И данас, као и пре десетак година, ова политика одговора огромном броју људи у Србији, али…
У последњих годину дана курс је са око 124 динара за евро ојачао на око 118, док је према долару са 116 ојачао на око 96 . На овом нивоу динар је последњи пут био у трећем кварталу 2014. У једној од најјаднијих европских економија која је годинама на ивици рецесије и у којој је у 2017. дефицит текућег биланса дуплиран, ово би се могло окарактерисати као самоубилачка политика курса. Све ово је већ виђено и скупо је плаћено.
Политика жестоко прецењеног курса динара вођена је и у претходној декади све до пред крај 2008. Прецењени динар је уништио спољнотрговински биланс, довео је до огромног дефицита текућег биланса и до великог раста спољног дуга који је Србију увео у дужничку кризу 2008. Све што се од тада до данас догађало у економији, највећим делом је последица управо те дужничке кризе. То се односи како на деценијску стагнацију БДП-а, тако и на изнуђену политику буџетске штедње.
СТРАХ ОД ШТАМПАЊА НОВЦА
Да би динар јачао потребно је да прилив девиза буде већи од одлива, при чему је небитан основ по коме девизе улазе у земљу. Али то није довољан услов – потребно је и да НБС својом монетарном политиком и политиком девизних (не)интервенција подржава јачање динара. До избијања кризе 2008. кључни генератори девизних прилива били су везани за девизне приходе од приватизација, за инострано задуживање приватног сектора и за страховит прилив шпекулативног капитала који је долазио привучен сумануто високим домаћим каматним стопама. (Неко ко не бира речи би монетарну и курсну политику из тог времена могао назвати удруженим економским злочиначким подухватом.)
Последње јачање динара је подстакнуто великим приливом страних инвестиција. То је свакако здравији извор девизних прилива но што је то шпекулативни капитал, али су последице по курс динара готово идентичне. (У мањој мери јачању динара је допринео и раст иностраног задуживања приватног сектора и раст краткорочног задуживања банака у иностранству.)
Страни инвеститори започињу своје активности у Србији тако што уносе девизе у земљу и троше их на куповину домаћих предузећа, на подизање погона или нпр. тржних центара. Такви инвестициони процеси доводе до велике понуде девиза у кратком року. Када се инвестициона улагања окончају, долази до обрнутог тока, до изношења девиза из земље и притисака да динар слаби.
Приливи по основу инвестиција су непредвидиви, неравномерни и не могу трајати вечно. Одливи су стабилни и дугорочни. Они се реализују кроз увоз робе и услуга, кроз плаћање дивиденди и камата страном власнику, као и кроз друге познате технике изношења добити из земље. Та неусклађеност прилива и одлива је темпирана бомба и то је још једна скривена мана страних инвестиција.
Било би логично да НБС интервенише и куповином девиза заустави бесмислено јачање динара. НБС би тако напунила девизне резерве и могла би несметано интервенисати продајом девиза када се појаве велики притисци да динар слаби. Али… Свака куповина девиза од стране НБС је штампање новца, па постоји страх да би таква емисија новца могла подстаћи инфлацију. Страх од инфлације није најважнији разлог за пасивност НБС-а. Као и раније, разлози за политику прецењеног динара су на нешто приземнијој страни.
ИНДИРЕКТНО СУБВЕНЦИОНИСАЊЕ ГРАЂАНА
И данас, као и пре десетак година, ова политика одговора огромном броју људи у Србији. То одговора задуженим грађанима чији број убрзано расте. Кроз политику јаког динара ови грађани се индиректно субвенционишу, а грађани, опште је познато, гласају.
Јачање динара одговора привредницима који увозе и/или су презадужени. Јак динар одговора и страним кредиторима будући да уз камату зарађују и на курсним разликама. Јак динар одговора НБС-у јер се тако лакше одржава стабилност цена. И коначно, јак динар одговора и држави чији су сви макроекономски показатељи фиктивно много бољи када се искажу у потцењеним еврима или доларима. Краткорочно, оваква политика курса одговора кључним актерима који креирају економску политику … а у Србији се само краткорочно и мисли.
Дубина проблема у коме се Србија налази је скривена (глобално) најнижим каматним стопама модерног времена, али такве стопе неће довека остати на нивоу на коме су данас. Када камате крену да расту, Србија би се могла суочити са већом кризом од оне у којој се нашла крајем 2008.
Као и пре 10 или 15 година, свако упозорење да је реч о сулудој политици курса динара биће презриво одбачено и од власти и од њој блиских економских експерата. А када велика криза поново дође у Србију, и ова политичка елита, као и она пре ње, тврдиће да их на њу нико није упозорио, да је криза гром из ведра неба и да они за њу не сносе никакву одговорност
