Због лоше подстицајне политике и незаштићеног тржишта, пољопривредници махом одустају од бављења земљорадњом, сточарством и воћарством.
Многи су толико огорчени условима у којима послују да своје воћњаке сасецају моторним пилама, а неки иду и корак даље, па пале засаде воћа у чији су узгој уложили много труда и пара.
Тако је недавно један воћар из ФБиХ из очаја запалио цео малињак од три дунума. Поручио је да, поред најбоље воље, малине не може да продаје за 1,50 КМ по килограму, на чему, док плати бераче, заради тек пола марке. Решење је видео у томе да запали или почупа засад малине и пусти да на том месту пасу краве.
У Удружењу воћара РС кажу да у Српској нису забележили случај палења, али да произвођачи воћа проблем нерентабилности све чешће решавају – моторкама.
– Немамо пуно избора, јер се бављење воћарством заиста не исплати. Производимо, а онда не знамо коме ћемо продати. Док увоз цвета, ми бацамо своје воће, а немамо ни неке веће помоћи од државе. Кад се томе додају честе временске неприлике, јасно је да смо сваке године само на губитку – каже председник овог удружења Драгоја Дојчиновић.
Потези очајника
Зато се, како наглашава, све чешће дешава да људи затиру воћњаке, па чак и оне старе седам-осам година, који дају најбоље приносе.
– Моторкама секу воћке, јабуку баце, а дрво крушке добро гори, па га искористе за огрев. Има и оних који једноставно оставе све, односно пусте да воћњаци сами од себе пропадну. За три године само је у Поткозарју напуштено око 60 воћњака, од којих је добар део уништен сечом воћака. Неки воћари преору земљу, па на парцелама где су биле крушке или јабуке засаде кукуруз. Плашим се да ће бити све више случајева уништавања воћњака, јер смо сатерани у ћошак – поручује Дојчиновић.
Сличан сценарио присутан је и у ратарству и сточарству што је, како каже председник Удружења сточара РС Владимир Усорац, данак вишедеценијске лоше пољопривредне политике.
– Примера ради, по завршетку рата у Српској је било око 17.700, а данас 4.600 млекара. Људи у бесцење распродају стоку, па штале и села остају празе. А биће тога све више – каже Усорац.
Слаба помоћ државе
Објашњава да домаћи сељак не може више да се носи са незаштићеним тржиштем и слабом помоћи државе.
– Апсурдно је да 10 килограма пшенице кошта колико један бурек или да два литра млека вреде као литар воде. Поред свих недаћа, морамо улагати у агротехнику, иначе ће се приноси смањивати, а пара немамо. Још нам је остало да узгајамо медведе и афирмишемо ловни туризам. Од производње воћа и поврћа немамо неке вајде. Добар део бацимо, јер се у БиХ увозе огромне количине чак и оних производа који одлично успевају код нас – истиче Усорац.
Занимљиво је да, на пример, годишње увеземо хиљаде тона кромпира, који добро успева на готово свим подручјима БиХ. Док наши фармер сваке године баце добар део урода који произведу, у БиХ кромпир буквално стиже из свих крајева света, чак и из Египта, Алжира, Турске, Албаније.
Пропало 400 тона краставаца
Лане је само у једној задрузи у Зворнику пропало 400 тона корнишона, вредности неколико стотина хиљада КМ. До проблема је дошло због озбиљних поремећаја на светској трговинској берзи и смањења потражње за пољопривредним производима из БиХ.
Поменута количина корнишона откупљена је од коопераната по просечној цени од једну КМ. Због слабе потражње, корнишони су пропали у кругу задруге, након чега су завршили на депонији смећа.
Маја Башић, Блиц.рс
