ПОДСЕТНИК ЗА ЗАБОРАВНЕ: Поразни биланс двогодишње владавине црвено-црне коалиције

Неки од најмаркантнијих подухвата »владе народног јединства« су референдум о Косову, након којег су поново уведене санкције Србији, закони о универзитету и информисању, закон о привилегијама изабраних лица, подела бонова за струју уместо пензија, рампа на граници са Црном Гором…

Грађани Србије требало би у свом календару да укину 24. март јер им само доноси несрећу. Тог датума пре две године изабрана је »влада народног јединства« у коју су, поред СПС-а и ЈУЛ-а, први пут ушли Шесељеви радикали. На први рођендан те владе, 24. марта 1999. НАТО је почео бомбардовање.

Скупштина Србије је 24. марта 1998. године са 169 гласова »за« (од 250 посланика) изабрала 109. владу у историји Србије и пету од увођења вишестраначког система. У новој влади, која је себе назвала »владом народног јединства«, било је 36 чланова и то 16 из СПС-а, 15 из СРС-а и пет из ЈУЛ-а. Посто је »успешно« окончао свој први мандат од 1993. до 1998, Мирко Марјановић је био поново изабран за републичког премијера. Од пет потпредседничких места, по два су добили СПС и СРС, а једно ЈУЛ. Од 30 министарских места, по 13 су поделили СПС и СРС, а ЈУЛ-у су припала четири. У тој новој-старој влади остало је 14 министара из претходног сазива, док је изабран 21 нови.

Опозиција је у великој мери допринела да та влада постане црвено-црна, јер на парламентарне изборе није изашла ниједна опозициона странка сем СПО-а. А исти СПО није хтео да уђе у владу јер је био незадовољан бројем министарских фотеља које им је понудио Марјановић. »Понудио сам СПО-у девет од 23 министарска места, од њих два потпредседничка и два без портфеља. Мада СПО има 18 одсто посланика у парламенту, понудио сам им 36 одсто места у влади, али они то нису прихватили«, рекао је тада Мирко Марјановић.

Тако је Србија добила предимензионирану, типично бирократску владу, која са старим премијером, већ компромитованим министрима и готово половином радикала није обећавала ништа добро. Напротив. Жарко Кораћ је тада оценио да »у савременој историји Србије сигурно није било некомпетентније и ужасније групе људи који глуме власт«. Он је рекао и да је после десет година природа Милосевићевог режима постала сасвим видљива и да је он, у ствари, формирао једну ратну владу (Данас, 31. 03. 1998).

Тако је говорио Марјановић

У свом антологијском експозеу који је одрзао приликом промоције ове владе, Мирко Марјановиц је (као и у свом првом мандату) обецао златна брда и долине. Требало је бити веома наиван па поверовати да је »основни циљ владе народног јединства богата, развијена, савремена, демократска Србија и да је то интерес који је свима највазнији«. Али, мало ко је тада могао слутити да це нас та влада врло брзо довести до потпуне изолације, рата и погибељи. Радили су потпуно супротно од онога сто су обецали.

Г. Марјановиц је рекао и да це »ценовна и валутна стабилност бити основа динамицног развоја« и да це друствени производ »до краја ове и у наредној деценији расти око седам одсто годисње«. Просло је тек недељу дана од те изјаве, а вец 1. априла је објављена девалвација којом је вредност динара смањена за 82 процента. Тако је једна марка, уместо 3,3, од тог дана вредела 6 динара. Захваљујуци политици Марјановицеве владе, марка данас на трзисту коста 22 динара, али је курс за привилеговане остао и даље 6 динара. О успесности те политике сликовито говори и податак да је просецна плата у фебруару 1998. износила 165 марака, а у фебруару ове године је била 73 марке.

Марјановиц је рекао и да су »у данасњем свету сназно присутни процеси глобализације и интеграције и да Србија мора у потпуности да постане део тих процеса. Она за то има све услове«. А онда је његова влада вец 2. априла 1998. једногласно прихватила налог Слободана Милосевица да предлози републицком парламенту да расписе референдум на којем це се градјани изјаснити да ли прихватају уцесце страних представника у ресавању проблема на Косову. Како се велика вецина гласаца изјаснила »патриотски«, Контакт група је убрзо поново увела драстицне санкције Србији. Као сто је познато, уместо страних представника, досле су НАТО трупе.

Након оваквог поцетка црвено-црне владе јасно се видело да нам се црно писе. Следеци потез био је утврдјивање предлога закона о универзитету 18. маја 1998. Тим законом практицно је уведена принудна управа на универзитете и укинута њихова аутономија. Декани су постали свемоцни директори, а професори обицни слузбеници.
М

арјановиц је рекао и да »оцување пуне слободе стампе остаје друствени циљ и задатак за Владу Србије«. А онда је влада средином новембра те године прво донела уредбу којом је практицно блокирала излазак независних медија, да би 6. децембра усагласила предлог закона о информисању, једно од њених ремек-дела. Од тада поциње отворени рат против слободних медија: гасе се новине, затварају радио и ТВ станице, хапсе и прогоне новинари, отимају предајници, прекрсајни судови изрицу драстицне новцане казне, а стизу и узасне претње.

