Изгладнело становништво у Србији натерано је да брине хоће ли Србија добити датум за почетак преговора са ЕУ, како се не би бавило својом муком. Радници раде без плате, многи не добијају ни минималац, заборављени од државе се прехрањују копањем по полупразним контејнерима, а десет најбогатијих Срба, миљеника свих власти, има имовину вреднију од овогодишњег буџета Србије. Ни Брисел ни разни датуми неће спасити армију сиротиње која је све већа. Властодршци у Србији се баве собом, а кућа гори. Повлашћена мањина је дошла главе већини. Време је да се ствари окрену у супротном смеру.

Има још увек доста људи у Србији који верују да би улазак у Европску унију решио све или највећи број наших проблема. Не треба много да се истражује па да се види да нису у праву…

Западни сусед Србије, Хрватска, управо је приступила ЕУ, а незадовољство је тамо све гласније. Уласком у западноевропску заједницу, Хрватска је добила само један обавезујући налог: да држи уравнотеженим свој буџет. Брисел не жели нове случајеве попут Грчке и Кипра.

Да би то постигла Хрватска је морала да појача фискалне приходе и од 1. августа строго ће се контролисати да ли и продавци на пијачним тезгама користе фискалне касе. „Захтеви могу бити, али они су у супротности са законом о фискализацији јер ако не иде на пијаце, онда не треба ићи ни према угоститељима, лекарима, ни према адвокатима“, истакао је хрватски министар финансија Славко Линић.

У међувремену истраживања тржишта показују да ће најмање петина пијачних продаваца после 1. августа остати код куће, мада има и оних који тврде да ће се број продаваца преполовити. На тај начин ће бити изгубљено на десетине хиљада радних места како у самој продаји, тако исто и у производњи. Европу то не интересује, важно јој је само да Хрватска не затражи финансијску помоћ.

Нових неколико хиљада незапослених нестаће у туризму, јер је Хрватска морала да усклади своје законодавство са правилима ЕУ, па је тако драстично пооштрила критеријуме за отварање бесцаринских продавница у својим лукама.
Као тренутна последица дошло је до наглог смањења најава посета туристичких бродова за следећу годину. Власт у Загребу, као ни бирократију у Бриселу то не интересује, важно је осигурати прилив ПДВ-а који се не плаћа у дјути фри продавницама.

„Од уласка у ЕУ народ нема ништа, већ су профитирали само политичари који поносито парадирају бриселским дворанама“, тврди Хрвоје Јурић, доцент на Филозофском факултету у Загребу. Ни српски народ неће имати ништа од приступа, као што нема никакве користи ни од претприступних преговора.

Какву корист од чланства у ЕУ има просечни радник из Румуније када му је минимална загарантована плата нижа од оне у Србији, која није чланица, а где је минималац нижи и од онога у Кини?

Бриселске бирократе уопште не интересује народ, већ само финансијска стабилност земаља чланица. Њих не брине армија од десетина милиона незапослених у Грчкој, Шпанији, Румунији, Бугарској, Италији, али то не интересује ни наше политичаре у погледу гладних радника у Србији.

По званичној статистици, која стварност увек улепшава за потребе властодржаца, минимална плата у Србији може да покрије трошкове нешто више од половине такозване минималне потрошачке корпе у којој су само производи и услуге од којих буквално зависи живот. Књиге, одело, обућа, новине или годишњи одмор нису у поменутој корпи исто као и многа средства за хигијену са изузетком обичног сапуна и неколико листића тоалет папира.

Просечни прималац минималца у Србији је тако и по званичној статистици гладан, прљав, уморан и необразован.
Али, ствари могу да буду још и горе. Званично, плату, па ни ону најминималнију, не прима 46.201 радник у Србији, а мање од загарантованог законског минималца има њих 34.934. Ово значи да преко 80.000 радника у Србији ради из чистог ентузијазма, мада је ова бројка далеко виша од оне која се званично помиње. Да ли би се овде нешто променило уласком Србије у ЕУ? Не би, како показује горе наведени пример Румуније.

Плату у Србији не прима редовно 480.000 радника из приватног сектора и још 170.000 из јавних предузећа, а држава је због овога успела да покрене прекршајне поступке тек против 463 послодавца. Тако испада, по званичним подацима, да четири петине свих запослених у Републици не зна од чега ће преживети овај месец, а о следећем ни не размишља. Нема ни назнака да ће нешто бити боље у блиској будућности, јер се повишење минималца не очекује у овој години, а последња промена је била у априлу 2012. године.

Ништа од овога не интересује властодршце који лепо живе у симбиози са тајкунима. По истраживањима америчког стручног магазина Форбс, десет најбогатијих Срба има имовину која превазилази овогодишњи републички буџет. Пара, дакле има, једино што су неравноправно распоређене.

Да би попунила буџет држава мора да пооштри не само пореску политику, већ и контроле. Са друге стране, тржиште је тако плитко да се великом броју предузетника већ сада уопште не исплати да званично послују, а даље пооштравање фискалне дисциплине још већи број њих би отерало у сиву економију, а то значи да би још већи број радника било лишено сваке заштите закона. И сада се претпоставља да око 250.000 људи стално или повремено ради на црно и да због тога немају ни здравствено, социјално, нити пензионо осигурање. Поред тога, званична статистика види око 800.000 људи без посла и било каквог прихода, мада их незванично има далеко випе од једног милиона, не рачунајући оне који нередовно или уопште не примају плате.

Најављеном приватизацијом јавних предузећа још више радника ће остати без посла. С друге стране, приватизација већине јавних предузећа је модел који се не практикује више ни у колевци модерног капитализма – Сједињеним Америчким Државама. Фанние Мае, Фреддие Мац и Лехман Бротхерс су били синоними за велику финансијку кризу, морали су да бивају спасавани од стране државе, па су тако национализовани.

Сада, насупрот очекивањима, ови концерни остварују рекордне добити и враћају држави скоро 60 милијарди долара. Јавна предузећа, дакле, могу да буду и профитабилна, потребно је само менаџмент натерати да се понаша одговорно.

Половина становника Србије је или гладна или неухрањена, док је она друга половина углавном сита, истина задовољавајући се малим и неквалитетним оброцима, али и то понајвише захваљујући родбини која је у иностранству, у пензији или на селу.

Ако однарођена и октроисана бирократија у Бриселу не размишља о свом народу, демократски изабрана власт у Србији би то морала. Не постоји чаробни штапић за излазак из кризе, а он је најмање у напретку ка ЕУ.
Да је само чланство у овој организацији довољно да се победе глад и незапосленост, не би грађани Румуније, пуноправној чланици, били највећа група сезонских радника, „гастарбајтера“, у Србији која још увек чека датум за отпочињање преговора о приступању.

Владо Републике Србије, нахрани свој народ, па тек онда размишљај о разноразним међународним интеграцијама!

Милан Маленовић

Таблоид