Највећа снага и претња политичке коректности потиче управо од чињенице да је нико није доживљавао као стварну претњу. Појавила се тихо, огрнута наводном борбом за права, посвећено грицкала стране фондове, мотала се по државним кулоарима и за једва пар деценија постала она недодирљива моћ, без чијег одобрења више нико не дише, а камоли да отвара уста. Уколико јој се успротивите, ваш пад је неминован, а да при томе никада нећете сазнати ко вас је стварно гурнуо низ литицу. Добро умрежени гласови без лица, који се одазивају на име цивилно друштво, постали су она паралелна власт, што суди сваком и не одговара ником. Створена је паразитска класа, дубоко урасла у државно ткиво, која више не прети само демократском устројсву, већ и опстанку народа чијим се ресурсима обилато храни.
Тумор политичке коректности није само захватио Србију, већ је метастазирао глобално, претећи пре свега Сједињеним државама на чијем тлу је створен. ”Land of the free”, ”home of the brave”, одавно више није земља, нити храбрих нити слободних, већ више подсећа на оријенталну постмодерну деспотију у којој је држање језика за зубима постало главно умеће политичког преживљавања. Но као што је у земљи слепих, једнооки човек краљ, тако и у стаду покорних реч слободног човека далеко одјекује. Глас је ни мање ни више подигао осамдесетшестогодишњи глумац Клинт Иствуд изјавивши за магазин Есквајер да је: „…потајно свима доста политичке коректности и улизивања. Заправо, сада је око нас генерација пичкица. Данас смо сведоци ситуације где људе оптужују да су расисти и слично. Када сам одрастао, такве ствари нису схватане као расизам…“
Оно што је заправо Клинт Иствуд поручио забезекнутом естаблишменту и збуњеном плебсу, да је читав концепт погрешан, да се права и слобода не поклањају, као што то тврди политичка коректност цивилног друштва, већ се за њих бори и да се она освајају, што најчешће није пријатно нити угодно, баш као ни сâм живот.
Перверзна логика политички коректне дистопије покушала је да наметне супротан концепт. Она је тврдила да, ако из нашег говора уклонимо све оштре, непријатне и убојите речи, створићемо хармонично и праведно друштво које почива на поштовању права свих… Добро, не баш свих, већ само неких и то оних група, које су арбитрарном вољом политичке коректности проглашене за угрожене. Перверзија се пре свега огледа у чињеници да су се активисти и борци против дискриминације послужили дискриминацијом као оруђем, при том не налазећи у томе ништа чудно. Одсутво чуђења и запитаности, крајње је лако објаснити угодном позицијом судије коју су сâми себи доделили. Пошто је њима добро и концепт је добар. Револуција може да се оконча. Но, када упитате жену-борца за права жена, зар није логичније да се бори за права свих, њен по правилу одричан оговор, саопштиће вам да су окончани, не само елементарна логика, већ и здрав разум. Уклањањем речи из нашег говора, оне се фактички уклањају и из нашег мишљења, а престанком мишљења престаје човеково постојање. Крајња последица идеолошког модела политичке коректности гласи: Смрт лечи све (друштвене) болести, баш као што и укидање свести решава све противречности које она у себи носи.
Казна за одрицање од здравог разума у корист бесмислене друштвене теорије, уследила је тренутно и неопозиво. Политички коректни активизам који је у исту ту групу абонената позитивне дискриминације (афирмативне акције) ставио жене, хомосексуалце и мигранте, јавно је понижен када су мигранти у Келну током прошлогодишње новогодишње ноћи напали 2000 Немица у покушају да их силују, и када је исламски фундаменталиста уз повике Алаху агбар у Орланду измасакрирао више десетина хомосексуалца.
Пошто је једна наводно угрожена група насилно угрозила друге наводно угрожене групе, постало је јасно да је цар го, да је теорија потпуно бесмилена, а да су борци за политичку коректност ординарна група слепаца којим је промакло оно што је свима било очигледно. Ако затворите очи пред реалношћу, то не значи да ће вас она поштедети свог присуства.
Постоје вечне и непобитне истине, које ниједна озбиљна политичка идеологија не може да негира или да их промени. Може само да се суочи са њима или да одбије да то учини. Светом владају сила и воља. Одрицање од силе и воље свет неће учинити бољим местом, већ ће само бити разлог нестанка сваког оног ко их се одрекао. Ову константу, као портпарол тихе и још увек политички некоректне већине, Клинт Иствуд је духовито прокоментарисао: “Имам веома оштар став по питању контроле оружја – уколико у мојој близини има неког оружја, желим да будем ја тај који га контролише.“
Магнум не лаже. Он је непорецива чињеница живота колико и смрти, која не подлеже ни једном теоријском политичком моделу, већ их ствара по мери власника. На паничне повике из Дизниленда политичке коректности како свака потенцијална сила нужно представља и насиље, те да будућност света искључиво лежи у разоружавању, што од убојитих средстава, што од здраве памети, Магнум у рукама још увек слободног човека смирено и спартански кратко одговара – Дођи и узми. (ΜΟΛΩΝ ΛΑΒΕ). „Само из мојих хладних мртвих руку” (“Only from my cold, dead hands”), додаје Чарлстон Хестон са места председника Америчке националне асоцијације за оружје (NRA), чисто да не би оставио простор погрешним тумачењима.
