Криминализација српских служби безбедности и полиције, доласком Александра Вучића на власт, попримила је застрашујуће размере. Сасвим је могуће да му оне и дођу главе. Данас су вође мафије покровитељи посланицима, министрима, па и српском премијеру и његовој породичној мафији. Да ли је Београд центар мафије, и ко су српски босови, који управљају трговином наркотицима, зеленашењем, отимањем фирми, станова, убиствима? Какву улогу у томе имају анонимни мафијаши из Чачка, који постављају директоре тајних служби, тужиоце за организовани криминал, директора полиције, начелнике полицијских станица и распоређују своје ровце у свим полицијским структурама? Истраживач Магазина Таблоид, мајор Горан Митровић, у сарадњи са Алексом Жунићем, даје неке одговоре на ова питања, у серијалу који је изазвао велико занимање упућене јавности. Како енглески обавештајци код директора БИА улазе у јапанкама, а ових дана тројица америчких обавештајаца издају директиве олошу из врха српске тајне полиције? Ко спрема кордоне смрти?
Тројица службеника амбасаде Сједињених Држава свакодневно на Бањици, од јутарњих сати, дају задатке руководству Безбедносно информативне агенције. Такав однос према српској тајној служби није постојао ни за време немачке окупације у Другом светском рату. Олош који је данас у врху БИА се, нажалост, тиме поноси. Истраживач Магазина Таблоид свакодневно добија извештаје очајних службеника БИА о окупацији српске тајне службе.
Ало, Ђора јавља…
Прошли број Магазина Таблоид је изазвао жестоке реакције у Чачку, Краљеву и полицијским службама.
Радош Митровић, звани Чума Циганин је преко свог пулена Александра Ђорђевића Ђоре, актуелног директора БИА, сазнао за садржај прошлог броја. Чума је јутро сачекао на киосцима у Чачку у покушају да откупи све примерке који су дошли у Чачак. Откупио је и уништио на стотине примерака, пре него што су дошли до читалаца. Мислио је да ће тако да сакрије своје криминалне трагове. О свему је обавестио и своје менторе у Црној Гори, као и шефове у црногорској Служби безбедности, чијом се легитимацијом повремено хвали. Учтиво су га саслушали и рекли му да је он у Србији „власник” директора БИА Ђорђевића, и да му они слабо шта могу помоћи. Свестан да од Ђоре нема вајде, Чума је позвао људе из света мафије да му помогну. Помоћи нема, истина излази на видело.
Када је Чума Циганин након бруталног убиства Дејана Шкипића 12. децембра 2000. године приведен у СУП Чачак, стављене су му лисице и спроведен је у притвор. Тадашњи начелник СУП-а Чачак, Миодраг Завишић, полудео је кад је чуо шта се догодило, али не због погибије момка од 24 године, већ што је његов пословни партнер приведен са лисицама. Наредио је да Чумета Циганина доведу у кабинет начелника СУПа где су у том моменту седели начелник Завишић и два локална бизнисмена.Скинуте су му лисице, инспектори који су га привели у складу са правилима службе, искритиковани су у присуству криминалца осумњиченог за убиство, а Завишић и Чуме су остатак дана провели у испијању вискија и уништавању доказа. Пиштољ којим је извршено убиство волшебно је нестао из полицијских извештаја и никада није пронађен. Парафинска рукавица је намерно урађена нестручно и након што је његовим саучесницима дозвољено да неколико пута сапуном оперу руке и на тај начин униште доказе.
И Андрија се буни
Одмах по изласка прошлог броја у Чачку је одржано неколико тајних састанака на којима се расправљало како наставити мафијашке послове у новонасталим околностима. Шефови локалне мафије посебно су обавили разговор са зеленашом и информатором Андријом Мишковићем и са бившим радником БИА, Ранком Косановићем, јер су обојица до раних јутарњи часова били присутни у кафићу „Мањана” када је Данило, син Александра Вучића, конзмирао Андријин кокаин велике чистоће.
Под „истрагом” су и полицајци који су те ноћи у склопу редовних патролних активности дошли до кафића „Мањана”, али када су видели какво се друштво ту окупило и шта се догађа, самоиницијативно су одступили од планираних активности и отишли у другом правцу.
