Отказивање званичног Кијева да потпише сагласност о придруживању са ЕУ, као и активизација дискусије о могућем приступању Украјине Царинском савезу, принудили су геополитичке противнике Русије, не само да још једном проиграју сценарио „обојене револуције„, већ и да пређу у отоврени напад на енергетском фронту
Створена је веома чудна ситуација: оно што одговара националним интересима конкретних држава, што је повољно за економије Бугарске, Србије, Словеније и других – постаје „опасно„ за ЕУ
Чије онда интересе штити Брисел? Интересе земаља-учесница Уније или наднационалних и њима припојених транснационалних институција и спољних енергетских играча – пре свега САД и Катара?
Претпоставимо сценарио који је најнепријатнији за руску страну – замрзава се изградња ЈТ а затим се све отказује. Какви ће бити њени губици? То су финансијски и репутацијски трошкови и неостварени профит, али то није фатално за економију Русије јер се годишњи приход „Газпрома” (и без ЈТ) може поредити са БДП Украјине
За Европу се отказивање од руског пројекта може изродити у низ енергетских и политичких криза. Поготово што ступање Украјине у Царинску унију може довести до кардиналног преиспитивања руске енергетске политике
Решавање свих проблема око „Јужног тока„ завршиће се већ 2014. године. У крајњем случају, јануара 2015. године, када ступа на снагу Трећи енергопакет, перспектива пројекта биће коначно одређена
„САВРЕМЕНА геополитика – …то је гоблен. Ако негде повучете за неку неку нит, промениће се потка на читавом светском ћилиму. Понекад те промене бивају озбиљније него што се чини на први поглед”.
Ова мисао француског писца Максима Шатама из књиге „Лавиринти хаоса”, концентровано и јасно изражава суштину борбе која се распламсава на енергетским тржиштима. Енергетика је један од важнијих фактора светске политике због чега се крупни играчи на том пољу појављују као непосредни актери правих геополитичких битака.
Савремена Русија, као „велика енергетска држава” спада у ту групу.
Година која је на измаку, за руске енергетске компаније била је више него успешна. Довољно је присетити се уговора између Росњефти и CNPC о испоруци 365 милиона тона нафте Кини у периоду од 25 година, који се процењује на 270 милијарди долара, или уговора између Росњефти и ГНКАР са перспективом од 15-20 година.
Председник Азербејџана И. Алијев, веома прецизно је означио вектор развоја наших земаља: „Ми смо усмерени на одлучну сарадњу, на учвршћивање садејства са Русијом”.
Овоме треба додати и почетак изградње копнених делова гасовода „Јужни ток” (ЈТ) у Бугарској (31. октобра 2013. године) и Србији (24. новембра 2013. године). То ни изблиза није потпун списак руских пројеката.
Овакве активности нису могле да прођу незапажено код руских конкурената.
На фону догађаја у Украјини, питање енергетике постаје данас посебно актуелно јер на најнепосреднији начин дотиче руске националне интересе. Реч је о томе што се управо „украјинска карта” показала као адут у судбини главног руског енергетског пројекта на европском правцу – гасовода ЈТ.
Отказивање званичног Кијева да потпише сагласност о придруживању са Европском унијом, као и активизација дискусије о могућем приступању Украјине Царинском савезу, принудили су геополитичке противнике Русије, не само да још једном проиграју сценарио „обојене револуције”, већ и да пређу у отоврени напад на енергетском фронту.
Геополитички успеси Русије изазвали су нови талас борбе који се распламсава око ЈТ. Маске су поскидане: од дипломатских наговештаја и препорука, европски чиновници су прешли на отворени диктат – Брисел захтева (!) од „Газпрома” да преиспита уговоре о изградњи гасовода.
Тај захтев, који је објавио директор сектора за унутрашње енергетско тржиште Еврокомисије, К.Д. Борхардт, тиче се учесника пројекта по чијој територији треба да прође гасовод: Бугарске, Србије, Мађарске, Словеније и Хрватске.
Изјава Европске уније тог типа веома је далеко од конструктивног дијалога, о коме тако воле да говоре Европљани. Штавише – много је ближа претњи и уцени.
