Помозите породици Калоци, наследницима трагично постадалог војног пилота!

Након недавне трагичне погибије пилота Војске Србије Роберта Калоција друштвеним мрежама већ десетак дана кружи отворено писмо министру одбране Александру Вулину, у коме се износе запрепашћујући детаљи да је он имао тек два сата налета месечно, те да је од 500 евра плате морао да плаћа стан, али и издржава породицу.

Аутор, Милан Радошевић, потписао се као “пријатељ покојног пилота” истовремено је позвао и тетку супруге министра Вулина да, када је већ помогла њему са 200.000 евра, помогне и Робертовој породици са десет пута мањом сумом.

“Предлажем да тетки Ваше супруге у Канади јавите да покојни Роберт Калоци, мајор Војске Србије, током свог часног и поштеног рада од 1993. до априла 2018, као професионални пилот у Републици Србији, из објективних разлога није могао да себи направи, купи или добије стамбену јединицу као основни појам у ком би му живела породица док је он гинуо за Републику Србију, те да породици покојног Роберта (супруга и син), гестом хумане и великодушне особе, тетка Ваше супруге из Канаде, на исти начин и под истим околностима као и Вама, поштовани господине Александре Вулин, достави одређену суму новчаних средстава (слободна воља тетке из Канаде) која би била искоришћена искључиво за куповину стамбене јединице у којој би се сместила породица покојног пилота Роберта Калоција, а ја, Милан Радошевић, другар покојног Роберта, преузимам на себе да све трошкове у тој стамбеној јединици које та породица створи, отплаћујем мојим личним средствима док супруга и син покојног Роберта не добију стално запослење у било којој фирми, установи или слично на територији Србије или док не напусте територију Србије”, стоји између осталог у отвореном писму минустру одбране.

Не заборавити јунаке
Милан Радошевић истиче да отворено писмо министру одбране не треба схватати као његов обрачун са Александром Вулином.

– Немам ништа лично ни против Вулина или било ког другог. Обраћао сам се функцији коју он обавља. Зато за мене нису проблем ни његова тетка ни он, већ систем. Држава не сме себи да дозволи луксуз да се догоди оваква трагедија, па да се тек онда сете да њени јунаци живе као подстанари, да једва преживљавају месец дана – истиче Радошевић, апелујући на људе да не нуде помоћ породици Калоци преко његовог Фејсбука, већ да то ураде директно или преко Војске Србије.

У разговору за “Вести”, Радошевић открива да се са Калоцијем упознао 1985, када су заједно уписали Војну школу у Мостару:

– Искрено, очекивао сам да ме било ко из тужилаштва или Министарства одбране позове и пита одакле ми подаци које сам изнео, посебно око часова налета, шта то ја заправо хоћу. Међутим, нико ме није ни контактирао чак ни преко Фејсбука. Ово писмо је била потреба да укажем на системски проблем наше државе да о својим херојима не брине ни за живота, а још мање када нестану. Прича о пилоту Калоцију је трајала укупно пет минута по телевизијама и можда ће добити још пет минута ако Војска испуни обећање и породици додели стан. Нико не размишља од чега ће да отплаћују стан као што ни сада нико из државе не размишља од чега преживљавају супруга Снежана, која је узалудно годинама покушавала да нађе посао и њихов син Марко, који завршава факултет, када по закони ни једно ни друго немају права на пензију – каже на почетку разговора Радошевић који је мајора Калоција познавао из Војске.

Иако ратни војни инвалид 60 одсто, био је у активној служби, у роду РВ и ПВО до 2000. када је пензионисан у чину поручника. Од пре четири године живи и ради у Италији. Претходно је живео у Сомбору, где је живео и Калоци.

– Са Робертом сам се знао више од 30 година. Док смо били у средњој школи, дружили смо се као класићи, а затим остали у контакту или директно, или преко заједничких пријатеља. Последњи пут смо дуго разговарали 2010. у Сомбору, код мене кући. Дошао је да обиђе мајку и тада, још живог оца. Причали смо о животу. После сам га видео још пар пута на неким заједничким окупљањима, а чињеница да је овако изгубио живот ме је заиста потресла. Сви који су га познавали знали су да је реч о правом хероју – прича наш саговорник.

Сусрети у Задру
Када су завршили Војну школу, путеви су им се разишли. Роберт је отишао на Ваздухопловну академију Земуник код Задра, а Милан у Сарајево, у школу после које је добио посао у РВ и ПВО.

– Као против-авионац, почетком деведесетих сам се запослио у Задру, па сам често имао прилике да одлазим у Земуник, као што су Роберт и друге колеге долазиле код мене.

Радошевић је добио стан од Војске у Сомбору и, каже, прошао прави пакао док га није откупио.

– Знам које ће све проблеме Робертова породица имати када и ако добију стан од Војске, јер треба платити кирију и рачуне, а нико од њих двоје не ради. Зато сам и предложио да им помогне доказани хуманитарни радник, тетка супруге министра Вулина – каже Радошевић и додаје да није ни мало ироничан.

– Као легалиста, ја верујем не само држави Србији већ и Канади. Ако српско тужилаштво спроведе истрагу и установи да је нечија тетка доставила за куповину стана 200.000 евра, тада им ја верујем. Верујем и држави Канади која је морала на основу ове информације да оде код тетке и пита је о пореклу тог новца. Дакле, држава тврди да је тетка велики хуманитарац, а верујте, и на Западу је 200.000 евра огроман новац, па када је већ тако, зашто не би помогла још некога у Србији и то за десет пута мању суму. Ако изузмемо Београд, станови се у Србији могу наћи за 10.000 – 20.000 евра. Уколико тетка то уради, а не видим зашто не би, тада би држава Србија могла да је означи као нову, регионалну Мајку Терезу – објашњава Радошевић.

Наш саговорник каже да ће у случају да “тетка помогне”, и он испунити своју јавно дату реч.

– У случају да не платим само један месец рачуне, нека ме одмах ухапсе. Робертови другари ће се наћи овој породици и о томе не желим ни да говорим. Али, овде је суштина да Србија мора да чува и да се брине о својим херојима и њиховим породицама…

Ђ. Јанковић – Вести