Подивљали режим без контроле јер у српском парламенту нема стварне опозиције

Пет година владавине Српске напредне странке и други мандат Александра Вучића, довољан су разлог да се сваки грађанин запита: а где нам је опозиција, станује ли код Вође у Јајинцима или у парламенту?

За кога ћути осамдесет опозиционих народних посланика које је народ бирао са жељом да покаже криминалном режиму шта мисли о њему? Да ли ћуте зато што их је Вођа купио или се само плаше за своје функције и привилегије? Шта треба да се догоди па да се врати она силна опозициона енергија из деведесетих, кад је опозиција ишла на демонстрације, кад је штрајковала глађу, позивала народ на грађанску непослушност и блокирала рад корумпираних и криминализованих институција, штампала слободне новине и одржавала у сваком граду јавне трибине против ондашње власти? Како је могуће да је Вучић срушен деведесетих заједно са својом тадашњом странком, а да то са данашњом опозицијом није могуће? Могуће је имати власт без опозиције, али нема демократије без опозиције, рекао је недавно специјални изасланик Европског парламента за Србију Дејвид Мекалистер. А Србија данас има, очигледно је, пасивну опозицију.

Разулареној напредњачкој машинерији, жељној власти и пара, био је довољан само један непотпуни мандат да потпуно уништи Србију и све њене стратешке потенцијале. Захваљујући примитивној, неспособној, криминализованој и необразованој армији напредњака која је засела у фотеље државних институција и јавних предузећа, Србија је данас најјаднија држава на Балкану, изолована, понижена, преварена и опљачкана.

Неколико највећих државних компанија које још нису растурене, ускоро ће бити искомадане и продате за знатно мању суму од реалне вредности. Страначка војска Александра Вучића има већину у парламенту, али и опозиција има 80 мандата и представљала би велику снагу кад би заједничким отпором Вучићевом манијакалном пројекту, показала да постоји.

Деведесетих година, исто толико посланика је било довољно да подигне стотине хиљада људи на ноге, да се одупру Милошевићевом режиму у коме је и Александар Вучић био министар. Тадашња опозиција знала је да блокира рад парламента, да позове међународне посматраче у помоћ, да штрајкује глађу, позове милионе људи на грађанску непослушност, организује сталне масовне демонстрације у свим већим градовима, покрене своје медије и бори се за њихов опстанак… Постојала је солидарност међу опозиционим странкама и заједнички циљ, упркос чињеници да су идеолошку и програмски често били непомирљиви.

Данас је опозиција у српском парламенту, постала саучесник шизофреног тиранина и његове странке. Њени посланици немо гледају како владајући режим дивља, како диже споменике албанским терористима, како се Вођа састаје са албанским првацима, даје им легитимитет и нуди столицу у Уједињеним нацијама самопроглашеном Косову, како арапским компанијама које су деведесетих финансирале рат против Срба у Босни и Херцеговини, нуди и изворе питке воде и пољопривредно земљиште…

Данашња српска опозиција такође је неми сведок застрашујућег економског суноврата и нових задуживања, а посебно како се спрема распродаја ЕПС-а, Телекома, а по свему судећи и РТБ Бор и још неких стратешких државних компанија.

Зашто опозиција не реагује на ово? Зашто сваки наступ опозиционих посланика више користи Вучићу, него сви његови страначки трбухозборци у парламенту? Јасно је да дубоко компромитовани људи попут Бориса Тадића, Ненада Чанка, Чедомира Јовановића и Бојана Пајтића, већ одавно немају више никакав легитимитет да учествују у рушењу режима који је данас узрок потпуног слома Србије. Политиком “опроста пљачке” вођама претходног режима, Вучић је купио себи савршену опозицију: ону која му не сме ништа јер је и сама огрезла у пљачки.

Због отворене колаборације доброг дела чланства са режимом, Демократску странку Србије (ДСС), напустила је недавно њена дотадашња председница, Санда Рашковић Ивић. Разлоге је сама објаснила у интервјуу који је дала за телевизијску мрежу Н1: “…ДСС мора да се одлучи да ли ће бити опозициона странка или не, јер се сада испоставља да један део ДСС хоће да буде опозиција, а други не…Постоје одбори, као што одбори на Косову и Метохији и градски одбор у Нишу који су одлучно против коалиција са СНС, ја се придружујем тој групацији људи…”

Најављена је и скупштина ове странке на јесен, када ће бити одлучено на коју ће страну ићи већина. Према Вучићу, који је очигледно потпкупио већи део Главног одбора ДСС или ће кренути својим путем и неким природним политичким савезима. Несрећа је у томе што је и политички покрет “Двери”, на кога би ДСС као партнера могао да рачуна, такође “утишан” понудама које је Вучић ставио на располагање. Пре свега вођи тог покрета, Бошку Обрадовићу, који је на врху ове странке остао сам, након што се оснивач “Двери” Владан Глишић повукао “уз правичну надокнаду” поделивши новац са бившим чланом радиодифузне агенције, епископом Порфиријем (реч је била о 300 хиљада евра).

