Пољопривредници уплашени, држава и странке их држе у шаци?

Одлагање договора, заташкавање проблема или дебакл, потпуни крах пољопривредника пред влашћу. Како год да назовемо епилог последње паорске буне на друмовима, једно је сигурно – изгубили су. Преговарачи из редова власти поново су их изиграли, уз еуфемизам да ће бити разговора са ММФ-ом, што заправо значи – од укидања акциза неће бити ништа.

Слично је било и с малинарима, који су из потпуног очаја због мизерних цена, неколико дана блокирали путеве да би на крају са састанка у Влади Србије изашли задовољни, а заправо су добили само лабаво обећање да ће се малина убудуће класификовати при откупу. И ништа више.

Зашто су пољопривредници опет изгубили и како то да су пре 2012. умели да добију друмске битке, а сада не? Сада када за паоре никада није било горе. Када су субвенције тек мало веће од бесмислених 30 евра по хектару. И кад их је бесмислено поредити са онима у региону а камоли с подршком коју сходно Заједничкој пољопривредној политици добијају пољопривредници ЕУ.

Подсетимо на то како су раније изгледале мере аграрне политике, колико су ратари од државе добијали за биљну производњу и зашто су се и када бунили.

Од 2004. до 2007. године укинута је подршка ценама, а тежиште је пребачено на инвестиције, рурални развој, развој тржишта пољопривредних кредита и развој тржишта земљишта. Када је о биљној производњи реч, субвенције су даване по јединици производње, па је, рецимо, од половине 2007. ступила на снагу мера „100 евра по хектару“. У 2009. године то је било 12.000 динара по хектару, да би 2010. субвенције повећане на 14.000 динара, а даване су за 100 хектара. У 2011. години субвенције су такође биле 14.000 динара по хектару плус регрес за репроматеријал за ратарску и повртарску производњу. Годину дана касније, ратаре је следовало 12.500 динара по хектару, уз одбијање износа добијеног на основу регресираног дизела и аванса за пролећну сетву. У 2013. сходно Уредби о подстицајима у пољопривреди и руралном развоју основни подстицај за биљну произодњу био је 6.000 динара, а толико је износио и регрес за гориво. Тако је било и 2014. и 2015, с тим да субвенције више нису даване за 100 хектара него само за 20. Од 2016. наовамо драстично су смањена давања – тек 2.000 динара за ратаре по хектару и 2.000 динара као регрес за ђубриво, док за гориво није било ништа.

Постоје три врсте удружења – наши, ваши и њихови: Мирослав Грубанов говори на протесту пољопривредника 2011. године (фотографија: приватна колекција)

Па ипак, у годинама кудикамо бољим него потоњим, паорски протести били су озбиљни и резултирали су у највећој мери испуњењем захтева. Кад год би држава најавила нове, по њих неповољније мере, излазили би на улице. У 2009. години организовани су први већи протести за цену жита и делимично су пољопривредници успели. Највеће незадовољство исказали су 2011. када су организовали протесте који су се претворили у побуну, у блокаду целе Војводине – осим аутопута Београд-Суботица, и трајали су седам дана. Тада је тражено да се субвенције задрже на 100 хектара, да уз износ од 12.000 динара добију и рефакцију, односно повраћај акцизе за 60 литара нафте по хектару. У јужном Банату протест је био најјачи и најорганизованији.

Тих дана, од Тамишког моста у Панчеву до Панчевачког моста у Београду на три места постављене су противтенковске препреке, камиони са шљунком и жандармерија. Из Панчева за Београд могло се преко Смедерева, али убрзо је блокиран и Смедеревски мост. Из рафинерије гориво данима није могло да изађе цистернама.

У јеку тог паорског бунта, по оцени многих учесника, дошло је до уплива политике, односно тада владајуће Демократске странке. Сматрало се, наиме, да је Асоцијација пољопривредника, у то време најјача паорска организација и један од организатора протеста, под утицајем ове партије. Након састанка у Влади Србије, представници ове организације позвали су паоре да прекину са протестима.

Председник Удружења пољопривредника „Панчевац“ Миодраг Раданов рекао је тада да ће пољопривредници наставити да блокирају путеве у Панчеву и околини, зато што не признају оно што су представници Асоцијације пољопривредника потписали у министарству.

