У власништву министра је 6.000 деце. Подаци о броју деце која се извозе и њиховом здравственом стању, подложни су безграничној манипулацији. Над овим профитабилним ресурсом, законом није предвиђена институционална контрола. У сврхе педофилије или вађења органа, сва деца на тржишту имају цену. А, иначе, високо позиционирана по миту и криминалу, на светским листама, Србија је препозната и као шанса трговаца децом!
Концентрацијом моћи у врху социјалне заштите, инсталиран је центар трафикинга у Србији. Законом о породици, централизују се подаци о деци, која су правно подобна за усвојење. То су деца која немају живе родитеље, чији су родитељи лишени пословне способности, или родитељског права. Кад Центар за социјални рад, утврди да се на његовој територији налази дете правно подобно за усвојење, матичне податке са личном и породичном анамнезом, доставља ресорном министру. Али, центри за социјални рад немају увид у базу података!
Да би добили информације из регистра, органи старатељства се, у поступцима домаћих усвојења, за конкретне податке обраћају министру! У његовој искључивој надлежности је Јединствени регистар усвојеника као и прописи и начин вођења података.
Усвојење наше деце странцима, дискреционо је поверено министру. И искључиво министру, по слову закона, поверена је сарадња са међународним профитабилним агенцијама!
Према званичним подацима, у периоду од 2006. до данас, странцима је на усвојење дато 185 наше деце. Да ли је број деце које је држава извезла толики, или можда већи, не знамо!? Као што не знамо да ли су то “углавном деца заостала у развоју и са аномалијма”, како се званично наводи!? Јединствени регистар усвојеника, који је чак и за орган старатељства под печатом тајности, (као и за домаће усвојитеље), редовно се доставља страним агенцијама!
Брисање матичних података деци која се извозе из земље порекла, феномен је небриге којом се држава односи према сопственим нараштајима. Фактички, брисањем матичних података малишана о биолошком пореклу, приликом усвојења, спроводи се геноцид идентитета детета! Творци оваквог породичног инжењеринга, који се по иницијалима баве заштитом деце, махом су на платном списку невладиних организација.
Научни сарадник Института за упоредно право, др Ана Човић, указује да Конвенција о правима детета из 1989. године, јемчи право на име, држављанство и очување идентитета. Устав РС гарантује посебну заштиту деци без родитељског старања чл. 66 Устава РС, и право детета да сазна своје порекло и очува идентитет, чл. 62 Устава РС.
– Али право детета на сазнање порекла се често обезвређује и посредно саопштава да се ниједна одредба која се тиче људских права, не мора доследно спроводити и поштовати. Породични закон Србије, усвојитељима само “препоручује” да детету саопшти истину о његовом пореклу чл.322 ПЗС!
Брисањем података родитеља, њиховом заменом подацима усвојиоца, може се говорити о маскирању порекла, и законом подржаној замени идентитета. Појединац се дакле “штити”, на начин који су надлежни органи проценили као најсвсисходнији, без сагласности претходне и накнадне субјекта те заштите, каже Ана Човић.
Наглашава да са престанком родитељског права и дужности, не престаје сродничка веза заснована природним путем, (генска и ДНК ) већ престају само дејства сродства које постоји, али не функционише. Његови сегменти су вршење родитељског права и дужности, и само су они подложни правном регулисању.
– У пракси имамо, да решење о лишењу родитељског права постаје покриће за дететово, не само физичко измештање у другу породицу ради збрињавања, већ и за прикривање и промену података о његовом идентитету. Само је истина предуслов за здрав и квалитетан однос. Кад се догоди да је детету потребна хитна медицинска интервенција, коштана срж или срж бубрега, ово могу да обезбеде само природни родитељи. Често су младе мајке, особе које желе најбоље за своје дете, али то не могу да му пруже. С друге стране може се рећи да је та мајка, на неки начин креирала породицу за усвојитеље, па је неправедно заувек је одстранити из дететовог и њиховог живота. Такође, принципом субсидијарности, као једним од основних, на којима почива Конвенција о заштити деце, државе су у обавези да исцрпе све видове заштите у земљи порекла, а тек уколико они нису доступни, да се приступи тражењу породичног смештаја у другој држави. Породични закон РС такву обавезу државе не предвиђа!