Елдорадо само за режим

Своју активност »влада народног јединства« је крунисала 6. децембра 1998. када је Скупстини послала закон о посебним правима и обавезама изабраних лица и то са захтевом да га усвоји по хитном поступку! По том закону председници републике, скупстине и владе имали би огромне привилегије и плате за време свог мандата, а све на ста су навикли требало би да им остане дозивотно: велика апаназа, обезбедјење за њих и породицу, кола, возац и административно особље, куварице… А плате министара, посланика и осталих изабраних лица биле би по коефицијенту од 10 до 18. Парламент, из којег је и потекао овај предлог, га је наравно усвојио, али је закон убрзо ставио ван снаге због великог притиска градјана на ивици егзистенције. Тај закон је мозда најбоље показао до цега је јос једино овом резиму стало.

Следеце, 1999. године, влада је пуном паром поцела да ради тек након оконцања рата 10. јуна. Једини »блистави« тренутак имала је 12. јануара када су три потпредседника (Ратко Марковиц, Милован Бојиц и Војислав Сесељ) на конференцији за стампу открила јавности »супертајни« документ ЦИА са подацима са колико долара Американци финансирају независне медије и синдикате у Србији, студентске организације и многе друге »издајнике«. Нису просла ни два сата од објављивања »тајног документа«, а домаци сурфери су открили да је тај текст свима доступан на Интернету а да је заглавље ЦИА фалсификовано. Без обзира на откривање преваре, влади је то послузило за сирење оптузби против независних медија и синдиката, студентских организација, појединих судија и свих осталих који јој нису по вољи.

У првој половини године политика се највецим делом водила на савезном нивоу. Прво, 6. фебруара запоцели су неуспесни преговори у Рамбујеу, а затим 18. марта у Паризу. У тим другим преговорима југословенска делегација није прихватила присуство страних трупа на Косову. Скупстина Србије је 23. марта потврдила одлуку да нецемо стране трупе у земљи, а сутрадан, 24. марта, поцело је бомбардовање. Током 78-дневног рата владали су ратни закони и невидјено »јединство« измедју српског руководства и народа.

Први саљиви гест након заврсетка рата направио је Сесељ. Посто је скупстина Србије потписала мировни план за Косово, лидер радикала је најавио да це у слуцају уласка НАТО војске у покрајину радикали изаци из владе. Ту одлуку потврдила је и Централна отадзбинска управа СРС-а. НАТО је усао на Косово, а онда је председник Србије Милан Милутиновиц 15. јуна увео радну обавезу за радикале због »неопходности континуитета састава и рада владе«.

Лажи, крађе и репресија

Одлуку о хитној обнови земље Марјановицева влада донела је 12. августа. Пошто су за обнову неопходни новци, влада је одлучила да од свих запослених и пензионера узме по једну дневницу месечно, а ако су им зараде 3000 динара и више, чак 10 одсто. Поред тога што осиромашене грађане нико није питао за то, Влада до данас није нашла за сходно да их обавести коју суму новца прикупља од њих нити за ста се те паре користе. С друге стране се чује да су сви Мркоњић градови, села и остале грађевине очајно лошег квалитета и да се грађевинарима не исплаћују плате. Стварно, где су паре?

У свом победницком походу, »влада народног јединства« је 25. августа 1999. донела уредбу по којој це, уместо пензија за мај, јун и јул, корисницима бити издати бонови за плацање електрицне енергије, угља и дрва за огрев. Сироти пензионери су уместо три, добили по две и по пензије, јер су током ратних месеци плате пале, па их и пензије прате.

У историју»владе народног јединства« уци це и врацање закона о привилегијама у процедуру. Овога пута »скраценог«. Влада је, наиме, 2. новембра 1999. доставила републицком парламенту Предлог закона о посебним правима и дузностима председника републике.

Козметицка реконструкција српске владе уследила је 9. новембра просле године. Ниста се ту заправо није променило, сем сто је Богољуб Кариц изасао из владе, неки министри су променили министарства, Министарство просвете је подељено на два – Министарство високог образовања и Министарство просвете и ту би углавном био крај.

И у овој, 2000. години, црвено-црна влада наставља зацртаним путем, али јос острије. Људска права су веома угрозена; Војин Димитријевиц, директор Београдског центра за људска права, недавно је рекао: »Зеља да се људска права негирају висе се и не крије«. Он је истакао да су у насој земљи угрозена права на зивот (и навео Славка Цурувију и друге нерасветљене слуцајеве). Посебно је присутна дискриминација на националној основи, као и према Србима на Косову након НАТО агресије.
Посто је у претходне две године уоблицила законску регулативу по својој мери, власт у Србији је кренула у беспостедну борбу против свих неистомисљеника и – против Црне Горе. Оптузбе против опозиционих лидера, масовно приводјење и злостављање опозиционих активиста, прогон слободних медија и новинара постали су наса свакодневица.

Кад је увидео да му код куце добро иде и да од опозиције неце имати вецих проблема, резим се устремио на »дисциплиновање« Црне Горе. Кад је мања република увела двовалутни систем (динар и марка), да би се заститила од стампања новца у Београду, на које није имала никаквог утицаја, Србија је прекинула платни промет с њом. Поцетком фебруара Марјановицева влада је донела одлуку о прекиду робног промета са Црном Гором, а 4. марта је спустена рампа измедју две републике. У Црну Гору висе не иду храна, лекови, репроматеријал, преко Коловрата висе ни птица не мозе да прелети. Од тих санкција, као и од оних које је Милосевиц 4. августа 1994. увео Републици Српској, највисе стете имаце привреда и градјани Србије, јер су се из политицких разлога одрекли својих тренутно највецих извозних трзиста на којима је просле године остварена цак трецина извозних прихода – око 480 милиона долара.

Србијо, куда идеш?

Јасна Кесић, Република број 235