Ваљево – Према првим незваничним подацима с терена, од незапамћеног поплавног таласа Србији су причињене штете на око 80.000 хектара обрадивог пољопривредног земљишта. У Колубарском округу бујице су уништиле око 3.500 хектара ораница с различитим ратарским културама.
Да је на терену био активан већи број земљорадничких задруга, наведени биланси, по процени стручњака, били би знатно мањи. Задружно организовање, посебно на селу, увек је било уз слогу и ефикасност, а показало би предности и код помоћи онима који су у невремену најгоре прошли. До изражаја би дошла и прецизност регистровања појединачних штета код сваког од њих уз брзе и стручне савете шта им ваља чинити.
На недавно одржаној Скупштини Задружног завеза Колубарског и Мачванског округа у Ваљеву изнете су занимљиве бројке: тренутно су у нашој земљи регистроване 1.662 земљорадничке задруге, које имају 5.800 запослених, док је евидентирано више од 35.000 задругара и близу 100.000 коопераната. У 2013. години задруге су оствариле приход од 700 милиона динара. У прошлој години, на нивоу Србије, основано је 60 нових задруга, што је за 20 мање него годину дана раније.
У Колубарском и Мачванском округу у привредни регистар уписано је 160 земљорадничких задруга, од којих је тек нешто више од 10 активно и успешно послује. Председник Задружног савеза ова два округа Маленко Мајсторовић каже за наш лист да оснивачи и власници не одјављују задруге које нису активне, чекајући да се поправи укупан економски амбијент, али и коначно донесе нови Закон о задругарству по чијим прописима би радили. Он не спори да је и постојећи лош, али од проевропског, по чијем је узорку писан нови закон, очекују значајне помаке, подршку и стимулације.
– Свака част латифундистима и неколицини већих аграрних система, али када су у питању наша два округа, пољопривреда неће моћи да направи озбиљнији искорак без савременог удруживања, односно задругарства. Овде превлађују уситњени поседи, односно такозвани мали произвођачи, који на тржишту не могу да направе озбиљнији искорак због количина производа, цене и маркетинга. Задруге њима треба да буду нека врста сервиса, пре свега да обезбеде репроматеријал, квалитетно семе, пољопривредну механизацију, помоћ стручњака-саветника, али и да помогну код берзанског ослушкивања и повољног пласмана производа. С враћањем задружног удруживања већ се касни, јер је по нашим селима смена генерација и да бисмо младе људе задржали по селима и укључили у производњу хране, од пресудног је значаја да их дочека задруга и њен систем пословања – каже Мајсторовић, наводећи да у ваљевском крају има неколико задруга које постижу добре резултате и по начину организовања су модели на чији се рад треба угледати. Међу таквима, навео је: „Земљорадничку задругу Ваљево”, „Пецка”, „Варна”, као и још неке с подручја Шапца, Богатића, Владимираца и Лознице. Такође, каже Мајсторовић, уочено је да све задруге које су се специјализоване за одређену производњу, од сточарства, преко воћарства и повртарства, до пчеларства опстају без обзира на сва искушења и тешкоће.
И Никола Михаиловић, председник Задружног савеза Србије, страхује да у години када се обележава 120 година од оснивања прве земљорадничке задруге код нас, неће бити разлога за славље. Јубилеј ће, вели, проћи без доношења новог Закона о задругарству а, с друге стране, сва пажња биће усмерена према новој Стратегији развоја пољопривреде.
– Али, и поред свега, задруге нису мртве и потребно је много тога да се уради и сложи да би се подигле на виши и прихватљив ниво. Наш пољопривредник постао је у међувремену неповерљив и тешко се удружује. Ако се томе дода да је бившим, односно транзиционим Законом о стечају, који је касније проглашен неуставним, као гумицом избрисано 900 задруга, јасно је какав их је жрвањ млео. После свега, битно је да имамо програмски приступ да знамо чему тежимо, као и да многима у домаћем аграру постаје све јасније да је удруживање наша перспектива – казао је Михаиловић.
