Подвиг др Војислава Шешеља

Шешељ је својом одбраном отворио очи многима постао један од најхрабријих светских антиглобалиста.

Девет година хашко чудовиште узима живот Војиславу Шешељу; девет година се Војислав Шешељ не да, борећи се не само за себе, него, пре свега и изнад свега, за народ коме припада. Приближио се тренутак коначног обрачуна са несломљеним писцем „Идеологије српског национализма“: решили су да га, као и толике друге, судски убију, јер не могу да га поразе, и, наравно, не могу да му докажу кривицу. Саучесници у убиству овог српског политичара и родољуба биће, свакако, и домаћи представници колонијалне управе Србије: зна се да је Шешељ послат у Хаг (о томе је писала Карла дел Понте), уз досманлијски поклич: „Водите га, и више нам га не враћајте!“   

                   
Шешељ је све то очекивао. У „Погледима“ од 26. септембра 1994. изјавио је: „Често ме у последње време питају за Хаг… Међутим, ја сам се одавно изјаснио. Кад ме је један западни званичник 1992. године први пут ставио на листу ратних злочинаца, а то је био тадашњи амерички министар иностраних послова Лоренс Иглбергер, рекао сам да, ако против мене буде подигнута оптужница, неће бити потребно никакво изручење, ја тамо идем одмах и добровољно“. Што је обећао, испунио је почетком 2оо3. године: отишао је добровољно, уздигнуте главе… А није да није знао шта га чека на „кенгурском суду“; знао је, и то врло добро. У разговору 1994. рекао је: „Шта ако се у Хагу појаве лажни сведоци? Па шта, нек се појаве! Ја сам већ навикао на лажне сведоке. Рецимо, на својевременом суђењу у Сарајеву имао сам доста лажних сведока, па је то увесељавало публику у судници. Mислим да би тај процес био један велики спектакл, па никада не бих могао да опростим себи да се тамо не појавим. С друге стране, не бих могао да опростим себи да ме неко оптужи за ратне злочине а да ја не искористим све што ми је при руци да те оптужбе оповргнем, иако не признајем правну заснованост суда. Не постоје правни принципи које би могао да конституише тај суд, не постоји међународни кривични законик по којем би тај суд судио, не постоји закон о кривичном процесу по коме би судио међународни кривични суд. Међутим, то мене не интересује. Мене интересује политички моменат свега овога и ја бих одмах отишао тамо.“        

И ето, то се све тако збило: дошли су лажни сведоци – и њих, и суд који их ангажује, Шешељ је извргао руглу, комбинујући суверено познавање правне науке и довитљивост свог земљака, Давида Штрпца, који је „главатој господи“, окупаторима из Беча, ставио до знања колики може да буде човек кад се у њему „Срб напири и надме“; Хаг је отужни спектакл-серијал, који Србија прати већ девет година, при чему Шешељ непрестано показује сву беду учесника у истом, трећеразредних глумаца глобалног позоришта сенки; искористио је оптужбе против себе не само да би их оповргао, него да би он оптужио Империју, која почива на осовини зла Вашингтон – Ватикан; видело се, почев од покушаја да се Шешељу наметне бранилац, па све до сада, када га, наочиглед света, убијају, да Хаг није никакав суд, него револуционарни трибунал за гиљотинирање оних који одбијају да се поклоне богу мамону; Шешељ је искористио сваки „политички моменат“ да саопшти истину о свом народу и његовој борби за слободу.    
                                    
За време свог боравка у тамници, „кући необичној“, Шешељ је радио, састављао зборнике, писао и остављао трагове о ономе што се дешава у свету под влашћу кнеза таме. Те књиге ће остати, нарочито„Римокатолички злочиначки пројекат вештачке хрватске нације“ (као и „Идеологија српског национализма“, која је настала пре одласка у хашки казамат). У овој књизи, др Војислав Шешељ је доказао да је данашња хрватска нација вештачки конструкт, настала на основу преверавања (прво унијаћења, па католичења) православних Срба. Уосталом, све праве усташе, од Анте Павелића, преко Андрије Артуковића и Милета Будака, до Макса Лубурића пореклом су бивши Срби, који су злочинима покушавали да у себи пониште сећање на порекло. 

