Предраг Николић
Вероватно ће се многи сложити. Београд је данас престоница полтронства. Човеку се просто смучи живот од толиког броја тобоже независних, а са влашћу разним спрегама повезаних, аналитичара, назови интелектуалаца, светских ликова и европејаца који се никад не усуде критиковати или бар довести у сумњу исправност политике САД и њеног трабанта Европске Уније. Разне ступидарије многих америчких и европских званичника никада у београдским полтронима нису изазвале ни трачак жеље за, и најмањом, опаском. За полтроне амерички председници су непогрешиви, а конгрес на Капитол Хилу је, уствари, брдо мудраца. Полтрони су врло брзи и предузимљиви у онемогућавања другачијег мишљења, обесхрабрујући друге људе да се огласе са критичких позиција и оспоре становишта полтрона. Полтрони су постали квасац друштва, они су у мањини али их има свугде. Веома су гласни и заузели су све битне друштвене сегменте.
ФЕНОМЕН ЦЕЗАРИЗМА
Полтронство се обично везује за феномен цезаризма. Појам цезаризма означава појаву да се неки вођа, након победе његове опције, почиње понашати аутократски па и онда када то прикрива неком демагошком демократском фасадом. Феномен цезаризма добио је име по Јулију Цезару који је 60. године пне., заједно са Помпејем и Красом, организовао први тријумвират у старом Риму с циљем да обори власт Сената. Крас је ускоро умро, а Цезар започео рат против Помпеја док га није победио. Идентификација с цезаром један је од извора полтронства. Ни самом човеку често није јасно да је постао полтрон, а још мање када се и на који начин то десило. Идентификујући се са цезаром, појединац повећава осећај властите вредности. Полтрони су општесветска појава. Другде их, можда, има много више него код нас, али су српски полтрони по много чему посебни.
Они у себи, истовремено, носе и осећај непогрешивости и свезналаштва. Због тога испољавају презир према осталим људима, чак из најуже средине и сопственог народа, а они који се не слажу с њима или им се противе, уствари се противе „истини“ и „правди“ чији су полтрони непогрешиви тумачи. Српски полтрони су свог цезара пронашли у Америци, а преломни тренутак који је довео до настанка америчког цезаризма је распад Совјетског Савеза и завршетак хладног рата. Ако је судити по српским полтронима тај период ће трајати бесконачно. Они Америку никад не називају Америком већ искључиво Империјом, ваљда да нагласе америчку супремацију и нашу минорност и незначајност, али не само зато. Сталним истицањем америчке надмоћи настоји се у свести оних који то слушају произвести, будући да су у милости „свемоћног“, поистовећивање полтрона са одабранима које треба следити.
ИДЕОЛОГИЈА КАО УЛАЗНИЦА
Полтронство одликују посебне психо-социјалне карактеристике. Полтрони, пре свега, никада не мисле својом главом. Они хвале када империја хвали и куде када империја куди. Увек су спремни да ускоче сами себи у уста или да аплаудирају разним глупостима као када бивши председник „Империје“ (иначе ратни злочинац) чак погреши назив државе у којој се налази. Због тога, полтрон не може бити свако. Историја полтронства у Србији има дугу традицију. Кардељев систем радничког самоуправљања био је идеалан за усавршавање полтрона и од тог доба улизништво има већу вредност од знања и апсолутну предност над трудом и способностима. Што су времена у којима живимо тежа све је мање оних који не пристају на свакодневне компромисе. Таквих, злих, времена у Србији било је и превише. Историја нас учи да је међу потурицама било мноштво оних који су веру променили не из страха већ из интереса.
Ипак, полтрони су увек били у мањини само су, као и данас, прилично активни и гласни и врло се добро и инстинктивно организују. Полтронство је данас у Србији попримило све одлике идеологије. Стога, да би стекао улазницу за то друштво није довољно само гласати за Демократску странку и подржавати геј параду, дивити се Тадићу, аплаудирати пословној „генијалности“ Драгана Ђиласа или се правити да Шутановац има нешто паметно да каже. Потребно је за своју земљу и свој народ желети све оно што му амбасадори појединих земаља желе. Зато није лако бити полтрон у Србији, али чим оне који су данас на власти увериш да ти је кичма од лепка и желатина те лако савитљива, многе ситне ћари и користи очас бивају на дохват руке.
Кад је тако, онда и не треба да чуди што се у овом времену полтронство раширило као заразна болест и попримило одлике епидемије. Створена је читава полтронска армија састављена од „мудрих“ политичара, „светских стручњака“, „објективних“ аналитичара и вајних културних посленика чија дела нико нити цитира нити памти, која има за циљ да одигра одлучну улогу у нашој еволуцији покушавајући да нам из свести избрише целокупно историјско памћење укорењено у нашој култури и хришћанској, православној прошлости без које бисмо били само сенке без суштине и духовни апатриди.
