Политика у Србији – извор брзе зараде

Сваки трећи посланик Скупштине Србије више пута је мењао странку – и то најмање једном, а највише чак пет пута. Шта су узроци, а шта последице тог феномена који угрожава саму основу демократије – фер и поштене изборе.

Политички прелетачи из једне у другу политичку партију, дугогодишњи су феномен у Србији – још од увођења вишестраначког система. Ситуација је поприлично узела маха на локалу, где се уз помоћ прелетача практично прекрајају резултати избора, али ситуација није ништа боља ни у републичком парламенту.

Међу прелетачима је највише представника владајуће Српске напредне странке (СНС), чак 50. Највећи део њих каријеру је започео у Српској радикалној странци (СРС), а међу њиховим посланицима су и бивши чланови Демократске странке (ДС), Демократске странке Србије (ДСС), Српског покрета обнове (СПО) и Социјалистичке партије Србије (СПС). Председница парламента Маја Гојковић променила је пет политичких странака. Бројних померања између странака било је и унутар оних политичких опција које су настале раслојавањем бивше Демократске опозиције Србије (ДОС), а касније и даљом фрагментацијом Демократске странке.

Политичари без уверења и незрели грађани

Прелетати из странке у странку значи немати ни убеђења ни уверења, каже за ДW Чедомир Чупић, професор Факултета политичких наука. „Политика се овде код таквих људи схвата као неки извор брзе зараде. С друге стране и грађани показују незрелост, јер они не кажњавају странке које примају такве људе, и на тај начин омогућавају да се ти људи сутра појављују у некој потпуно другачијој идеологији. То значи и да немамо политички свесног и изграђеног грађанина.“

Политички прелетачи говоре о непостојању интегритета политичких странака, упозорава Зоран Гавриловић из Бироа за друштвена истраживања (БИРОДИ). „Ми смо радили једно истраживање које показује да је сам механизам за пријем у чланство странака буквално на нивоу потписивања приступнице. Не постоје механизми за проверу идеолошке прихватљивости чланова, у смислу да ли они заиста заговарају програм странке, нити постоји тест који би се бавио интегритетом тих људи. Такође, странке не желе да избацују људе који крше њихов интегритет, јер странке у Србији теже да буду масовне, а не кадровске. А све то заједно је и разлог високог степена корупције у друштву.“

Странке нису гарант демократије

Због свега, чињеницу је да странке нису гарант демократије већ заправо – или бирои за запошљавање – или механизми да се људи који имају кривичне пријаве заштите од судских процеса, наставља Зоран Гавриловић. „А ту је и чињеница да се на тај начин добијају контакти, везе, а у многим случајевима и капитал за сопствени бизнис. Све до доводи до тога да људи не излазе на изборе, или се повлаче из политике, јер је она постала место које честити људи заобилазе.“

Преласци из једне у другу политичку странку су се током година углавном дешавали као појединачни случајеви. Међутим, у последње време појавио се и један нови феномен, а то је податак да из странке у странку прелазе читави општински одбори, и то у највећем броју случајева у владајућу СНС.

Чедомир Чупић напомиње да се то углавном дешава у унутрашњости и да је то производ великог сиромаштва и егзистенцијалне угрожености: „Покушавајући да се из тога некако извуку, људи мењају странку сматрајући да ће се на тај начин некако поправити њихов положај, или положај њихове општине, или да ће њихова месна заједница нешто добити. То је живот од данас до сутра, без икакве визије. Значи, прикључи се ономе ко је сада већина, ко је победник, и ко може евентуално нешто да вам пружи“.

Ниска политичка свест

Делегитимазација политичких странака настала је управо због недостатка идеологије, сматра Зоран Гавриловић. „Сами бирачи су недовољно политички писмени и показало се да им та идеолошка компонента није битна. Из тога настаје потреба за једним лидером, који ће да говори шта ко треба да ради. На тај начин се губи легитимитет вишепартијског система. Једно од могућих решења да се тако нешто превазиђе, јесте увођење политичког образовања у школе, дакле не партијског, него политичког образовања. Други начин јесте да медији престану да буду средство пропаганде, што су они данас у Србији, и да почну да раде на политичком описмењавању грађана.“

Није стога случајно што се многи бирачи у Србији питају има ли уопште смисла излазити на изборе када се политичким прелетима и политичким трговинама практично прекрајају резултати избора. Читав тај феномен девалвира резултате избора, али и један од основа демократије, а то су фер и поштени избори, оцењује Чедомир Чупић. „Јер, ви можете имати нека демократска правила, али истовремено да имате и симулацију демократије. За демократију ви морате имати два предуслова, а то су социјална стабилност и општа, као и политичка култура. Ако су људи социјално угрожени, ако је њих 90 процената у сиромаштву, а од тога 30 процената у тешкој беди, уз неких пола процента оних који се осионо и охоло богате, ту онда нема ништа од демократије. Ми видимо да су они који се нелегално обогатили улагали у све партије, и онда се приклоне оној која на крају победи. То виде и обични грађани и кажу: па шта ме брига и ја ћу сутра прећи у неку другу партију јер ћу ту имати неку корист.“

Чедомир Чупић сматра да би требало пооштрити законске прописе који се тичу политичких прелетача, и успоставити прописе који би таквима одузимали сва права која су стекли на основу чланства у некој партији. „Другог начина нема. Апеловати на морал потпуно је бесмислено. Једини начин је доношење добрих закона која би то регулисали и њихова примена.“

Аутор Ивица Петровић, Дојче веле