбиљног учешћа српске државе) 100-годишњицу Првог светског рата, свесни све трагичности судбине српског народа и великих жртава које је тада поднео, када је мала и балканским ратовима исцрпљена Србија одбила аустроугарски ултиматум, без обзира на то што је српска влада показала изненађујући степен кооперативности и реалности. Али то није било довољно да би се избегао дуго планирани рат за уништење Србије.

Живимо у времену великих историјских искушења, када наши политичари морају поново да науче да се национално достојанство и остваривање националних и државних интереса не могу бранити поданичким приступом у вођењу спољне политике.  

Маринко М. Вучинић

НСПМ