Наставак одбрамбене агоније Србије, континуитет пљачке војних ресурса, туђи стандарди…
За пола године од како је именован за министра одбране, Александар Вучић је показао све одлике доброг евроатланског послушника, који је још сервилнији од свога претходника Драгана Шутановца. И не само то, него је показао да ће свом снагом наставити да шири меркантилну мрежу војних лифераната, заправо, продаваца и препродаваца производа српске војне индустрије. Истовремено, зарад интересних група окупљених око шверца наоружања и опреме, Вучић је показао да је спреман да заборави на криминална дела својих претходника у Министарству одбране, па чак и да се потпуно уклони из улоге министра војног, осим кад су у питању трговачки „подухвати“ од којих он лично и његови интимуси могу имати користи…
Оно што се још увек неосновано зове Војском Србије (ВС), системом одбране Србије и одбрамбеном индустријом Србије (ОИС), уствари је бастион организованог криминала и централа белосветских шверцера наоружања и војне опреме (НВО). Нови министар одбране Александар Вучић, уместо да искористи историјску прилику и истражи криминал својих претходника, пре свега Драгана Шутановца, уместо да спречи даље урушавање одбрамбеног система Србије и ухвати се у коштац са организованим криминалом у Министарству одбране (МО), Војсци и одбрамбеној индустрији, он се дохватио „континуитета“, придружио се постојећој мафији и наставио да ради оно што су радили и пре њега…
О скандалозним и неистраженим несрећама које су се десиле за само неколико месеци, још нико и нигде на одговарајућим местима није проговорио. На записнику о примопредаји дужности између Вучића и Шутановца мастило се није ни осушило, а десила се погибија пиротехничара на Копаонику. Иако је Вучић будистичком мирноћом лица и језуитски склопљеним рукама и утихнулим гласом уверавао да ће узрок несреће бити веома брзо испитан а „одговорни узети на одговорност „, резултат датих обећања је био да су кривци и данас на слободи, да неки од њих бивају награђени и да су породице настрадалих постале социјални случајеви и преживљавају захваљујући казанима солидарности!
Уследила је погибија пилота у Старој Пазови који је имао пробни лет на авиону типа Ласта. Узрок техничка неисправност новог авиона. Међутим ствар је била другачије природе… Авиони типа Ласта су уведени у наше војно ваздухопловство а да претходно нису прошли комплетну фазу технолошког испитивања и процедуру усвајања средстава за опремање Војске! Нико због тога није одговарао!
Да је Александар Вучић као нови министар одбране истински хтео да поради на истраживању криминалних радњи својих претходника у војсци и војној индустрији, морао је да крене од горућег питања-шверца наоружања и војне опреме. На пример, да се позабави Комисионим уговором број 461-96-5-05 од 22.07. 2005. године и Уговору о уступању број 930-11 од 09.02. 2011. године, који је уствари „на закону заснован“ шверц наоружања из војног складишта Панчево!
Епилог овог великог посла, а то Вучић свакако зна, био је тај да је „због вишег друштвеног интереса“ посредним путем наоружана војска такозване државе Косово! Чак ни у овој криминалној продаји, ниједан долар није уплаћен на рачун Министарства одбране Србије, већ на рачун Министарства финансија владе Црне Горе, а држава Србија је остала ошетећена за неколико десетина милиона америчких долара! На страну то што је лако доказиво да је војна индустрија Србије, захваљујући СДПР-овој „сестринској“ фирми у Подгорици наоружала своје непријатеље, албанске сепаратисте на Косову, него је још од те „трансакције“ била и на губитку! Наравно, на добитку су били они према којима је нови министар војни Александар Вучић благонаклон и са којима интензивно сарађује на оваквим и сличним „обртима“.
Поједини учесници у овом пројекту од „вишег државног интереса“ у који је био умешан највиши државни и политички врх, новчано су или стамбено награђени (попут Стевана Никчевића, Илије Пилиповића, генерала Јокића, Драгана Шутановца…) а неки су нагло напредовали у служби (као, рецимо, бригадни генерал Горан Зековић који је постао начелник Управе за обуку и доктрину Генералштаба). Неки су постављени на високе државне функције као што су државни секретари у министарству за спољну и унутрашњу трговину (Никчевић), државни секретар у министарству рударства (госпођа Милана Ракић) а куму Драгана Шутановца, Илији Пилиповићу, омогућен је одлазак на место директора Застава Импеx!
Организациона структура шверцера наоружања и војне опреме је остала нетакнута захваљујући Александру Вучићу, коме је улога министра одбране од почетка периферна работа кад је у питању истраживање криминала, а примарна кад је продаја оружја и опреме у питању. неки страни војни аташеи су приметили да је Вучић, одмах по преузимању дужности војног министра, себе ставио у службу лобисте домаћих и међународних шверцера и трговаца наоружањем и војном опремом.
Многима је још у сећању остало спектакуларно отварање такозване Српске ковачнице у ваљевском Крушику који су уприличили претходни министар Драган Шутановац а незабораван и неизбежан декор био је Стеван Никчевић, бригадни генерал Зрнић и други миљеници режима. Потпуно иста сцена са истим актерима десила се у Великој Плани само што је на место Шутановца био Александар Вучић.