Није нимало случајно да Први амандман у америчком Уставу гарантује слободу говора, док Други штити право грађана да поседују оружје, из простог разлога што духовне слободе нема без оне физичке и обрнуто. Велики блеф НВО активиста који се еуфемистички представљају као борци за социјалну правду (SJW) циљао је управо “слободу говора” као главну мету, свестан да у размени аргумената са Магнумом не би био довољно убедљив.
План је био једноставан. Ограничити и укинути слободу говора, а самим тим и слободу мишљења, наметнути ауторитет парадржавног цивилног друштва, које нити ко бира, нити коме одговара, а затим ће се грађани сâми разоружати и препустити на милост политички коректних политика, уз обавезу да их обилато финасирају. Механизам на који се цивилно друшто ослањало у овом науму могуће је разумети само ако разумемо суштину цивилног друштва. Сензорна и пузајућа памет цивилног друштва гамиже увек у оном правцу из ког примети да долази новац.
Ставите на сто pовећу суму новца за, на пример, финасирање права мигранта или родне равноправности и око стола ће се за тили час скупити гомила паразита који су управо схватили да је то највећи друштвени проблем, који је њихов активизам уз скромну надокнаду одувек жудео да реши.
Кратко речено, суштина цивилног друштва је легална корупција свести. Ниједног активисту не занимају стварни циљеви, нити последнице оног што ради, па чак ни чињеница да најчешће ради на сопствену и трајну штету, све док од тог има краткотрајну корист.
Чак и површна анализа наизглед неповезаних политика цивилног активизма открива стварни циљ његовог постојања, а праћењем трагова новца долазимо и до главог конспиратора и налогодавца. У питању је крупни банкарски и корпоративни капитал, који је почетком 20. века лобирањем унео у законску регулутиву Сједињених држава могућност да део онога што би иначе платио на име пореза, преусмери на “друштвено одговорне политике”. Тачније речено, уместо да напуни државни буџет, крупни капитал је кроз корупцију света почео да купује јавни утицај и још више увећава моћ. Финасирајући појединце, групе, идеолошке токове и разорне политике циљао је на уклањање највеће претње сопственом постојању, а то је заједница слободних људи.
Права жена имала су за циљ да разбију породицу, права миграната да уруше етничке темеље националних држава, права хомосексулаца циљала су традицију и етику, права мањина сходно принципу divide et impera генерисала су сукобе и поделе, а сâм пројекат политичке коректности гађао је, ни мање ни више, управо свест или бар оно што је од ње остало. Без заједнице, без државе, без породице, без самосвести, последњи слободни људи као атомизовани појединци постају лак плен чопора корисних идиота на кратком повоцу крупног капитала.
Имајући све ово у виду, поређење политичке коретности цивилног друштва са тумором, постаје јасније и оправдано. Тумор као аутоимуна болест, своје постојање првенствено дугује неспособности организма да га препозна као болест, ширећи се полако и убијајући домаћина. Добра вест је да је организам напокон схватио да нешто није у реду. Дијагнозу је успоставио Доналд Трамп у више наврата, током своје председничке кампање уз нескривене симпатије Клинта Иствуда, чију је подршку добио.
“…Сви желе да буду политички коректни и то је главни проблем који имамо са овом земљом…”, “…Поставили су политичку коректност изнад здравог разума, изнад наше сигурност и изнад нас свих. Одбијам да будем политички коректан…”, ”…Људи гину јер смо покушавали да будемо политички коректни. Неће се више десити …”
Играјући овим речима на карту политичке некоректности, као сигурног знака постојања свести, Трамп се обратио оним слободним људима који су, такође, препознали болест и спремни су да се боре. Неочекивано јака реакција организма уследила је тренутно, од припадника ПЕГИДЕ у Европи, чврсто супротстављене неодрживој политици имиграција до десних конзервативаца око Брајтбарта који су у оналајн кампањи дословно измасакрирали идеолошке поставке феминизма.
Садашње стање би се најбоље могло описати као глобални грађански рат између политички коректних зомбија, на кратком повоцу крупног капитала, и остатака слободних људи чије мишљење није на продају, а чија слобода нема цену. Свако ко зна да нико права не поклања, већ се она освајају и бране личном борбом, нашао се на правој страни. Здрав разум и Клинт Иствуд потврђују: “Понекад, уколико желиш да видиш промене на боље, мораш узети ствар у своје руке.”
Када вас следећи пут неко назове ксенофобом, расистом, фашистом, мизогином, насилником, хомофобом, националистом…осмехните се уљудно јер ваш разум не лаже, баш као ни Колт који тренутно чистите…Истина, правда и кутија аргумената калибра 44 су на вашај страни. Go Ahead. Make My Day.
Текст је штампан у часопису Поредак.
Катехон