Током конференције „Јужни ток: еволуција гасовода”, која је одржана у Европарламенту 4. децембра 2013. године, Борхардт је директно изјавио: „Ако Русија сама не раскине уговоре који су постали незаконити, то ће уместо ње учинити земље Европске уније. При томе, Европска унија има начине и средства помоћу којих ће обавезати друге стране из уговора с Москвом да раскину сагласност”.
Европска унија образлаже овај захтев тиме што међудржавни уговори Москве и ових земаља тобоже немају правну снагу. Сходно логици еврочиновника, правну снагу међудржавним документима не дају владе и парламенти појединачних земаља, већ норме Трећег енергетског пакета (ТЕП). Упућивање на норме ТЕП, само по себи доказује одсуство националног суверенитета европских земаља.
Ипак, оставимо за сада то питање по страни. За нас је данас важно то што, сагласно ТЕП, достављачи гаса не могу да поседују гасовод. Грубо говорећи – нека „Газпром” изгради гасовод, а каквим гасом ће да га попуњава и по којој цени – то више њије његова ствар.
Камен спотицања за ЕУ управо је питање цене гаса. Брисел није задовољан тиме што, сагласно постојећим споразумима, „Газпром”, не само да је власник цеви, него ће одређивати и тарифе за гориво, што га ставља у позицију монополисте на енергетском тржишту. Отуда и тежња ЕУ да, са једне стране, чвршће привеже треће стране за ЈТ, а са друге, да формира „независног” управљача који ће одређивати цену плавог горива.
При томе, на нивоу ЕУ чак и не помишљају на чињеницу да потписани уговори одговарају интересима конкретних држава. То је очигледно јер да није тако, ни председници, ни премијери, ни парламенти земаља-учесница, никада не би ставили своје потписе на документа, неопходна за реализацију пројекта.
Створена је веома чудна ситуација: то што одговара националним интересима конкретних држава, што је повољно за економије Бугарске, Србије, Словеније и др., постаје „опасно” за ЕУ.
Чије онда интересе штити Брисел? Интересе земаља-учесница Уније или наднационалних и њима припојених транснационалних институција и спољних енергетских играча – пре свега САД и Катара? Лично за мене – одговор на то питање је веома јасан. Ипак, одсуство пуног суверенитета земаља-чланица ЕУ, приморава их да поштују захтеве Брисела.
Општи однос према ситуацији око ЈТ, који данас преовладава у земљама које учествују у пројекту, најбоље је изразила министарка за енергетику Србије, Зорана Михајловић: „Ми смо за „Јужни ток”, али Србија је сувише мала земља да би утицала на енергетску политику. Москва прво треба да се договори с Бриселом, а затим са нама”.
Узгред, управо после бриселског ултиматума „Газпрому”, опрезнију позицију заузела је и Словенија. Током преговора с Д. Медведевим, који су одржани у Москви 10 децембра, словеначка премијерка А. Братушек, буквално је поновила речи Михајловићеве: „За Словенију, „Јужни ток” представља важан пројекат али република мора да поштује законе Европске уније… Ја сам уверена да ће сви проблеми бити решавани на два колосека – земље-чланице ЕУ у оквиру ЕУ, и други колосек – то је Русија – ЕУ, односно, Брисел – Москва„. Другим речима, за политичка руководства земаља-чланица или оних које су се определиле за улазак у ЕУ, односи са Москвом не могу бити приоритетни. Мора се сачекати одобрење из Брисела.
Притисак на „Газпром” је без преседана.
На фону правог тровања ситуације око пројекта, у месним средствима јавног информисања у Бриселу, непрестано се понавља: „Јужни ток” не може да ради на основу старих уговора„. При томе, еврочиновници чак и не желе да чују да је стратегијски задатак Русије – „стварање општеевропског енергетског простора с интегрисаном мрежном инфраструктуром и отвореним, транспарентним, ефикасним и конкурентским тржиштима”, способним да обезбеде енергетску безбедност и Русије и ЕУ.
Управо о томе је говорио, током конференције у Европском парламенту, заменик министра енергетике Русије, А. Јановски. То непрестано истичу, не само руководиоци „Газпрома”, већ и председник Русије В. Путин.
Овде није сувишно подсетити Европљане на традицију демократије о којој тако воле да говоре, али не желе да живе по њеним нормама. Ради се о томе да већина грађана Југоисточне Европе није на позицијама Европске комисије. Према резултатима британске (уочите, не руске) истраживачке агенције World Thinks, 59% становништва земаља – учесница подржава изградњу ЈТ, а око 58% мисли да предности превишују недостатке.