Војни оф-шор бизнис
Слика говори више од хиљаду речи, међу војним лиферантима ништа се ново није десило: остало је све исто, остале су преваре, пљачке и њени актери…О деловању организованог криминала у Војсци Србије и Министарству одбране Србије много је аргументованих доказа. Афера за афером – афера панцир, афера сателит, афера станови (посебно насеље „Степа Степановић“ у Београду, Бежанијска Коса и генералски станови у Кумановској улици број 22, који још нису завршени, мада су по неколико пута продавани!), афера Цепотин, афера Похулек, афера ВТИ, фармакологија, протекционашки сукоби, јавни сукоби између Министарства и Генералштаба, довођење цивилних лица која су радила у иностраним амбасадама на места која су безбедносно веома осетљива (саветник, помоћник министра одбране…), криминално поверавање Сектора за материјалне ресурсе МО, војнотехничких завода и института и целокупне одбрамбене индустрије Србије…
Ту су још и фаворизовање појединих компанија, пословање преко сопствених оф-шор компанија, мито, одливање података и аката означених као државна тајна или строго поверљиво, незаконито прибављање станова, злоупотребе у области решавања статусних питања као што су пензије и инвалиднине и свесно угрожавање егзистенције војних пензионера и чланова њихових породица, злоупотребе у војном здравству (ВМА), потписивање непотребних уговора за војну опрему, довођење страних високих официра за саветнике, смештај официра НАТО у исти објекат са персоналом Министарства одбране (на истом спрату на којем је и министар одбране)…
Ништа из тог криминалног арсенала није импресионирало новог министра одбране Александра Вучића, који се упорно представља као велики борац против криминала и корупције, мада до данас није дирнуо ни у једно војно осиње гнездо, него је у том гнезду и сам постао важан фактор. Наиме, ових дана је на сцени једна од већих његових манипулација са продајом војне опреме и наоружања принцу Уједињених Арапских Емирата, Шеику Мухамеду бин Зајед ел Нахјану.
Њему, односно његовој земљи, Вучић је спремио „понуду“ о унапређењу економских односа, инвестицијама у Србију и развоју одбрамбених технологија! Шта ће Србија испоручити Емиратима, ако не производе панчевачких мајстора за прављење летећих макета са инсталираним софтвером увезеним из срећнијих земаља? Заправо, Емиратима треба највреднији домаћи ресурс, пољопривредно земљиште у Србији, и како стоје ствари добиће га тако што ће Шеик купити непотребну српску војну „технологију“ за много мање пара него што коштају непроцењиве војвођанске оранице…
И на овим примерима, јасно је да деловања Министарства одбране и Војске Србије не може бити без утицаја организованог криминала (обука, донације, станоградња, одржавање технике, ремонт, кадровање, усавршавање, набавка, продаја…Под великим утицајем западног војног савеза, инструисаном систематском реорганизацијом Војске Србије значајно је урушена, скоро уништена одбрамбена моћ земље. Учињени су реформски захвати, у чијем средишту је било прилагођавање стандардима НАТО. Дакле, мимо званичне политике о неутралности земље, одвијао се процес приближавања алијанси, копирањем решења устаљеним у том политичко-војном савезу. Некритички усвојене норме, с времена на време, демантовала је пракса. Поборници брзих и темељних промена лансирали су тезу да су у савременом свету једино стандарди НАТО-а издржали пробу времена. Тако је пронатовска организацијско-формацијска структура Војске Србије (ВС) била алфа и омега у свакодневном деловању тог најважнијег и најснажнијег подсистема одбране земље.
Србин радо иде у војнике, али не у плаћенике
Добро се зна и то зашто американци инвестирају у „војну сарадњу“ са Србијом. Знају колико су милијарди штете нанели нашој земљи и тешко да ће је икада платити. Са друге стране, ту је и „присвајање“ наших официра који постају „њихови“ за кратко време боравка на „обукама“. Садашњи министар одбране Александар Вучић, прешао је амерички убрзани курс муњевитом брзином. Не тако давно, у Скупштини Србије је истицао јавно како зна енглески али неће да се служите њиме јер не волите Американце, а данас се “ куне у Американце“ пред посланицима и бившим министром Шутановцем који има пуно разлога за задовољство, јер је Вучић свом снагом наставио где је он стао. Уместо бившег, садашњи министар истиче потребу за учешћем наших војника у мировним операцијама УН и ЕУ. Својим учешћем у мировним мисијама, каже Вучић, они представљају наше најбоље амбасадоре – похвалио је Вучић припаднике војске, приликом образлагања њиховог учешћа у мултинационалним операцијама током ове године: „Наши војници који учествују у операцијама УН и ЕУ у Либану, Конгу, Либерији, Обали Слоноваче, Уганди, Сомалији и на Кипру ,свој посао обављају на најпрофесионалнији начин подижићи тако углед наше Војске и државе“. Природно је да се свако данас упита: какав ли је тек углед војске и државе Фиђжи која има у мировним мисијама 616 војника, Малави 882 војника, Руанда која је послала чак 3.257 својих војника у мировне мисије, Того 542, Гватемала има 322 војника и полицајца од Конга до Судана? А Србија у девет мировних мисија има 110 припадника оружаних снага! Је ли Руанди нешто помогло око угледа војске и државе тих 3.257 војника у мировним мисијама? Израел има врло поштовану војску, али ниједног војника у мировним операцијама. Сређују прво своје проблеме код куће, па онда иду ако треба и у друге државе… А какав је стварно „углед“ наше војске и државе у свету, најбоље се огледа кроз став Запада (међународне заједнице) према Косову и Метохији, пресудама у Хагу и још шта друго.