Три врсте удружења – наши, ваши и њихови

– Био је то прави народни бунт. Кад су нам преговарачи рекли да се разилазимо, а ми нисмо хтели, све се отело контроли. После три дана држава је попустила. Била је тад неспремна, а касније је почела да ради на разбијању јединства пољопривредника. Када је држава пристала на наше захтеве и схватила каква смо снага када нисмо под контролом, почела је да прави своја удружења и асоцијације и убацује своје људе и организације које су минирале многе ствари и протести су одонда постали компликовани – каже за ВОИЦЕ Мирослав Грубанов, пољопривредник из Црепаје и председник удружења „Паор“, који је учествовао у том и другим протестима сељака.

Од тада је прошло скоро осам година и за то време мали пољопривредници су практично нестали, вели он – или су дали земљу у аренду или помрли или почели нешто друго да раде… Елем, више их нема. Сада, додаје, више на улицама, у протестима, не можете видети сељака који има мање од 20 хектара.

– Постоје три врсте удружења – наши, ваши и њихови. Наши – то су независни, ваши – то су они под утицајем власти, било које, а њихови – то су они који су под утицајем тајкуна и увозничких лобија. У њиховим рукама су и нож и погача, па имају утицај на одређени број удружења и појединаца – каже Грубанов.

Даниел Ковачић: Они који кажу нешто лоше за рад министарства или владе бивају проглашени за непријатеље државе

Пољопривредник из Ђурђина Даниел Ковачић, из некадашњег Удружења пољопривредника Суботице, подсећа на то да су 2010. и 2011. године укупна давања по хектару биљне производње износила близу 16.000 динара за површину до 100 хектара, што значи да је газдинство могло да приходује око 1,6 милион динара, а на то је добијало субвенције за инвестиције. Када су 2012. године најављене потпуно нове мере, то јест премирање по килограму пољопривредних производа, ратари су се побунили, али нови систем свакако није могао да заживи, јер није било ни техничких могућности да се то уради за кратко време. Елем, остале су субвенције по хектару, али су укинуте мере које су се односиле на инвестиције, субвенције за куповину механизација, а прављена је и нова шема за ђубриво. Од тада је субвенција по хектару кренула наниже, а паори су одустајали од протеста.

Некима запрећено отворено, некима не тако, али је запрећено

На питање због чега данас међу пољопривредницима нема те снаге и зашто нису кадри да незадовољство због очигледно катастрофалног стања у њиховој бранши искажу на радикалнији начин, Ковачић одговара да су „углавном уплашени“.

– Некима је запрећено врло отворено, некима не тако отворено, али им је запрећено. А власт за сељаке није брига. Двадесет дана трајао је протест на зиму 2015-2016. године, а нико се није ни штрецнуо. Били смо на путевима, пробали смо да дођемо до Београда, али нисмо успели. Једноставно, нема ефекта никакав протест јер садашња власт не види ту никакав проблем и не види паорски бунт као начин на који се може извршити притисак на владу да се њене мере прилагоде сељацима – наглашава он. – Проблем је у томе што не можемо уопште да дођемо у ситуацију да комуницирамо, јер сваки вид протеста се доживљава као директни напад против државе. Због тога нисмо у прилици да то радимо. А с друге стране, када предложимо било који вид унапређења подршке пољопривредницима, кажу да смо незахвални, да не пратимо трендове.

Осврћући се на недавне протесте због цене горива, Ковачић каже да је недопустиво да буду тако високе за пољопривреднике, јер они „не седају у трактор да се возају до Новог Сада већ да ору“.

– Постоји систем, постоји плава нафта, постоји враћање акцизе кроз рефакцију и пуно других начина да се проблем скупог дизела за пољопривреду реши, уколико то неко жели. Али, овде воља за то не постоји. Они који кажу нешто лоше за рад министарства или владе бивају проглашени за непријатеље државе. Тако људи одустају, не желе да учествују у том циркусу. И не може данас неко да поведе озбиљну групу људи, направи критичну масу и преокрет. Не може јер ми нисмо као социјална или производна група гласачи актуелне власти и они се нама не обраћају. Обраћају се њиховим гласачима и само с њима комуницирају, битно је тих милион и по становника који ће гласати за уље, шећер, хиљаду динара… – каже Ковачић.

На крају ће четворо орати све војвођанске њиве

Михал Балаж: Изиграни су мали и ситни, који су свакако на рубу егзистениције

Михал Балаж, пољопривредник из Удружења пољопривредника Стара Пазова и члан Зелене странке, није учествовао у вожњи тракторима коју је 11. јуна ове године организовала Национална асоцијација пољопривредника Србије (НАПС), иако је његова организација као део те асоцијације била организатор тог протеста и у њему је учествовала. Како је рекао за ВОИЦЕ, разлог је то што сматра да је протест исполитизован и да владајућа партија има утицај на НАПС, што у Националној асоцијацији демантују.

