ПЕТРОВАРАДИН. „Гибралтар на Дунаву“, како су га некада Аустријанци звали. Бедем против Турака, утврђење грађено пуних 88 година, од 1692. до 1780 године. Сада само делимично адаптирано, док четири нивоа ходника испод раскошне грађевине остају мистерија и за Новосађане и за њихове госте.
Тамо су кренули репортери „Новости“ са жељом да додирну мистерију најчудније грађевине овог дела Европе. „Зашто је запуштена, ко је се плаши“, питали смо се, све док се и сами у то нисмо уверили. И у раскош, а богме и у страх.
Ми смо овде силазили два пута, први пут нам је водич био Золтан Сабади – Кина, а други пут Ладислав Пинтач. Обојица опчињени тврђавом и њеним тајнама.
Прича почиње, како нам прича Кина, кроз легенду која каже да је овде неки пастир Петар чувао овце, да се однекуд појавио ђаво, и да му је понудио да ће му подарити огромно богатство, па чак и тврђаву, ако му да нешто најдрагоценије што има код куће.
– Сироти Петар је лаковерно пристао, знајући да је пуки сиромах, и не знајући да му је жена трудна и да носи девојчицу. Када је девојка стасала, ђаво је дошао по своје и одвео је. Дао је унезвереном Петру тврђаву и огромно богатство. Легенда говори да се девојка и данас налази у потонулој цркви у тунелима испод тврђаве, а на мађарском се утврђење зове „Петервар“. Осим имена Петар, овај назив може да значи и „онај који чека“.
За овакву авантуру морали смо да имамо човека од апсолутног поверења. То је први пут био Кина, а други пут Ладислав Пинтач, истраживач који се од 2000. године заљубио у тунеле испод Петроварадина. Када их је видео одрекао се „свих блага Египта и других светских атракција“. Има их, вели, ту код куће.
Идемо полако за њим, и све нам је јаснија бескрајна дужина ових ходника. На самом почетку наилазимо на којекакво смеће и остатке пивских конзерви које су расули „хероји“ са „Егзита“, али што дубље улазимо у срце тврђаве остатака је мање.
– Овде је најопасније да посетилац остане без светла – објашњава Пинтач. – Да ли бисте успели сами да се вратите?
Само смо се згледали. Требало је да као Ивица и Марица бацамо мрвице или каменчиће, али слаба вајда… Пролазимо поред безброј пушкарница које су биле врста бункера који треба да дочекају освајаче, а затим кроз отворе за вентилацију гледамо наниже, где се, испод наших ногу, простире нижи ниво. Силазимо.
Пинтач нам показује необичне табле и симболе, али тако што су бројеви и стилска слова увек уписани на другачији начин. Наш домаћин тврди да је тврђава првенствено била војна, али је сигуран да су се у појединим њеним деловима одвијали обреди које су приређивала различита тајна друштва.
Таман кад смо заустили да га упитамо откуд му таква идеја, пролазили смо поред дугачког ходника кроз који су наше речи почеле да одјекују.
– Ово је једини ходник унутар целе тврђаве у којем постоји ехо – додаје наш водич. – Само на једном нивоу, иако сви ходници личе један на други, можете да чујете свој глас како јасно одзвања кроз тврђаву.
Помало сабласно, помислио би неко.
Верујте да јесте.
Једино у шта је овај храбри истраживач сигуран, како каже, јесте да су ходници дугачки више од 20 километара. Распоређени су у четири нивоа, док се ми спуштамо постепено ка наредном, нижем…
– Шетајући ходницима понекад осетим неку језу – искрено каже Пинтач. – Можда је то због самоће, па утишано чуло слуха пусти да однекуд „загрме“ фантазије, или је можда због мрака који све то додатно зачини и однекуд пусти заробљене духове прошлости?
Убеђени смо да смо судбину препустили Пинтачуе, док сабласан мрак разбијамо батеријским лампама. Осећамо јасно како пада температура док се спуштамо све ниже.
Уз бројеве који су уцртани на таблама које обележавају путању, постоје и различите боје. Пинтач говори да је први ниво означен зеленом, други црвеном, трећи плавом, а четврти црном бојом.
Можда је ипак најмистериозније и најчудније место на дну четвртог, „црног“ нивоа, где се налази такозвани Бунар Јозефа Другог. То је био син Марије Терезије и потоњи аустријски цар.
– Постојање бунара је логично, јер у случају опсаде било је важно да војна посада има извор воде – наставља наш водич. – А вентилација је одлична, јер и овде, дубоко под земљом, сада имамо довољно ваздуха.
Пинтач каже да је, према његовим истраживањима, цар Јозеф чак пет пута долазио овде. Уосталом, наспрам бунара постоји и табла на којој је забележено да је он посећивао ово место.
Већ смо дуже од два сата под земљом, за то време смо безброј пута променили правац кретања, забринуто згледали батеријске лампе и бринули се да нас не издају.
Полако се пењемо назад. На крају авантуре, осећај нелагодности полако нестаје, али остаје осећање да смо били непозвани гости. Оно се сукоби са потпуно другим осећањем које тврђава неминовно изазива. Разумемо нашег водича када говори о томе да је човек унутар тврђаве увек у сукобу. Са осећајем да је узнемирио духове, и са оним другим – да то ипак треба да уради.
– Можда је најбољи опис тог стања ако вам кажем да сам у петроварадинским ходницима прожет истим осећањима као да ноћу сам шетам по гробљу – закључује Пинтач.
Новости
Золтан Сабади – Кина / Фото Д. Миловановић