Андрија је познат као осветољубив човек, и сам је преузео низ корака да предупреди излажење новог броја Магазина Таблоид. Нуди новац и потеже везе да утврди одакле „цуре” подаци о његовој криминалној и информаторској активности. Криви све и свакога. Када му се неко замери „намешта” их полицији или мафији, већ по процени како ће већу штету да нанесе.
Тако је наместио извесног Билија Црногорца, лице из криминалне средине Бара, који је као сарадник полиције у Бару одао полицији чланове криминалне групе са којом је сарађивао за више од 10 килограма наркотика. Пријатеље је послао у затвор, а он је, у склопу договора начелника полиције из Бара и тадашњег начелника ПУ Чачак, Милована Мише Петровића, пребачен у Чачак где је требало да се примири. Али, под заштитом шефова локалне полиције, Били је наставио да се бави зеленашењем, диловањем дроге и изнудама па је убрзо дошао у конфликт са локалним криминалцима. У једном криминалном обрачуну, пре пар година у Чачку је убијен и његов син.
Били има и два пасторка од којих је један кренуо Билијевим стопама и против њих двојице је подношено на десетине пријава које су све завршиле у фиокама шефова полиције. Били је „напредовао” све док се није замерио Андрији Мишковићу. Пре око шест месеци посвађали су се око мафијашких талова на једној пумпи у Чачку, након чега је Андрија почео да намешта Билија код полиције и мафије из Црне Горе. Андрија је предложио и да за Билијеву ликвидацију плати одређену своту новца. Мафијашима из Црне Горе које је Били наместио, а који ускоро треба да изађу из затвора, Андрија је преко посредника доставио податке о Билијевом месту становања, кретању и навикама.
Наређење да се склони ,,док не прође олуја” добо је и Марио Симовић, лични зеленаш инспектора Предрага Павловића, званог Пеђа инспектор, инспектора Јаблана Петровица и радника БИА Драгана Перендије. Марио је познат по томе што на камату даје искључиво паре које су шефови полиције „зарадили” у пословима са наркотицима. Због бројних пријава привођен је већи број пута, али је полицијска мафија све пријаве успешно „сторнирала”. Ова опасна криминална група функционише тако што новац зарађен на трговини наркотицима усмерава у зеленашке токове за шта се узимају непропорционално велике залоге. Зарада је огромна.
Када је једном приликом, због кашњења у отплати „рате” од два дана, на име неупоредиво мањег дуга Марио дошао да од једне породице из центра Чачка отме стан, укућани су се закључали и позвали полицију. Полиција је, на челу са инспектором Пеђом, моментално изашла на лице места са све „марицом” и уместо да ухапси зеленаша, несретну породицу је истерала на улицу, а Марио је ушао у посед стана.
Током своје каријере зеленаша под заштитом полиције, Марио је често умео да примењује насиље због чега се у неколико наврата умешала и полиција ван Чачка, а у пар наврата интервенисали су и поштени радници ПУ Чачак. Једном је и поред ургирања из Чачка ухапшен и осуђен на временску казну затвора. На апелацији му је казна преполовљена, јер је суд прихватио образложење поменутих старешина ПУ Чачак да је у питању лице које је од посебног значаја за сагледавање криминалних активности у Чачку, и да га треба благо казнити.
Образложење је послато на лично залагање и интервенцију Пеђе инспектора и инспектора Јаблана, јер је Марио, током једног тајног састанка иза теретане „Колосеум” у Чачку, Пеђи запретио да ће све да исприча ако га не спасу затвора. Пеђа је са својим полицајцима-мафијашима након тога разматрао могућност да ликвидира Марија, али се од тога одустало јер је код Марија било „заробљено” превише готовог новца и некретнина у „залогу”, па би све то вероватно пропало. Марио је уместо затвора добио наногицу. (Марио Симовић (35), аутомеханичар и власник фирме „Рио Макс”, је 2014. године у Вишем суду у Чачку осуђен на четири године и седам месеци затвора због више изнуда, зеленашења, недозвољене трговине и прања новца, а осуђени су и његови родитељи Светлана и Илија због прања новца. Ову пресуду укинуо је Апелациони суд у Крагујевцу).
