Српска пољопривредна производња последњих година све више зависна од увозног семена. Домаћи стручњаци указују на небригу државе према овом проблему
– ОШТРА конкуренција у производњи семенског материјала није успела да нас савлада, већ нас је, напротив, подстакла да радимо још боље и озбиљније и да сваким даном увећавамо наше присуство на светском тржишту – каже за „Новости“ др Борислав Кобиљски, директор Института за ратарство и повртарство у Новом Саду. – Новосадски институт, односно, марка „НС семе“ ове године би у извозу семена требало да оствари резултате који су за 15 одсто бољи него претходне године.
С друге стране, у Институту за стрна жита у Крагујевцу кажу да су домаће сорте које они производе међу најквалитетнијим у свету.
– Домаће сорте су неприкосновене што се квалитета тиче, али и по приносима се могу мерити са очигледно добро изрекламираним страним семеном. Наше семе пшенице под именом „планета“ засејано на огледним пољима у Бачкој Паланци прошле године дало је више од седам хиљада килограма по хектару, кажу у Институту за стрна жита у Крагујевцу.
Стручњаци овог института су у знак протеста прошле године јавно спалили своје дипломе, указујући на тај начин на небригу државе према важној институцији. Садашњи директор Живомир Вучковић већ два пута је подносио оставку надлежном министарству. Сам каже да није добио никакав одговор, надлежни ћуте, запослени прете новим протестима.
Шљива, као традиционални српски производ, значајно мења свој изглед. Од око 45 милиона стабала шљива у Србији, четвртину чине аутохтоне сорте, око 30 процената засада чине сорте произведене у чачанском Институту за воћарство, 20 процената заузимају стабла „стенлеја“, а остатак су остале врсте. Према речима стручњака, за аутохтоне сорте шљива у нашој земљи нема великог интересовања, посебно код страних купаца, јер им је плод ситнији, па се оне најчешће данас употребљавају за прераду, највише за печење ракије.
Тржиште данас за стону употребу захтева шљиву крупнијег плода, и то раног или веома позног зрења. Разлог је што се у то време постиже и највећа цена овог воћа. Аутохтоне сорте, углавном, рађају у исто време, и не могу да достигну цену која ће задовољити произвођача. Зато се и стари засади под „црвеном раном“, „драгачевком“, „маџарком“, углавном не обнављају, већ су то шљивици стари и до 70 година.
– Не сме се дозволити изумирање аутохтоних сорти, пре свега због квалитета ове шљиве, али и због тога што су неке од ових сората носиоци гена, отпорног на различите болести, који се користи приликом стварања новог садног материјала. Зато ми у нашој банци биљних гена чувамо ове сорте – рекла нам је др Светлана Пауновић, директор Института за воћарство у Чачку.
ПАПРИКА
„Локошничка паприка“ која се прерађује у зачин једина је аутохтона врста паприке у лесковачком крају који је иначе познат по овој повртарској култури. Под паприком је у лесковачком крају 2600 хектара од чега је 700 хектара засађено „локошничком паприком“. Проф. др Миодраг Ђорђевић каже да у овом крају нема аутентичних врста воћа и поврћа и да се углавном користе проверене сорте из увоза.
Ретка су и столетна стабла крушака „масларке“ или „туршијарке“, некада омиљене посластице током зиме.