Хрвате су, онакве какве их данас знамо, направили мештри из Ватикана, који су, много пре теоретичара „сукоба цивилизација“, Семјуела Хантигтона, тврдили да је граница између Истока и Запада на Дрини, у шта се Срби, духовна деца Светога Саве, раширена чак до Жумберка и Беле Крајине, никако нису уклапали.

Др Војислав Шешељ је, својом одбраном, отворио очи многима: пре свега, Русима, чији га угледни политичари, научници и јавни радници упорно бране пред лицем неправде. Јер, он је, јасно и гласно, рекао целом свету: рат против Срба био је, крајем 20. века, увод за рат против Русије, који ће одредити судбину века у коме живимо. Сви непријатељи православних народа знају за дубоку духовну везу која постоји између двају народа: зато је Наполеон подржавао Турску против Карађорђеве Србије; зато су Беч и Берлин били тако немилосрдни према Српству у Првом светском рату; зато је и Хитлер беснео, говорећи да народ као што су Срби не сме да живи уз Дунав. После победе над Србима у рату на проторима бивше Југославије, НАТО сатанисти желе да нас и духовно сломе, и да ову древну националну заједницу, коју су, бацајући на нас тридесет хиљада тона бомби са осиромашеним уранијумом, трајно ранили и изложили умирању, гурну, у оквиру својих окупаторских трупа, у рат против наше браће, потомака Светог Сергија Радоњешког. Ни ђенерал Недић, иако се налазећи под најсуровијом влашћу Хитлерових окупационих војски, није дозволио да иједан Србин оде у рат против Русије на Источном фронту; данашње слуге Империје, које у Београду играју ЕУ коло смрти, то једва чекају да учине. Шешељ их је разобличавао и разобличава; њихова издаја ће, кад-тад, бити осуђена као издаја, и остаће црним словима уписана у нашу повесницу.         
                                   
Шешељ је, у исти мах, и један од најхрабријих српских и светских антиглобалиста, који зна да ће будуће банкарско царство бити планетарни концентрациони логор. Као што је изнад врата Аушвица стајало да „рад ослобађа“, тако изнад уласка у глобални ГУЛАГ стоје пароле о демократији, људским правима, слободном тржишту, испод којих умиру људи и народи. Стари робијаш из казамата титоизма (а Тито је, сад сви то знају, био НАТО поузданик против совјетског блока), Шешељ је, свим својим животом, био спреман да посведочи чињеницу, непорециву као дисање, да је слобода човека и народа немогућа без слободне националне државе, за коју се наш народ вековима борио.           
                         
Таквом човеку суде у Хагу. Таквог човека хоће да убију. Његов велики претходник, Србин из Босне, књижевник и национални делатник, Петар Кочић, једном је завапио: „У ропству се родих, у ропству живјех, у ропству, вајме, и умријех“(и заиста: умро је у Београду 1916, под аустријском окупацијом). Не дао Бог да и Шешељ доживи Кочићеву судбину: од зеничке робијашнице, у којој се нашао вољом тито-муслиманске клике браће Поздерац до хашке тамнице, у коју га је бацила Империја са својим београдским слугерањама, његов живот би заиста могао да опише трагични лук живота у физичком ропству. 

Но, Шешељ никад није робовао душом: тврдоврат, непокоран, одлучан да не посрне под теретом истинољубља о свом народу и његовом страдању, увек је био слободан дух који је непријатељима у лице говорио он о чега су се непријатељи највише плашили. Био је огледало за њихова лица, искежена у инквизиторском грчу мржње према свему што се не држи империјалне максиме: „Пољуби ме у задњицу или ћу ти разбити главу“ (тако је покојни Харолд Пинтер дефинисао америчку политику према народима планете).    
                    
Молећи се Богу Правде за др Војислава Шешеља, ми знамо да је он већ победио, и да се Империја руши. Јесте, сад су бесни, спремни на све, и ускоро би могли да изазову Трећи светски рат; па ипак, ипак: то су последњи трзаји једног чудовишта које је било засновано на вољи за моћ и лишено сваке човечности. Људи попут Шешеља се нису уплашили чудовишта; јер „бој не бије свијетло оружије, / већ бој бије срце у јунака“. Шешељ је, у Хагу, показао да има, што народ каже, „срце ко кућа“. Срце које је Србија, заједничка кућа свију нас.       

Владимир Димитријевић

Фонд Стратешке Културе