Истраживање је, такође, показало да кључна заинтересована лица, укључујући научнике, политичаре, државне службенике и представнике бизнис структура, претпостављају да ће ЈТ омогућити диверзификацију испорука и повећати безбедност.
Ипак, јавно мњење за Брисел не значи ништа. Еврокомесар за енергетику, Г. Етингер, већ је упутио горе наведене захтеве министру енергетике Руске Федерације, А. Новаку.
А шта је са Русијом? У Министарству енергетике су уверени да никаквог прекида уговора о ЈТ неће бити.
Као прво, закон не може имати ретроактивно дејство, а већина уговора је закључена још 2008. године, то јест, пре ступања на снагу норми Трећег енергетског пакета. Штавише, по речима А. Јанковског: „Међудржавни уговори који су били закључени са другим државама поводом ЈТ, правно су изнад осталих закона ЕУ”.
Као друго, по речима заменика потпредседника „Газпрома”, А. Медведева, концерн је већ пронашао купце за цео претпостављени обим гаса од 63 милијарде кубних метара годишње, тако да не постоји сила која би зауставила изградњу „Јужног тока”.
Као треће, ЈТ – то је један од најекономичнијих пројеката за југ Европе што је везано, не само за непрекидност испоруке гаса, већ и за доток инвестиција, стварање нових радних места, активизацију финансијско-банковне сфере земаља укључених у реализацију пројекта.
Као четврто, као што је више пута истицао руски министар спољних послова, С. Лавров: „ТЕП противречи споразуму Русије и ЕУ”, пре свега у делу стимулисања и заштите инвестиција.
Овде се треба присетити и мишљења премијера Д. Медведева о томе што ТЕП противречи нормама СТО јер прави дискриминацију руских компанија на европском тржишту.
Ако ЕУ према „Газпрому„ предузме судску истрагу у вези неиспуњавања норми ТЕП, руска страна може да одговори симетрично. Као што је већ изјавио министар економског развоја РФ, А. Уљукајев: „Русија спрема тужбу против ЕУ због ограничења која је донео озлоглашени Трећи енергопакет… Ми смо спремни да покренемо процес и да формално искажемо наше захтеве у односу на ТЕП, по свим елементима енергетског усаглашавања”.
Најважније је, а ја сам убеђена у то, да не треба Русија да се брине због изградње гасовода, већ Европа. Претпоставимо сценарио који је најнепријатнији за руску страну – замрзава се изградња ЈТ а затим се све отказује. Какви ће бити губици за руску страну? То су финансијски и репутацијски трошкови и неостварени профит, али то није фатално за економију земље. Данас, када ЈТ не ради, годишњи приход „Газпрома” може се поредити са БДП Украјине.
Тај концерн и даље остаје као највећи порески обвезник земље.
Не треба чак ни напомињати да руске енергетске компаније све активније раде са земљама АТР, ширећи стара и формирајући нова тржишта. На тај начин: са ЈТ или без њега – Русија има огромне могућности и перспективу.
За Европу, отказивање од руског пројекта може да се изроди у низ енергетских и политичких криза. Ово тим више јер је прво упозорење већ дошло из Бугарске, фебруара 2013. године. Овоме треба додати и фактор Украјине. Њено ступање у царински савез може да доведе до кардиналног преиспитивања руске енергетске политике. На тај начин, еврочиновници могу да покажу веома кратковидим.
Имајући у виду чињеницу да потражња природног гаса у Европи може да порасте за 25% од чега је 80% из увоза, није добро свађати се са „Газпромом” већ изграђивати конструктивни дијалог за који је руска страна увек спремна.
Година која је на измаку, најавила је сву сложеност и замршеност лавирината светске енергетике и поново је показала тесну везу између велике економије и велике политике.
Решавање свих проблема око „Јужног тока” завршиће се већ 2014. године. У крајњем случају, јануара 2015. године, када ступа на снагу Трећи енергопакет, перспектива пројекта биће коначно одређена.
Русија је упутила предлоге измена ТЕП еврокомесарима. Ми смо спремни за дијалог. Да ли је спремна и Европска унија?
Сачекајмо одговор.
Пише: др Јелена ПОНОМАРЈОВА, професор упоредне политикологије Московског државног института за међународне односе
Факти