Затирање трагова
У посебном страху је Аца Јаћимовић, полицијски инспектор, који је своје мафијашке активности, растурање наркотика, зеленашење, уцењивање и рекетирање морао привремено да замрзне. Чак је, под притиском својих компањона, невољно престао да носи свој скупоцени сат марке Пике и сакрио га, плашећи се евентуалног претреса, код једне од својих љубавница. Упућени кажу да је вредност поменутог сата преко 50.000 СЦХ. Ацин стварни шеф Јаблан Петровић наредио му је да се примири, јер његово бахато понашање угрожава све мафијашке послове полицајаца-криминалаца у Чачку. Јаблан је забринут јер је чуо да се посебна истрага води и поводом покушаја убиства које је он организовао пре 7 година у Чачку.
Наиме, Јаблан је наредио полицијској патроли да прекине прославу рођендана извесног Његоша, лица из криминогене средине из Чачка, али је један од полицајца добио задатака да том приликом испровоцира сукоб и да убије Његоша. Тако је и било. Полицајац је инсценирао сукоб; из службеног пиштоља пуцао је у правцу Његоша са очигледном намером да га убије али је промашио главу и Његошу нанео тешке телесне повреде опасне по живот у пределу врата. Уместо да буде ухапшен, полицајац је награђен и „покривен” службеним белешкама о оправданој примени ватреног оружја.Покушај нарученог убиства је заташкан, а против Његоша је покренут кривични поступак за наводни напад на овлашћено службено лице!
Текст у Магазину Таблоид са великим одобравањем коментаришу и радници судова у Чачку. Њима је доста мафијашких притисака, адвоката криминалаца као што је био Александар Ђорђевић Ђора и претњи локалних мафијаша и моћника. Наводе пример суђења Владимиру Митровићу Курти, братанцу Радоша Митровића Чумета Циганина у поступку који је против њега повео извесни Тома из Чачка. Наиме, пре пар година Владимир је од Томе изнудио већу суму новца на име зеленашких камата, а покушао је и да му отме и кућу у којој живи. Тома је, зарад мира, пристао да за Курту узме на лизинг најновији модел БМW 5, дизел, за који је део рате требало да плаћа Курта. Курта је преузео БМW а рату није плаћао, па је случај доспео на суд који је наложио Курти да врати ауто. Курта, следећи „правни” савет Александра Ђордевића, никада није извршио налог суда. Ауто је превезао у Београд, где га вози већ две године нерегисторваног и где је неколико пута заустављан и искључиван из саобраћаја ,али је све то „пеглао” директор БИА Ђорђевић.
Драган Перендија смењен је са места начелника Центра БИА Краљево и постављен на место начелника одељења БИА у Чачку. Пошто им је шеф Перендија директно укључен у мафијашке активности полиције у Чачку, оперативци БИА принуђени су да пишу дупле извештаје о свом раду. Један примерак иде у БИА а други у тајне архиве недоступне мафијашима, који тренутно воде БИА. Сачекаће боља времена.
Посетиоци у јапанкама
Шефовање Александра Ђорђевића, Ивана Тодорова и Раде Селаковића над БИА остаће запамћено и по томе што су представници британске МИ6 у кабинет директора БИА у званичне посете долазили обувени у јапанке. Јасно су им дали до знања шта мисле о њима.
Славица, радница БИА и љубавница Јордана Ђордевића (о чему је писао Таблоид) је након изласка афере у јавност доживела да је се Јордан јавно одрекне. Након тога уследило је свакодневно шиканирање, вређање и класичан мобинг свих њених шефова у БИА, о чему је она начинила поверљиву служену белешку са елементима кривичне пријаве, и тражећи заштиту о томе обавестила свог главног претпостављеног Радмилу Селаковић. Госпођа Селаковић је, женски солидарно, уз пуно разумевања, белешку уредно прочитала, отишла код директора где су она, директор Ђорђевић, Иван Тодоров и још неки руководиоци белешку читали данима уз смех до суза и подругивање. Позвали су и непосредне Славичине руководиоце, дали им на увид белешку, након чега су је сви јавно исмевали и психички малтретирали. Од врло конкретне и образложене пријаве за мобинг није било ништа. Забранила ју је Рада Селаковић, ,,уљудно” указујући господи Славици да мора да чува углед Службе, лични углед и да „због своје забрањене љубави мора мало и да истрпи, кад већ нису умели да сакрију своју везу”. Рада је Славици обајснила и да би због нарушавања „угледа” Службе могла и посао да изгуби.