Др Човић додаје да поједини аутори сматрају да су међудржавна усвојења без икакве сумње, вид трговине децом, да агенције у САД послују по принципу: “…Хоћете здраву бебу? Добићете је за мање од годину дана…”
Такве услуге брзог налажења детета наплаћују се од 19.000-24.000 долара, за беле бебе, узраста од 9-18 месеци. Односно од 27.000-36.000 долара за бебе узраста од 3-9 месеци. За афроамеричку децу цене се крећу око десет хиљада долара.
Подсећа, да су се последњих година догађали скандали, због чега су неке државе одустале од прекограничног усвојења. Указује, да су дискутабилне кампање, након земљотреса, ратова, када усвојење нимало није најбоља опција за дете. Јер се може испоставити да су родитељи деце преживели, па би им прекограничним усвојењем било ускраћено да касније пронађу своје дете. Такође наводи, да социјалне установе, представљају најгори вид заштите, и да прекогранично усвојење може пружити одговарајуће збрињавање, под условом да се спроводи у складу са Конвенцијом о правима детета из 1989. године.
Професор Самфорд универзитета др Девид. М. Смолин, међународно усвојење пореди са прањем новца:
– Деца се одузимају од биолошких родитеља, а онда се провлачењем кроз социјални систем, значи прањем, успоставља легално усвојење. Одузима се од родитеља, третира као новац, до кога се долази незаконито, а затим се као новац који се пере кроз легитимне послове, дете пере кроз социјални систем. Они који отимају децу из породица, агенције које их прометују и усвојици који купују, настоје да њихове недопуштене, криминалне радње, остају скривене од јавности. У овом ланцу нема невиних.
Владини чиновници се подмићују, како би се убрзало усвојење. У великом броју случајева деца се кроз папирологију производе у сирочад. Не постоји чврста воља, да се том криминалу стане на пут. Већина деце која се испоручују на усвајање су превише мала да би имала поуздана сећања на своје родитеље. Осуђени су на живе са неистином, о својим родитељима и свом пореклу, истиче др Смолин.
У оквиру пројекта Универзитета у Мастрихту, објављена је криминолошка студија др Елвира Ц. Лоибл, о организованом трафикингу деце, коју спроводе владе држава, под називом “Злочин у ундустрији међународног усвојења”.
– Неравнотежа између броја будућих усвојитеља и деце која су доступна за међународно усвојење резултира дугим листама чекања и високим ценама. Превелике исплате новца, које су укључене у систем међународног усвојења, створио је у врху држава ” подземље”!
Деца се отимају од својих породица, болница, сиротишта! Документи потребни за усвојење се лажирају, кривотворе, како би се цео посао препознао као законски допуштен.
Владини службеници и судије, су подмићени како би се на кривотвореним чињеницама, омогућило међународно усвојење. Криминолошка истраживања о тој трговини у сврху сексуалне експлоатације, присилног рада и уклањања органа, отвара опсежна, политичка питања, закључује др криминологије Елвира Ц. Лоибл.
У тексу “Цхилд Траффицкинг Тхроугх Интернатионал Адоптион Цонтинуес Деспите Регулатионс”, на страници “Тхе Епоцх Тимес”, од 15. марта 2018, каже се да је међународно усвојење бизнис, са лабавим прописима и високим профитом, пожељним за отмичаре, трговце људима и педофилима. По речима Петера Глеасона, адвоката и некадашњег полицајца у Неw Yорку, “познато је да та деца служе за принудни рад и сексуално искоришћавање”. Многе земље одустају од међународног усвојења, или појачавају прописе. Али посредничке агенције, проналазе нове “дестинације” попут земаља Југоисточне Европе, која последњих година постају “хот” тржишта.
