АНГЕЛА Меркел је добила парламентарне изборе, али је изгубила покушај формирања владајуће коалиције.
Чак и ако успе да формира своју четврту владу, она се неће дуго одржати, а на нове изборе ће њена партија кренути са новим лидером.
Ако се проблем четврте владе и реши успешно, ствари још лошије са посебном улогом за коју је меркелова била већ `виђена`.
Запад је увек имао вође, али су те фигуре постајале све мање како је глобализација усисавала овлашћења националних држава.
Улогу вођа по правилу су последњих деценија играли амерички председници. Клинтон или Буш-млађи нису били само председници САД него и вође зпадног света. Чак и целог „прогресивног и слободног света”.
Обама је такође са задовољством играо ту улогу. Он је био и најкосмополитскији председник САД, земље чији лидери су у моменту избора слабо знали спољни свет.
Међутим, све се то пре годину дана сломило: уместо наследне краљице Хилари за председника САД био је изабран самозванац Доналд.
Човек којег су антиглобалистички и неоизолационистички погледи у очима глобалне елите лишавали права не само да буде на челу САД, него и права да предводи уједињени Запад.
Друга је ствар што сам Трамп и није желео да буде вођа Запада већ само лидер Америке. Ту су се погледи самог Трампа и његових противника поклопили.
Трамп неће бити лидер слободног света. Али, с обзиром на то да га још нису свргнули, ко је бити вршилац дужности „вође Запада”?
Одмах је било јасно да за ту улогу не треба узимати неког другог Американца.
Али ни један од живих бивших америчких председника није био за ту улогу, иако су од Обаме покушавали да направе неаквог „краља у изгнанству”. Зато је требало кандидата потражити у Европи.
Било је време када је атлантским светом руководио велики пар Реган-Тачер.
Она је при крају своје владавине имала велики велики утицај у свету, али су је у споственој земљи многи гледали попреко. На крају је била свргнута у унутарпартијској завери. Међутим, данас на Западу нема фигуре која бимала њен утицај – макар у оквирима Европе.
Сви погледи су се усмерили према Ангели Меркел чија је земља локомотива ЕУ.
Управо њу су и покушали да почетком 2017-те крунишу као „лидера слободног света”. Али, испоставило се да она није никакав лидер. Такође: да бити лидер ЕУ уопште није исто што и бити лидер целог Запада.
Уосталом, шта је уопште ЕУ?
Пројект формирања јединствене европсе државе – али какве?
Јединствене Европе као дела јединственог Запада који је, опет, језгро и локомотива целог човечанства?
Ако је то – онда заква Европа мора живети по правилима која су написали Англосакси. Односно: бити идеолошки и финансијски потчињена САД и Великој Британији.
Таква Европа, која је изгубила и Други светски рат, сасвим је по вољи глобалиста. А Меркелова на челу такве Европе по вољи је атлантске елите.
Постоји и друга могућа Европа која је – центар Запада којом не манипулишу Англосакси.
Такве Европе данас нема, а управо такву су тежили да створе њени француски и немачку ујединитељи.
То би данас значило да полуге управљања буду у европским, односно немачким рукама. Правих Немаца.
Таква Европа је ноћна мора Англосаксонаца.
Којој Европи припада Меркелова? Наравно, првој.
Стога и јесте питање: може ли та марионета постати неко ко управља луткама, неко ко је режисер?
То је од Меркелове немогуће направити. Она не може и неће носити одговорност за цео Запад.
Штавише, сви покушаји да се европски атлантисти заплаше трдњама да је командни пункт у Вашингтону прешао у криве руке и да треба устајати на заштиту Запада – довели су само до тога да су проатлантски Европејци почели да говоре да Европа мора почети да одговара за саму себе. Другим речима, претворили су се у антиглобалисте попут Трампа са његовим паролама о Америци која треба да мисли о себи, а не да наседа на `митове глобализације`.
Тако је све зашло у слепу улицу. Показало се да се не може крунисати онај ко је био васпитан на идеји да атлантски Запад нема алтернативу. Јер, такви не постају вође целог „слободног света”, него невољне претече европске незавиности од „јединственог Запада”., Другим речима: његов гробар.
Запад не може дуго постојати без вође јер то подрива само његово јединство.
Упркос свему, док је Меркелова била канцелар на њу су гледали као на могућу „краљицу Запада”, при свој бесмислености и нереалности таквог крунисања. Међутим, фотеља се под њом заљуљала.
Financial Times је зато већ `пресудио`: „Мало је вероватно да ће Меркелова поново бити немачки канцелар. Зато, ако припадате онима који су њу сматрали лидером западног света – дошло је време да негде другде потражите тог лидера”.
Проблем Англосаксонаца – којима је потребан лидер западног света – уопште није у Меркеловој. Њихов проблем је што нема друге, макар и симболичне, фигуре за ту улогу и што не знају ни где да је траже.
Што је за њих најгоре, нико не може стати на чело оног чега нема. Запад пуца по шавовима пред нашим очима.
Западни раскол је предодрђен крахом глобалистичког пројекта атлантиста, крахом једнополарног света и крахом „краја историје”.
„Слободни свет” више неће имати лидера, а то је – добра новост за све истински слободе људе и цивилизације.
Пише: Петар АКОПОВ
Факти