Писање из прошлих бројева потпуно је излудело Раду Селаковић. Она је изјавила да ”иде на консултације у САД-е”. Упућени тврде да јој у САД-у живи кћерка, а и да је Данко Ђунић својој куртизани купио кућу у овој држави. Незгодно време за ”консултације у Ленглију”, када тројица обавештајаца не излазе из централе БИА на Бањици.
Ментори система безбедности Србије проценили су да је у догледно време потребно физички „очистити” непослушне новинаре, привреднике и друге слободоумне људе у Србији. За те сврхе, процена каже, нису довољни капацитети криминалних и мафијашких група које контролишу већ је потребно да се ангажују поуздани професионалци, државни „одреди смрти”. Зато је у току „велико спремање” специјалних јединица МУП-а Србије и реорганизација овог сегмента безбедности. Задатак је да се формира једна специјална јединица која би формално била у саставу МУП-а, а суштински под директном контролом страног фактора и која би служила за брутално дисциплиновање грађана Србије.
Задатак да формира такву јединицу на себе је преузео садашњи командант САЈ-а Спасоје Вулевић. Оно што Спасоје не зна је да је он оцењен са ”недостатком суштинског ауторитета” па је Спасоју поверен само посао одабира људства, по задатим критеријума, а кад све постави ,,на ноге” новоформирани САЈ ће преузети већ одабрани кадар.
Капетан Леши…
Један од кандидата за главног безбедњака у новоформираном САЈ-у је садашњи шеф Д тима Жељко Лештанин, звани Леши. Лештанин је бивши радник БИА који је пребачен у САЈ, са задатком да прати кретање и активности Спасоја Вулевића. Као и Спасоје и он је пријатељ америчких тајних служби, које потиче из времена обука у иностранству, које је организовао ФБИ.
Завршио је бројне курсеве у иностранству где је од стране странаца оцењен као подобан за даље напредовање у МУП-у Србије. Напредовању погодује и то што је Лештанин компромитован сарадњом са нарко дилерима из новопазарског краја, одакле потиче (од мафијашких послова са албанском мафијом купио је Шкоду Октавију и стан у Жаркову). Склон је бахаћењу, неспособан је за суштинско руковођење специјалном јединицом, слепо је послушан, склон интригама, лажном оптуживању колега и паничним нападима страха, кад је под притиском, те је самим тим и лак за манипулисање. Када западне у невољу уредно се обраћа својим страним менторима. За везу са страним оперативцима користи своју љубавницу, која је запослена у централи БИА на Бањици. Спасоје је био одлучно против његовог доласка у САЈ, али је попустио кад су му то наредили њихови заједнички ментори. Спасоју сметају и сталне интервенције које мора да пише да би Лештанину „скинуо” бројне саобраћајне прекршаје које прави (већи број пута га је ,,хватала”саобраћајна полиција ФАМОМ, како са службеним, тако и са приватним колима). Међутим, Спасоје мора да сарађује са Лештанином. Уз подршку ментора из иностранства Лештанин је сачинио досије за све припаднике САЈ-а, и других специјалних јединица МУП-а, које су дали на увид странцима. Један од најбитнијих параметара за анализу био је, да ли је кандидат способан да изврши убиство када му се нареди и да о томе ћути, ма ко било лице које треба да се ликвидира.
У те сврхе, зарад уклањања свих оних специјалаца који нису спремни да убијају за њих, осмислили су посебне психолошке прегледе, као и недефинисано полиграфско тестирање. Ово је без преседана у пракси МУП-а Србије, и биће злоупотребљено на ужасан начин.
