Пољопривреда може бити уносан посао, али су потребне велике инвестиције и много промена. Развој немогућ са хаотичном производњом и откупом, застарелом механизацијом
СВАКА грана пољопривреде у Србији може бити уносан посао, али је и даље сиромаштво на селу два пута веће него међу градским становништвом.
Да би својој породици омогућили пристојан живот на селу, уз примену свих агротехничких мера и заштита, потребно је више од 30.000 евра. Чак ни овакво улагање није гарант да ће се ова производња исплатити. Са прилично хаотичном производњом, неорганизованим откупом, застарелом механизацијом, скромном помоћи државе напредак у аграру је готово немогућ, без обзира на велики потенцијал. Холандија са двоструко мање обрадивог земљишта остварује 62 милијарде у пољопривреди, док је Србија лане имала само пет милијарди евра БДП у аграру.
Јунице и млеко
Криза међу сточарима траје већ неколико деценија. Ова грана у аграру Србије учествује тек са 29 одсто, док је тај проценат у развијеним земљама барем 70 одсто.
– На дужи рок говедарство у Србији може бити веома исплативо – каже Војислав Станковић, из ПКС.
– Неопходна су улагања у тов јунади, посебно у производњу бејби бифа, јер, према проценама, ова врста меса биће дефицитарна у Европи већ 2014. године. Србија је осамдесетих година прошлог века извозила 30.000 тона бејби бифа, а чак 40.000 тона је ишло за потребе других југословенских република. Сада имамо квоту од 8.700 тона које не можемо да испунимо. Ту је и производња млека и прерађевина.
Синиша Мишковић, сточар из мачванског Метковића за „Новости“, каже да би најрадије распродао краве и кренуо у други бизнис. Он и његова супруга Драгана, иначе учитељица у оближњем селу, већ 18 година баве се млекарством.
– Да би се нашао на „позитивној нули“, сточар мора да поседује 10 крава – прича Мишковић. – Раније сам имао свега шест крава и успео сам да подигнем сењак који је коштао 10.000 евра. Данас са 20 крава, ово би тешко могао да поновим. На кредит сам купио јунице из Баварске. Не видим да су Немице у било чему боље. Напротив! На овом аранжману изгубио сам најмање 2.500 евра.
Европа је велики потрошач свињског меса и годишње просечно по глави становника поједе 35 килограма. Ипак, Србија има проблем свињске куге и потребно је најмање три године од последње појаве, да би нам била скинута забрана извоза.
Ни највећи оптимисти нису веровали да се на Старој планини могу „запатити“ крда и стада: свиња мангулица, балканских магараца, говеда расе буша, брдских коња, балканских коза, каракачанских оваца. Узгој је премијама стимулисала и држава, а најдаље су одмакли „пионири“, као што је Тоша Мангров, угоститељ из села Лукавица, надомак Димитровграда. Он је почео са пар свиња мангулица, а данас има етно-ресторан у коме се сервира искључиво месо и прерађевине својих, али и мангулица других произвођача из овог краја.
Љубомир Костадиновић из старопланинског села Покровеник, који у свом чопору има око 130 свиња и прасади, тврди да се од овог посла, уз предан рад и ангажовање целе породице, може сасвим солидно живети, да је држава до сада редовно исплаћивала премије.
Пропаст
Већина пољопривредника која је ове године гајила парадајз није успела ни да покрије основно улагање. Миодраг Петровић, из околине Аранђеловца, каже да је за засад парадајза, уз припрему терена, наводњавање, заштиту биљака од болести и штеточина, по хектару издвојио најмање 5.000 евра. Када је дошло време брања, килограм парадајза откупљиван је и за три динара.
Идеално за воће
Србија има идеалне услове за воћарство. И сунце и земљу. За разлику од воћа из других делова Европе, наше воће има и укус и изглед. Да би се подигао воћњак, уз примену свих агротехничких мера по хектару је потребно барем 25.000 евра.
– Србија може од извоза воћа да заради око милијарду долара – каже Станковић. – Наравно, под условом да се окрене савременој производњи и бољој организацији самих произвођача. Оснивање сабирних и дистрибутивних центара је, такође, неопходно, јер не смемо дозволити да хладњаче долазе на њиву како би откупљивали воће. Србија би сваке године морала да површине под виновом лозом и воћем повећа бар за 1.000 хектара. Ниједан регион у свету нема такве услове за производњу трешње, као Ритопек. И Гроцка има савршене услове за брескву. Не би требало изоставити ни наш бренд – шљиву из ужичко-пожешког региона или колубарског…
Агрономи су нашли рачуницу: производња једног килограма малине је скупа, кошта 1,1 евро (засад, хемија, транспорт, радна снага), уз просечан принос од 10 тона по хектару. Ове године, произвођачи су наплатили колико су и уложили, али зараде нема.
– Играмо светску утакмицу, наши конкуренти уживају помоћ својих држава, а наша за малину не издваја ниједан динар. Немамо субвенције за нове засаде, за хемију, речју – ни за шта! По извозу, малина је као пољопривредни производ на трећем месту иза кукуруза и шећера, али је у стварности прва: сав род малине стиже са свега 12.000 хектара, док житарице гајимо на десетоструко већој површини – каже Драгиша Терзић, председник Уније малинара Србије.
Новости