– У политици сам, али од ње не живим. Пре свега сам пољопривредник. Основао сам још 2009. године старопазовачко удружење и прикључили смо се Асоцијацији пољопривредника Србије, али сам убрзо увидео да је та организација под контролом политике, односно Демократске странке. Данас, исто се дешава са Националном асоцијацијом пољопривредника Србије, на коју утицај има СНС – каже Балаж.

Он поставља питање ко данас треба да преговара у име пољопривредника. Наводећи да је у Војводини у 45 општина регистровано око 140 организација пољопривредника, Балаж оцењује да је ситуација слична као са синдикатима – и њих је много, а радници никад горе нису живели, скоро као у робовласништву.

Напомињући да у Старој Пазови 1.800 породица живи од пољопривреде подсећа на то да је, пре десетак година, на оснивачкој скупштини удружења пољопривредника овог места било 136 пољопривредника, а да их данас само двадесетак плаћа чланарину.

– Изгубили су поверење. Излазили су с тракторима на улице једном, па други пут, сад поново, и ништа није урађено. Нажалост, немамо праве представнике који ће да бране пољопривреднике, односно мала и средња газдинства. Велики се обично договоре, купују нову мехнизацију и шире се, а мали грцају у дуговима и не могу ни да дође до државне земље у Војводини јер је прескупа. А с друге стране, некоме се исплати да и поред суше и свих проблема плаћа закуп државних њива и 100.000 динара по хектару. Нешто ту не штима – вели Балаж.

Осврћући се на недавне протесте због скупог горива, он помиње да је и 2107. била изузетно тешка, сушна година у којој су усеви преплоловљени, а свака врста обећане помоћи државе је изостала.

– Зашто НАПС није тада изашла? И тад је било скупо гориво и мале субвенције. Орали смо уз енормно високе цене дизела, па смо имали десеткован род, па је дошла сетва скупим горивом и нико није ни помислио да се буни. Тек након 8. јуна, када су се грађани побунили, НАПС се огласила и организовала једнодневну вожњу тракторима. И на крају нико од обичних пољопривредника ништа није добио, изиграни су мали и ситни, који су свакако на рубу егзистениције – каже Балаж.

Председник Управног одбора Националне асоцијације пољопривредника Србије Јовица Јакшић, један од иницијатора једнодневног протеста упозорења одбацује тврдње да је под утицајем владајуће партије, али не и то да политика настоји да се умеша у рад организације.

Јовица Јакшић: Мали су нестали, на реду су средњи и на крају ће четири човека да раде сву земљу у Војводини

– Исти сценарио је већ десет година. Убацују нам се представници неких удружења и неки пољопривредници који с нама не протестују и долазе на састанке у Владу. Тако је било и на последњем састанку, а не знамо која је сврха и ко је њих послао. После кажу да нисмо јединствени. Па с ким и како у таквим околностима да будемо јединствени – пита се Јакшић, уз бојазан да не постоји међу пољопривредницима снага која би била окидач променаи која би их довела тамо где желе.

На питање како види решење за усмеравање протестне енергије паора и нескретање на партијске пречице, он оцењује да је потребно да се пољопривредници боље организују, а да се политичке партије не мешају у њихову организацију.

– Недопустиво је да неко уђе у политичку партију попут Балажа из Зелене странке и окупља пољопривреднике. И уместо њих да питају зашто су пољопривреднике убацили у скупштину преко странке, нас прозивају као страначку организацију. То је апсурд и срамота. Дошли смо у ситуацију да нас напада и позиција и опозиција, али не знам зашто смо им ми трн у оку. Можда зато што нећемо јавно да се определимо за кога смо. Све што се дешава направиле су странке и не треба они да нас организује већ да нас не реорганизују – каже Јакшић. – Не бавимо се тиме, не скупљамо гласове ни за кога и ни за шта.

Указује и на то да се пољопривредници сами прикључују партијама, јер мисле да ће да ураде нешто преко политике – можда ће успети да се укључе у рад неког савета, одбора не би ли добили месечну надокнаду и друге користи. Али нису свесни тога да, када уђу преко странке у скупштину, бити заборављени, а сада су спремни и да гласају за законе који су у супротности са нашим интересима, вели он.

Према Јакшићевим речима, најгори сценарио који се дешава као резултат тог галиматијаса јесте да газдинства са субвенцијама вишеструко мањим од оних у окружењу нестају.

– Мали су нестали, на реду су средњи и на крају ће четири човека да раде сву земљу у Војводини. То ће нам се на крају десити – каже он.

Слађана Глушчевић (ВОИЦЕ)