Сви припадници САЈ-а који су попунили упитник да желе да остану у овој јединици, као и припадници других специјалних јединица који желе да раде у САЈ-у, директно су пристали и да буду полиграфски испитивани (то јасно пише при дну формулара који су попуњавали).
Они који се побуне биће проглашени лудим и неспособнима за рад у МУП-у и добиће моментално отказ. Комадант САЈ-а и Лештанин не налазе се на списку лица која треба да „прођу” полиграф. Лештанин је напрасно отишао на годишњи одмор.
А сваки службеник МУП-а и БИА, који савесно обавља своје задатке, увек је на мети криминалних гангова у службама, о чему сведочи и прича која следи.
”Неподобност” без заштите
Магазин Таблоид је до сада више пута писао о дешавањима у Центру БИА Ниш (у броју 215, „Они му се смеју а Кинг Конг разара”, у броју 263 „Пропалице служе у пропалој служби”, у броју 264 „Пацов у тајној полицији” и у броју 272 „Служба за понети”). Свака од тих прича, укључујући и ову која следи, указује на то да БИА у овом делу Србије седи беспослена и то у таквој мери да би слободно могла бар да наплаћује паркирање возила, али и да располаже штетним и деструктивним капацитетом за уништавање људи по налогу из криминалног или политичког миљеа.
Прича која следи, говори о мрежи људи која је учествовала у обрачуну против Драгана Манића, бившег радника БИА који је био запослен на терену Пирот-Димитровград.
Све је почело у време трајања рекреације коју је организовао АД „Тигар”, где је испред спортске сале стајао и чекао, Дејан Манић звани “Дијабола” (није ни у каквом сродству са Драганом). По завршетку рекреације нешто пре поноћи, када је Драган са дванаестогодишњим сином и пријатељима изашао из сале, Дејан је у непосредној близини на јавној чесми точио воду иако живи на другом крају града.
Сутрадан по доласку на посао, одмах са врата Драган је од појединих својих колега нападнут да је претходне вечери на кошарци деконспирисао сарадника, који су истовремено држећи руке испод стола, где су вирили каблови неких уређаја, покушали да га аудио и видео сниме, користећи и адаптиране камере, како би изнудили некакво признање кривице.
Тада се испоставило да наводног сарадника, Антић Милана, на вези држи баш Дејан. Драган им је објаснио, као и на дисциплинском поступку, да је закаснио са сином на договорени термин и да су се увелико играли баскети, а да је Милан Антић прекинуо играње на тренутак и са другог краја сале дошао да се поздрави са њим и пола минута поприча са њим о општим стварима, а да о томе има и сведоке. То је Драган и описао у службеној белешци која је тада тражена од њега а скоро три месеца након тога извршена је додатна и нова конструкција оптужбе којом је покренута дисциплинска егзекуција.
Учесници ове прљаве работе су јако добро познати јавности. Дејан који је међу грађанима Пирота познат по надимку „Дијабола”, своје информативне разговоре обавља тако што идући улицом и прилазећи њему познатим и непознатим људима, без поздрава и ословљавања по имену, хвата за руку и каже: “Да те нешто питам”. У недостатку аргумената и ауторитета, претио је раднику Хигијенског завода, Владану Панићу и његовом брату Зориславу, да ће видети свога бога само зато што им је мајка по националности Хрватица. У међувремену из нама непознатих разлога Зорислав је извршио самоубиство.
Милосав Илић звани „Пацов”, који је последњих година до одласка у пензију био начелник у Пироту је један од највећих дилера половних аутомобила на територији Пиротског округа, који је овај крај снабдевао возилима из шабачко лозничког краја, при чему је и сам возио са регистарским ознакама из ових крајева. Илић је у згради у којој је живео, врбовао неколико шверцера који су такође ту живели и завршавали му све послове и поред тога снабдевали га траженом робом из Бугарске.
Иако се никада није доказао у раду, вечити арбитар, међу колегама познат је као „Миша Вурда”, јер је руководство у Нишу снабдевао овим млечним производом и подмазивао тамо где шкрипи.