Упадљиво је било да су се вође опозиције нашле на истој линији фронта кад је требало да заједнички утврде колико су на изборима покрадени од стране Вучићевих “теренских” предузетника. Али, чим су ушли у парламент, престала ја свака њихова опозициона активност. Атмосфера у Народној скупштини је камерна, као на концерту класичне музике. Утишан је чак и лични сукоб Александра Вучића и вође покрета “Доста је било”, Саше Радуловића.

Један од ретко способних полемичара у парламенту, доскорашњи члан “Нове странке”, професор Владимир Павићевић, напустио је странку у којој главну (и једину) реч има њен председник, Зоран Живковић.

Та и таква опозиција ћути као заливена кад је у питању најмрачнији грађевински пројекат на Балкану у коме је Србија икада учествовала. Реч је о изградњи ауто пута Ниш-Приштина-Тирана-Драч, за који је већ припремљена документација и који ће бити грађен кредитом Европске банке за реконструкцију. Кредит ће, наравно, отплаћивати грађани Србије. Ниједан од осамдесет опозиционих посланика српског парламента ни реч о овоме није проговорио! Као да се ради о јадранској магистрали а не о пројекту којим ће албанска нарко-мафија путовати лакше и којим ће НАТО пакт да транспортује своја оклопна возила и трупе.

Шта год да се буде даље дешавало, не само са овим пројектом него и са бесомучном пљачком државних предузећа, отимачином од грађана и сломом привредних ресурса, оваква опозиција имаће статус саучесника.

На жалост, ниједна опозициона партија у Србији није структурисана као политичка странка истинске демократије. Све оне своју политику заснивају на култу свог председника. Све партије имају идентичне програме: за слободно су тржиште, за поштовање људских права…Али, ниједна од њих се не може похвалити да делује у име неке циљне групе у друштву: рецимо да нека од њих заступа искључиво интересе радника, запослених (или, не дај Боже, незапослених!)…Њихови програми су идентични, а деловање зависи од (не)урачунљивости њиховог вође. Политичке партије у Србији су тоталитарни покрети, који служе промоцији њихових вођа. Страначки одбори још никада нису донели другачију одлуку од оне коју предложи вођа партије.

Смртни ударац српској опозицији задао је Борис Тадић у време док је био председник Демократске странке, који је зарад личних интереса, кренуо у акцију некаквог “историјског помирења” са Социјалистичком партијом Србије и практично “рехабилитовао” Ивицу Дачића, увео га поново у велику политичку арену, а бирачи у Србији су добили шамар од кога се, очигледно, неће тако скоро опоравити.

Прича о идеолошком помирењу фино се уклопила у идеју о “националном помирењу”, па је терен за тадашњу владу “транзиционог јединства” остао потпуно чист. У коначном збиру, Борис Тадић и његови политички дужници и повериоци могли су да буду задовољни. Створен је широки фронт финансијски и политички “намирених” пријатеља и противника владајуће коалиције. Али је Србија остала без јаке Демократске странке, којој је, управо СПС забио нож у леђа чим су се Вучићеви напредњаци појавили као “нови фактор”.

Свако је нешто добио, само је народ, онај коме је било свашта обећавано у предизборним кампањама, остављен да се сналази како зна и уме у околностима сурове транзиције, на милост и немилост локалним пашама и њиховим криминалним ганговима.

Управо због тога, толико жељена тачка ослонца, тај замишљени опозициони блок који би био довољно паметан и довољно спреман да подигне дух потрошених и опљачканих грађана Србије, данас је потребнији него икада.

Већ виђене личности, људи који су учествовали у свим политичким циркусима у Србији скоро двадесет година, што директно што индиректно, што ванпарламентарно што парламентарно, нису и не могу бити никаква опозиција нити гарант боље сутрашњице.

Опозиција у Србији није способна да нападне напредњаке, да упре прстом у суштину ствари и каже да је Вучићев режим уствари једна криминална компанија. Нигде у цивилизованом свету се чланство у политичкој партији не поистовећује се са правом на пљачку када се дође на власт. Велики број партијских активиста опозиционих странака политику сматра својим занимањем! И ту лежи један од проблема.

Такви људи нису способни да захтевају улазак у Вучићеве страначке и ванстраначке “пословне књиге”. За узврат, ни тужилаштво ни полиција никада нису интервенисали због финансијских малверзација у опозиционим странкама. Све се на крају свело на парламентарне интриге “ко је колико узео”, али до процесуирања никада не дође из разлога заједничких интереса власти и опозиције, да се не би корупционашка зграда развалила.

