Ризик од сиромаштва и даље је велики у целој Европи, а грађани Србије су међу последњима који себи могу да приуште живот достојан човека и налазе се у категорији с државама у којима је сваки четврти, чак и трећи становник у ризику од сиромаштва, показују подаци Евростата. Само Војводина има мањи проценат становништва у ризику од сиромаштва (између 24,5 и 36 одсто), док су централни и јужни део Србије (више од 36 процената) на истом нивоу, као и делови Бугарске и Румуније, Турске, Северне Македоније, али и неколико региона Италије и Шпаније. Према прогнозама Светске банке, број сиромашних у Србији могао би да се повећа за додатних 125.000–327.000, услед економског шока, у зависности од тога колико буде трајала криза изазвана ковидом 19. Статистика показује да већ пола милиона грађана живи у апсолутном сиромаштву, с мање од 12.286 динара месечно, а чак четвртина, што је око 1,6 милиона људи, јесте у ризику од сиромаштва, с мање од 19.391 динар месечно.
Како решити овако велики проблем, да ли ослањањем на државу која ће да одваја средства за сузбијање сиромаштва или постављањем индиректних мера? Стручњаци који се баве заштитом социоекономских права грађана проблем виде и у томе што се сиромаштво схвата као некаква случајност – не увиђа се како је оно последица низа одлука на плану економске и других јавних политика.
Љубодраг Савић, професор Економског факултета, истиче да сиромаштво није само српски проблем, али и да је Србија у основи сиромашна држава.
– Држава препознаје те проблеме, начинила је стратегију за њихово решавање, али нема довољно средства за све категорије угрожених, а то су пре свега незапослени, Роми, самохрани родитељи, особе с инвалидитетом… – напомиње проф. Савић и подсећа да медијална зарада у Србији износи 49.999 динара, а ту суму месечно зарађује до половине запослених у земљи, што је само по себи лош сигнал.
– Постоји пуно тога што држава може да уради, а да је не кошта превише. У руралним подручјима треба више отварати неке мање погоне како би људи могли да раде и зараде. То је мера која не подразумева давања из буџета, а раднике треба и описмењавати, да могу да раде и релативно сложеније послове. Дакле, да би се елиминисало сиромаштво, држава пре свега треба да буде социјално одговорна – закључује проф. Савић.
Као проблеме који земљу гурају у још дубље сиромаштво, проф. Зоран Стојиљковић, председник УГС „Независност”, наводи слаб економски развој, недовољну социјалну прерасподелу, одсуство прогресивне економске политике, с акцентом на то да се највише опорезују најниже зараде…
– Све су то проблеми који Србију већински чине сиромашним друштвом, с малим врхом оних који су се обогатили. Власт гаји сервилан однос према корпоративном капиталу коме се дају велике субвенције, а радници се плаћају минималцем, плус 20 одсто. Зато је најчешћа зарада у земљу око 49.900 динара – подсећа проф. Стојиљковић, и додаје да свему томе кумује и смањени утицај синдиката који доводи до веће неједнакости, јер када су синдикалне организације јаке, онда држе распон зарада под каквом-таквом контролом.
Према најновијим подацима Републичког завода за статистику, просечна нето плата у јуну износила је 553,5 евра или 65.070 динара, док је медијална била за 15.000 мања, што значи да је чак половина становника Србије примила плату до 49.999 динара. То значи да просечну плату у Србији добија трећина запослених, а две трећине мање од тога.
Марија Бракочевић
Политика.рс