Из ове групе конструктора који нису присуствовали овом догађају, а давали су изјаве је и Драгиша Савић звани “Гиле”. Радник који се одавно и више пута доказао у „раду”, је још док је радио у Димитровграду, од спавања у радно време у просторијама службе, до тога да је на теретном терминалу ГП Градина, улазио кроз прозор у Царинску зграду како би цариницима крао акцизну робу, коју су у процесу царињења одузели од путника. Савић који потиче из сиромашне породице, а омиљени је полицајац нарко клана у Пироту (о чему је писано у ранијим издањима), је пре десетак година купио, у то време један од најновијих модела аутомобила марке „Ауди” и платио га 20 000 евра. Међу пријатељима посебно потенцира своју дугогодишњу љубавну везу са Шемсом Стојановић, секретарицом у Округу.
Шта рећи о наводном сараднику Милану Антићу, који преподне предаје у школи а поподне свакодневно одлази у Бугарску где се бави трговином ко зна чега, шверцујући „информације” за потребе „БИА”.
У ланцу овог приватног посла о државном трошку, је и Ћирић Марјан звани “Ћира Мутави”, који се налази на вишедеценијској екскурзији у Димитровграду и на ГП Градина. Ћирић који је познат као „сарадник” Центра Ниш, редовно цинка своје колеге јер му је својевремено од стране појединих руководиоца обећано да ће му жену запослити у „Телекому” или некој банци.
У машини за млевење меса
Након првостепене одлуке Дисциплинске комисије у Нишу о прекиду радног односа, Драган Манић је у Нишу затражио помоћ некадашњег начелника Центра Ниш, а сада познатог адвоката, Стојадина Динета Митића. Након разговора Манића и Митића, сутрадан је истог посетио радник БИА из Ниша, Горан Димитријевић, познат по надимцима „КИНЕЗ” и „ЦИРКУЗАНТ” и извршио притисак на њега да не помаже Манићу. Надимак „Кинез” је Димитријевић донео из цивилства а „Циркузант” је добио у служби када му је један од претходних начелника, Красомир Ристић, пред целокупним оперативним саставом на ходнику рекао: „…Ти си најгори радник у Нишу, ти си циркузант, а мени циркузанти не требају, ти си брука за службу, не заслужујеш да радиш ни у Јавној безбедности”.
Димитријевић се иначе прославио тиме што је пре више од 10 година, током акције хапшења групе криминалаца у Димитровграду, у просторијама БИА играо покер, због чега је само усмено опоменут.
Именовани који је на посао примљен са средњом школском спремом, је по убрзаној процедури завршио факултет и 2008. године, као истакнути кадар Демократске странке постављен за Заменика Начелника Центра Ниш. Две године након што је преминуо тадашњи Начелник Центра, Бане Јовановић, у свом кабинету у Нишу, од последица прекомерене употребе алкохола, Димитријевић је постављен на његово место, са кога је смењен након доласка СНС-а на власт.
Другостепена комисија БИА, свесна пропуста првостепене комисије, делимично је уважила жалбу Драгана Манића, потврдила прекид и истог усмерила на Управни суд у Нишу.
На сцену је поново ступио Димитријевић, који је тада позвао радника приправника у Нишу, Александра Симића, чији је отац Симић Мирољуб, некадашњи професор Правног факултета у Крагујевцу и декан у Нишу, помињан у афери „Индекс”, а мајка, Деса Симић, председник судског већа Управног суда у Нишу. Деса Симић иначе кућни пријатељ Бошка Ристића, тадашњег Министра правосудја, је као његов миљеник врло брзо напредовала у служби. У том разговору, Димитријевић је пренео Симићу да како зна и уме пренесе мајци да мора да одбије тужбу Драгана Манића, јер и њему зависи статус у БИА од ове пресуде, подсетивши га да је његова мајка више пута долазила у Центар и молила да јој се син прими у службу. Исход је био такав да је Деса Симић поступила по диктату Димитријевића.