ВЛАСТ ПО СВАКУ ЦЕНУ
Као што рече Драгољуб Мићуновић, високо позиционирани полтрон са вишедеценијским искуством, Демократска странка као главни мотор полтронске идеологије у Србији треба истом да влада до уласка у Европску Унију. До тада ће, сматра овај убеђени полтрониста, бити завршена наша унутрашња преобразба. Шта тачно подразумева та унутрашња преобразба рећи ће нам Чедомир Јовановић, један од најпознатијих међу српским полтронима: „Војвођани, ако желите слободну Војводину морамо најпре поново ослободити Србију од свега што је лоше у нама. То је једини пут.“ Јовановић данас позива Војвођане, сутра ће то бити Шумадинци, прекосутра Ере и тако редом.
Сваки партикуларизам је добар само ако је на штету Србије и српског народа. Поново ослободити Србију по Јовановићу, значи вратити нас у мрачно доба титоизма када су овом земљом суверено и кабадахијски владали Јовановићеви ментори. Зато неће бити ни рата са Тадићем, барбиком полтронства, јер налогодавци из Америке, истинске духовне отаџбине српских полтрона, од овог заљубљеника у сопствену личност немају бољег адута и ревноснијег извршитеља на послу разбијања Србије. Оно што је „лоше у нама“ то је управо наше историјско и културно памћење, вера и оданост нашој цркви, уопште, наш патриотизам. Е, убијање тог „лошег“ у нама спада у делокруг рада разних аналитичара и „невладиних организација“. Они треба да нас убеде да светли патриотски примери које требамо следити и на њима васпитавати поколења нису Живојин Мишић и Цар Лазар већ млађахни Вук Јеремић и његов професор Тадић који се храбро испрсише пред Империјом тобоже штитећи националне интересе. 
То што их је стварност потпуно демантовала није ни најмање утицала на ревност којом ови аналитичари истрајавају на „пројекту Јеремић“. Очито, у систему вредности који је створила Демократска странка и на њиховој лествици друштвене хијерархије најбрже се уздижу они који се пењу низ длаку. Зато, између оваквих аналитичара с једне стране, те Соње Бисерко и Наташе Кандић с друге стране, уствари нема много разлике. Када ове потоње, са својих позиција осведочених србомрзаца, оптуже Тадића за национализам и „непопустљиву“ косовску политику то онда за циљ има код бирача створити привид патриотског деловања тамо где се дела свесно антипатриотски. Исти ефекат имају похвале за наводни чврст, непопустљив национални став Вука Јеремића, а које долазе од „патриотских“ аналитичара – оправдати губитничку, неодговорну политику и поручити просечном бирачу да је промена немогућа и да је то једини исправан пут.
ВИРТУЕЛНА СТВАРНОСТ
Иако непрестано трубе о потреби и хитности свеобухватних реформи, задатак полтрона је, уствари, да спрече сваку промену. Они су ту да нас убеде да на предстојећим изборима не мењамо оне који су одговорни за готово све проблеме са којима се Србија и српски народ данас суочавају. Главни узрок и генератор наших тешкоћа су Демократска странка и Борис Тадић. Полтрони ову, толико очигледну, чињеницу не негирају али нам истовремено поручују да нас из проблема, у којима смо до гуше, једино могу избавити они који су нас у те проблеме увалили. Очито је да нам полтрони спремају нову ујдурму и нову обману али су и свесни да ће то овога пута бити екстремно тежак посао. Да би они успели у тој намери ми се сви морамо преселити у виртуелну стварност у којој ће преко 225.000 хиљада оних који су према званичним статистикама остали без посла у последње три и по године, поверовати да је то, уствари, пут у бољи живот, а пљачкашка приватизација мудар економски потез који ће нам донети општу срећу.
У виртуелној стварности у коју би полтрони да нас поведу Косово је баласт којег се требамо решити, док су Тачи и његова клика легитимни саговорници, а не трговци људским органима и нарко-дилери. То што је ова власт светски шампион у корупцији и што један мост кошта као пола метроа, у виртуелној стварности се неће помињати. Мада је нормалном човеку тешко поверовати да се, са резултатима постигнутим у претходне четири године, полтрони могу надати ичему другом сем фијаску, њихове преварантске способности не треба потценити. Зато морамо отворити четворо очи. Главни задатак патриотске Србије данас је отерати Тадића и његове са власти. Без тога нема ни бољитка ни препорода Србије.
Видовдан