То што је у нашој војсци примењен својеврсни калуп НАТО, претходна власт правдала је и наводном насушном потребом да створимо интероперабилне снаге са савременим војскама света (НАТО). Да ли то значи да ћемо, раме уз раме са осталим војскама света, под окриљем НАТО-а, учествовати у освајачким походима, као подршка побуњеничким снагама које финансира и опрема Северноатлантски савез? Да ли нам је у блоку формираном зарад сопствене одбране, а после агресије на СРЈ, прерасле у агресивно-освајачку војну машинерију, намењена улога пешадије? Откуд уопште идеја да одбрамбени систем прекројимо по угледу на НАТО? Зашто би се унапред одбацивала решења која су устаљена у многим другим војскама света, попут руске, кинеске, израелске, бразилске…Где су наша искуства, где су овдашње специфичности, а где рационалан однос према свему што у свету постоји? Јер, не треба ни то заборавити, да је НАТО најбоље постројена војна формација на свету, да располаже најнапреднијим начинима оружане и свих других видова борбе, ратови у Ираку и Авганистану (раније и у Вијетнаму) не би толико дуго трајали.
Шта значи изјава Александра Вучића да Србија има Војску која никога не угрожава?! Значи ли то да Србија има војску која није у стању да одбрани ни себе, а камоли да некога угрожава? Јер, упркос томе шта говоре политичари ради популарности и гласова на изборима, српска војска, оно што је од ње још остало, променила се „у складу са НАТО стандардима“. А то значи, изгубила је све оно што је вредело, заједно са њеним припадајућим ресурсима. Превара је најобичнија да сада добијамо школовани кадар из белосветских високих школа. Укратко, изгубили смо добре официре а добили лоше пастире којима је битно само да оглобе ову земљу за још који квадрат и увећане трошкове живота. Сликовито речено, наша је војска као просечни мушкарац од преко седамдесет лета. Парадира, прси се, афирмативно прича о себи и својој прошлости, али, време снаге и значаја је прошло…
Предаја уместо пуча и војног удара
Од како је на месту такозваног првог потпредседника владе и министра одбране, Александар Вучић и његова коалиција, Србија се сваког минута задужује око 200 евра у просеку, живот је драстично поскупео, а фирме дневно отуштају по 330 радника, инвеститори затварају капије и беже главом без обзира, на Косову су постављени гранични прелази, уведена је царина и прихваћене „модел“ амбасада (канцеларије Приштине у Београду и Београда у Приштини), а на главна руководећа места доведени су најгори партијски послушници веома сумњивог квалитета. Да постоји озбиљна војна сила у Србији, због такве ситуације би одавно избио државни удар или војни пуч, којим би била развлашћена банда пљачкаша која се улогорила на свим стратешким местима у држави. Овако, „контролор“ НАТО пакта седи у сред зграде Генералштаба и не плаћа кирију за пословни простор који користи за своје обавештајне послове у хронично дезинформисаној или потпуно необавешетној Србији.
Јуче хероји а данас робови
То што је у нашој војсци примењен својеврсни калуп НАТО, претходна власт правдала је и наводном насушном потребом да створимо интероперабилне снаге са савременим војскама света (НАТО). Да ли то значи да ћемо, раме уз раме са осталим војскама света, под окриљем НАТО-а учествовати у освајачким походима, као подршка побуњеничким снагама које финансира и опрема Северноатлантски савез? Да ли нам је у блоку формираном зарад сопствене одбране, а после агресије на СРЈ, намењена улога пешадије? Откуд уопште идеја да одбрамбени систем прекројимо по угледу на НАТО? Зашто би се унапред одбацивала решења која су устаљена у многим другим војскама света, попут руске, кинеске, израелске, бразилске…
Може ли министар војни бити нешто друго?
Гомилање функција у једној личности постаје погубан за Србију. Такође, манир да исте такве функције буду ад хоц још је гори (први потпредседник Владе задужен за борбу против корупције?!). Као што Ивица Дачић не може водити истовремено и МУП и Владу, тако ни Александар Вучић не може водити истовремено Министарство одбране и обављати неку измишљену функцију, која ће обједињавати судију, пороту и џелата, и то све на нивоу Владе.
Милан Јовановић
Таблоид