Шта рећи о томе да је први Манићев адвокат у Пироту, Небојша Петровић, са тридесет година радног искуства, пропустио да пошаље жалбу Уставном суду у прописаном року. Због чега и са којим намерама, и дали је и њему претио неки „циркузант” утврдиће Адвокатска комора Србије.
Адвокати из Београда, Ђуро Чепић, Предраг Јовановић, Горан Ашанин, канцеларија Томе Филе, као и адвокати из Ниша, Срђан Алексић, Драгомир Ђурић Тане и Милан Гадза Петровић, су након што су прегледали целокупну документацију са тужбама, изјавама, белешкама, једногласно рекли да у овоме поступку има доста личног, да то нема веза са послом и да Драган Манић некоме смета.
Манићев прогон и проблеми, као и појединих других колега, настали су након промене власти крајем 2008., почетком 2009. године, када се кренуло са одмаздом и из само њима познатих разлога.
Након позива да се јави Унутрашњој контроли БИА, Манић се одазвао на Институту Безбедности у Београду и добровољно пристао да се подвргне полиграфу. Полиграфско тестирање и разговори су обавили колеге које Манић, није познавао, који су све време поступали професионално и коректно. Након ове провере именовани се сутрадан вратио на посао и наставио да ради као да се ништа није догодило. Следећих тридесет дана у Центру Ниш је био мук, требало је објаснити руководству службе у Београду, због чега је због Манића толико оперативаца упослено, утрошено материјалних средстава, возила, дневница, трошкова одлазака у кафане а није дало резултате. Манић је од руководство тражио да му се саопште резултати полиграфског тестирања али му је речено да резултати нису стигли, као и до дан данас. Након овог затишја руководство Центра Ниш је из Београда добило нову прилику, да се још боље организује, покаже снагу и потпуно уништи Манића.
Приликом једног од долазака у Ниш, у првом делу 2009. године, исти је кренуо да сврати до свог колеге, некадашњег начелника Центра Ниш и саветника директора БИА, Радета Булатовића, а сада члана „Интерпола” и председника Савета за безбедност СНС-а у Нишу, Ђоке Антића. Својевремено када је почео да ради у Нишу као приправник, Манић је додељен на обуку Антићу, када му је речено од појединих руководиоца да ће имати прилику да га обучава колега који је био студент генерације на Филолошком факултету.
Паркирајући аутомобил испред Антићеве куће, Манић је несвесно блокирао паркирани аутомобил, марке „Фолксваген поло”, црне боје, рег. ознака Бг xxx- 99, који је био окренут према њему. Када је изашао из кола, Манић је у поменутом аутомобилу препознао двојицу својих млађих колега из Оделења за пратњу у Нишу и кренуо према њима да их поздрави. Видевши да иде према њима, колеге су у страху и паници убрзо упалили свој аутомобил, кренули пола метра у рикверц а затим уз шкрипу гума великом брзином кренули да беже. Само пуком случајношћу и присебношћу возача из супротног правца избегнут је судар, можда и нова трагедија. У том тренутку, координирајући акцијом, Димитријевић је предлагао начелнику Банету Јовановићу, да се Манић ухапси за „одавање службене тајне” а Антић за „подстрекивање”. Треба рећи да је Димитријевић био сталан гост у кући Антића и да је увек домаћински дочекан.
Убрзо након тога Манић је затражио пријем код начелника Банета Јовановића, који га је примио у друштву свог саветника Димитријевића. Манић је тада тражио да му се каже због чега га колеге прате и провоцирају, снимају адаптираним камерама и другом техником. Указао је да такви односи међу колегама доводе до трагичних последица. Навео је примере, Драгише Савића, који га је снимао и узимао изјаве од неких људи, као и Дејана Манића, који га је више пута пратио у граду за шта има сведоке(спремни да се појаве у јавности) , да када га је једном ухватио на лицу места и када није имао где да бежи, признао: „То ‘Пацов’ тражи од нас, он се договара са Димитријевићем у Нишу, ја ћу и дупе да дам, само са останем у служби” (Овако је Драган цитирао Дејана и пред Дисциплинском комисијом, извинивши се притом присутним колегиницама у присуству председника Владимира Младеновића). Јовановић и Димитријевић су му тада рекли да му се све то учинило и да нема потребе да умишља.
