Присећам се бурних година кризе у Демократској Републици Немачкој, када је млађани секретар за штампу организације „Демократско буђење“, Ангела Меркел, активно агитовала за спајање са Западном Немачком. Демократска Република Немачка је кључала. Али, без обзира на висок стандард, на социјално осигурање које је било боље него у Западној Немачкој, на изванредан систем образовања и здравства, Немачка Демократска Република је информациони рат ипак изгубила.

Али није сав народ делио тежњу да се врате у заједнички „велики немачки дом“. Источни Немци који су трезвено размишљали су схватали да неће баш сви наћи ухлебље у тој новој кући. Ни о каквом свенародном пориву није могло бити речи, а Ангела је још тада ћутањем заобилазила најважније питање: да ли ће о томе бити свенародног изјашњавања.

У ствари, референдум становницима Демократске Републике Немачке није ничим претио. Још у току посете Хелмута Кола Москви, октобра 1988.године, Кол је преговарао са Горбачовом и ти преговори су постали преломни моменат у решавању питања уједињења Демократске и Савезне Републике Немачке.

А у јуну 1989.године, у току посете Горбачова Западној Немачкој, потписана је у вези са тим и заједничка изјава. Кол је ту изјаву окарактерисао као црту која показује закључке о прошлости и истовремено као извор који осветљава пут у будућност. Горбачов је тај документ назвао „пробој“. После тога су се руководиоци СССР-а и Савезне Републике Немачке више пута састали, како би уобличили механизам удруживања обе Немачке. На крају се Горбачов сложио са уједињењем, под условима Западне Немачке. Народ Источне Немачке више нико није питао ни за шта. У марту 1990. у Источној Немачкој су одржани избори које су добили демохришћани, и нови председник владе – Лотар де Мезјер је са Боном потписао уговор о формирању јединственог економског простора, а у августу исте године се појавио и „Уговор о уједињењу ДРН и СРН“.

Тако је снажнији сусед прогутао Немачку Демократску Републику, а да народ НДР нико ништа није питао. Ликовање престоничке омладине док је рушен Берлински зид не може да се рачуна у убедљиве аргументе. Широки слојеви сељака из кооператива, радничка класа, официри у армији, МУП, тајне службе, радници у партијском и државном апарату су предосећали да ће им „уједињење“ донети зло. Нису се преварили. Прошло је тридесет година непоштедног кршења социјалистичког уређења, многи су одбачени на друштвено дно, на територији некадашње Демократске Републике Немачке су се појавили незапосленост, давно заборављена у тој земљи , и социјално раслојавање.

Све те епизода падају на памет када се слушају изјаве Ангеле Меркел о томе како је Русија извршила анексију Крима, како крши међународно право и сл.

Требало би да се присети да данас, 34 године од „уједињења“, анкете које се врше на територији бивше Демократске Републике Немачке показују да приближно половина становништва те земље жали због тог чина. Да ли госпођи Федералном канцелару пада на памет да је „уједињење“ за које се она тако ватрено залагала, било малкице незаконито, и да се то данас одражава на судбину милиона људи? Јер немачка срећа у облику М.Горбачова не оправдава учињену историјску грешку. Уједињење две Немачке Европи није донело ни више безбедности, ни чвршћи мир, ни процват. Напротив, НАТО се разрастао и надвио над границе Русије, а украјинска криза представља далеку последицу тог уједињења, у ствари – „уједињење“ је представљало акт да би се задовољили инстикти пангерманизма, али Европи то није донело баш ништа добро.

Али, пошто је већ поверовала да демократија треба да буде управо таква, фрау Меркел је као савезни канцелар 2008.године поздравила и једнострано проглашење независности „Републике Косова“, које је косовски парламент једнострано изгласао, уз контролу војске НАТО-а. Због необичног сплета околности, и ту је дошло до забуне са референдумом. Није га ни ту било! Уосталом, и шта ће референдум кад је до тада геноцидно већ око 300.000 Срба прогнано са Косова или побијено, а оних преосталих 30.000 никако не могу да утичу на статистику. Код Немаца у вези с тим нема никаквих питања, они сматрају да се све дешавало демократски! У Немачкој воле Хашима Тачија, без обзира што он поседује велики број клиника за „црну трансплантологију“. Шта ћете – демократија је баш растегљив појам…

Када не би било последица, лицемерне игре Немаца у демократију могле би да послуже као повод за вечерње хумористичке емисије на телевизији. Упорни захтеви Ангеле Меркел да се Крим врати Украјини и да се из ње изведу руске јединице у Немачкој распаљују милитаристичко расположење. Берлин није ни приметио да је 21.фебруара у Кијеву извршен нацистички преврат, и да то није било случајно, мада су Немци, који су прошли денацификацију, морали да схвате опасности од обнављања фашизма на истоку Европе. а ако баш никако нису „видели“ – то значи да имају циљ о коме се гласно не говори. А циљ је да се украјински нацисти искористе као претходница у офанзиви на Русију…

Сви схватају да главни налогодавац за вођење немачке политике седи са оне стране океана. Међутим, резултати те политике ће морати да се саопштавају не само налогодавцу, већ и сопственим бирачима. И како онда да човеку не буде жао због безграничне „атлантске солидарности“.

На Косову курири из клиника за „црну трансплантологију“ „доктора Тачија“ своју страшну робу без грешке достављају на одређене адресе, за себе славећи политику Немачке. На Косову се не може погрешити, јер се код „доктора Тачија“свака грешка плаћа животом. У Украјини је потпуно другачије, нема такве дисциплине као на Косову. Данас се у Украјини откривају све нове и нове финесе рада штићеника фрау Меркел – масовне гробнице људи са извађеним органима. И ако једном у амбасаду СРН у Кијеву грешком доспе пошиљка са наведеном робом – њу треба најхитније пребацити госпођи Федералном канцелару – уз предлог да ипак размисли колико је њена политичка линија у реду.

Дмитиј Седов, Фонд Стратешке Културе