Председник Већа за послове међународног усвојења и представник посредничких агенција за усвојење, Тхомас Ди Филипо, каже да су “нужни прописи, који би контролисали токове новца у поступку усвојења”.
– Можемо ми имати најбоље прописе, али ако високим чиновницима влада, шаљемо 20.000 долара, по детету, што је пракса данас, тиме успешно заобилазимо и најбоље законодавство. Осим ако не надзирете новац, нећете контролисати корупцију, навео је Тхомас Ди Филипо, у тексту објављеном на ФП (Фореигн Полицy).
Најтрагичнија у овом легализованом криминалу, је судбина деце. Њихово прометовање и експлоатација од стране усвојиоца, у земљи примаоца. Приватни истраживач и водитељ Ед Опперман у емисији “Тхе Опперман Репорт”, каже “да се у америчком систему, та деца третирају као роба…” Када амерички усвојитељи усвоје децу из иностранства, лако се решавају те деце, тако што их дају некој другој породици, трећим лицима, итд.
– Постоји мрежа људи који имају такву децу, и преко огласа, Yахоо-а, такву децу уступају заинтересованим паровима и појединцима. Уз слику о пре-теен деци, (предпубертет) иде и реклама, натписи: дете је “сексуално агресивно”, “има проблем са злоупотребом супстанци”, натпис “послушан” или “јако жели да задовољи”. Деца се прометују, имају статус робе, иду из руке у руку, уз пуномоћје новом власнику, да дете може одвести код лекара, уписати у школу и сл. Највећи број те деце заврши са педофилима, каже Опперман.
Председник Управе, Америчког института против трговине људима, Гоффреy Рогерс, каже да су 60-70 посто деце која су ушла у САД, по основу усвојења, сада ван тог система.
– Већина деце, 73 посто, које су жртве одбацивања од америчких усвојитеља, су усвојена из иностранства. Према Извештају билтена о социјалној промени и јавној управи “Аркансас Јоурнал оф Социал Цханге анд Публиц Сервице”, поновно усвојење такве деце није довољно регулисано, нема законских оквира. Судбина те деце је” подземна авантура “.
А 1. Злочин из “милости”
О деци која се из установа или хранитељства, изручују странцима, не знамо ништа! У установама ћуте као заливени. Хранитељи су по павилу немоћни. Животи малишана који се одводе, су ван домашаја јавности! Једна од ретких која је успела да исплива на површину, је прича о петогодишњем дечаку из Зрењанина, који је био код хранитељке Љиљане Радуловић. Дечак је имао три месеца када га је узела на чување. У септембру 2016. године, су јој јавили да ће дечака усвојити пар из Шведске. Љиљана је кумила социјалне раднике да јој не узимају дете. Грађани су се свакодневно окупљали испред Центра за социјални рад. Једни су протествовали, други плакали. Љиљана је молила министарство, на чијем челу је био Вулин, да не узимају дете. Министар је био неумољив!
Више од 5.000 грађана потписало је петицију да би се спречило да дете буде одведено у Шведску. У року од три дана је дато странцима, без икаквог права комуникације са својом пређашњом средином. Дете је плакало, молило да буде враћено хранитељки. Узалуд.?! Испоручено је у неповрат, непознатим људима, у непознато окружење, језички непознату средину, са себи непознатим и новим именом и презименом. Да ли је то најбољи интерес детета ?! Или злочин! Са овом језом, суочавају се сви малишани које држава трансферише странцима. И свако од малишана које је Србија изручила, осећало је исту језу и страхоту. Али њихове страхове, нема ко да прича!
А 2. Деца преко гране, а Вулин у нови стан
Током мандата Александара Вулина, према званичним подацима на усвојење странцима дато је више од 80 деце. После афере, порекла новца за куповину стана од 200 000 еура, Вулин је 2017. године, напустио челну функцију у министарству за социјални рад. Вулинова тетка из Канаде ушла је у антологију медијске сатире. Вулин у фотељу министра одбране.
Светлана Николић, Таблоид