Таблоид се пита, Да ли је могуће да људи у БИА, нису извукли поуку из случаја Владана Ровчанина, који је убио петорицу својих колега а неке ранио. Поједини руководиоци да би прикрили своју неспособности и незнање да спрече ову трагедију, правили су га лудим и ако су знали да је селективно гађао у своје колеге а некима рекао са се склоне да не жели неког од њих да убије. Можда је неко желео да се деси ново крвопролиће.
Манић се факсом обратио 07.12.2009. године, заменику Директора БИА, Ивици Петровићу и затражио разговор са њим, јер је прогон настављен несмањеном жестином. Треба рећи да се Манић са Петровићем познаје још од 1995. године, са специјалистичког курса на Институту безбедности.
Истога дана, у вечерњим сатима начелник оперативе, Ивица Петровић је позвао телефоном Манића. Након уобичајених питања о породици и здрављу, Петровић је питао Манића: „Да ли те ови још зајебавају?”. Снимак целог телефонског разговора налази се у Центру Ниш и ко жели од надлежних институција, може да га цео преслуша.
Јовановић и Димитријевић који су након тога признали да су се заглибили до гуше, месец дана херојски и храбро су вршили притисак на руководство у Београду, како би их убедили да Манића и његову породицу треба „уништити”.
Неколико месеци након тога, у монтираном процесу, Дисциплинска комисија и наводни сарадник, Милан Антић (који ће кад тад морати да призна са ким се договарао и шта му је речено да каже), и поред тога што Манић до сада није кажњаван, годинама био најпродуктивнији оперативац у Центру Ниш и три године заредом оцењиван оценом Нарочито се истиче, пре него је постављен за руководиоца, изрекла меру престанак радног односа. Председник дисциплинске комисије, Владимир Младеновић, се извесно време након тога изјадао појединим колегама: „…Савест ме пече, пратили смо Манића, слушали телефоне њему и његовој породици, слали га на полиграф, радили му тајни претрес, и ништа нисмо пронашли. Морао сам да потпишем решење о отказу, јер су Бане и Кинез, то тражили од мене, био сам на испиту, да то нисам урадио мене би истерали”.
Таблоид се пита, где би нам био крај да је БИА овако ревносно поступала према нарко дилерима, убицама, привредним преступницима и државним непријатељима, били би смо уређени као Швајцарска и не би долазили у ситуацију да државу подривају они који би први требали да је штите.
Двојац без кормилара и без компаса, Јовановић и Димитријевић, су несмањеном жестином наставили да „плове”. Треба рећи да је у исто време, десетак оперативаца у Нишу, поступајући по својој савести, одбило послушност овој двојици руководиоца, јер су схватили да раде приватни посао о државном трошку, што је проценила и централа БИА у Београду и није подржала методе рада ове двојице руководиоца.
Ни то их није поколебало већ су наставили даљи обрачун са колегама, следећи на тапету је био Горан Живковић радник у Нишу, кога су због нељудског и нехуманог опхођења натерали да дигне руку на себе. Живковић је у својој кући у Нишу извршио самоубиство вешањем, за које до данас нико из БИА није одговарао.
Лажна обећања лажног директора Ђоре
Током 2014. године, Манић је целокупну документацију прогона доставио Одбору за контролу служби безбедности Скупштине Србије. Након детаљне анализе, Одбор на челу са генералом Момиром Стојановићем, је установио да је Манићу учињена велика неправда и затражио од руководства БИА, прво од саветника директора, Петра Панића, а затим неколико пута и од самог директора, Александра Ђорђевића, да свог бившег радника врате на посао, што је он и обећао. Манић је 1. 8. 2014. године, примљен на разговор у Институт безбедност у Београду, од стране начелника за кадрове, Снежане Радановић. Том приликом је истом обећано да ће његов случај бити решен у року од месеца дана, али до данас није добио било какав одговор иако је до сада то више пута тражио.
Шта рећи на крају, оно што смо и до сада знали, БИА не подлеже законима и контроли.
мајор Горан Митровић, Алекса Жунић
Таблоид