Финансирање партија до сада је вршено пљачкањем јавних предузећа, која су у власништву Републике Србије, или јавних и комуналних фирми чији су оснивачи градови или општине. Како ће то изгледати кад она буду распродата? Вучићев министар Душан Вујовић спрема стратегију да извесно време напредњаке финансирају неке западне фондације, јер Вучић и “вучићевци” раде све што је западним олигархијама по вољи, како би остварили своје позиционирање на Балкану. Али, у то је тешко поверовати, јер постоје све индиције да је Вучић завршио своју велеиздајничку каријеру. Америка као лидер запада, види мало даље. Тражи нову политичку опцију. Ко ће то бити, зависи од развоја догађаја ове јесени, кад Београдом и другим градовима крене “шетња патке”, симбола отпора против Вучићевог насиља у Савамали.

Такозване “руске опозиције” у Србији нема. А, зашто то није интерес Путинове владе, то је већ ствар за посебно политичко и геостратешко промишљање. Сигурно је да би она била добро дошла, али људи попут бизнисмена Ненада Поповића или њему слични, не могу бити никакви политички лидери, тим пре што и у Русији знају ко је како стекао милионе у Србији.

У оваквим околностима, на први поглед Западу не треба опозиција да руши овако поданичку владу. Али, по свему судећи, Вучић је дозлогрдио чак и онима из Брисела који повремено (сада све ређе) и по службеној дужности морају да контактирају са њим.

Од како је у мају месецу 2012. године Демократска странка и званично отишла у историју, захваљујући тадашњој личној владавини Бориса Тадића и пљачкашких кланова окупљених око њега, Србијом је завладао још црњи мрак.

Нестало је опозиције са политичке сцене, а на власт је дошло најгоре политичко предузеће од кад постоји ново вишестраначје у Србији. На његово чело је инсталиран Александар Вучић, болесни аутократа, за који су водеће дипломатије Запада процениле да ће са њим у кратком року Косово и Метохију претворити у самосталну државу и срушити преостали суверенитет Србије, али су се превариле у процени.

Ипак, амерички притисак на Србију да призна Косово, успео је са Вучићем. Америка и Велика Британија управљају Вучићем као са беспилотном летилицом. Дижу га и спуштају, окрећу га и обрушавају, према одабраним циљевима и по својим потребама. Али, то исто раде и са српском опозицијом, која више изгледа као мали дебатни клуб него као политички противник подивљалог властодршца. Шта влада у Вашингтону мисли о српској опозицији, објављено је недавно у делу извештаја о Балкану, где пише да се у Србији “…не види одржива опозиција која може да буде на власти” те да се “…могућност брзог стварања такве опозиције такође не види”. Наравно, Влада САД не види себе као кривца за такво стање.

Али, чак и оваква каква је, опозиција са осамдесет посланика у парламенту, морала би да користи сваку прилику да саопштава болне истине: Србија је земља са највећом стопом смртности, са најгором здравственом заштитом са још горим школством, са корумпираним извршним властима. Посао опозиције је да затражи одговорност власти због тога што криминални гангови владају дословно сваким градом и сваком локалном самоуправом. Садашња опозиција морала би да затражи истрагу огромних провизија које су владајућој странци и појединцима исплаћиване у име некаквих “инвестиција” које су уствари велике праонице пара.

Озбиљна и квалитетна опозиција би народу саопштила да је чак и Међународни монетарни фонд даје кредите албанском Косову, а да Србија враћа кредите Косова и Метохије још из времена Југославије. Права опозиција би направила хаос у парламенту, дигла на ноге пола државе и установила нова правила игре на политичкој сцени. Са овом данашњом, нема наде у промене.

Могуће је имати власт без опозиције, али нема демократије без опозиције, рекао је недавно специјални изасланик Европског парламента за Србију Дејвид Мекалистер.

И заиста, где је српска опозиција, коме она данас служи, интересима народа или интересима Вучићевог режима? Пре 15 година, опозиција је успела оно што у сличним диктатурама нико није могао. Срушила је тадашњи режим у Србији. Данас опозиција делује тако да власт уопште нема политичке опоненте.

Ђорђе Вукадиновић, политички аналитичар и уредник часописа Нова српска политичка мисао, тим поводом каже: „…Са оваквим и економским и политичким проблемима, све би требало да се тресе од незадовољства и опозиционог деловања, а код нас је власт јача него икад… Парламентрана опозиција је доскора била власт и она је у великој мери компромитована и тешко да може да окупи оне који су незадовољни актуелном влашћу. С друге стране, она опозиција која има националну политику супротну евроинтеграцијама, то јест, политици коју спроводи ова власт, вишеструко је хендикепирана, јер нити је у Парламенту нити је у медијима, а још је и расцепкана, за шта је сама крива…”.

Не буде ли Србија ускоро добила политичку групацију (сличну оној по имену “Мост” у Хрватској, на челу са до скора анонимним Божом Петровим), посао рушења Вучићевог режима одрадиће сам народ на улицама. Али, у таквим околностима нико не може да гарантује какав ће исход бити и шта ће један такав бунт донети са собом. Истина, Србија више нема шта да изгуби, па је такав обрачун утолико лакши…

Никола Влаховић, Таблоид