Ова заглушујућа, громогласна тишина властодржаца и тзв. опозиционара, Цркве, САНУ, Универзитета, Војске, тзв. интелектуалне елите о страхотама које последњих месеци, а нарочито последњих недеља преживљава наш народ на КиМ, је толико понижавајућа, увредљива, болна, срамотна и грешна.
Ја се најдубље и најискреније све чешће питам шта ли ми, као народ и држава, уопште мислимо да ћемо доживети? Чему ли се ми надамо, уопште? У какву будућност ми гледамо?
Ово што као држава свесно допуштамо је стравично грешно и погрешно. Траг сами себи затиремо. До те мере обезбожен и обездушен народ и држава без трунке правде, правичности, бриге и заштите нема чему добром да се нада. Ми смо себи дозволили да створимо време, животни стил и нову нормалност у којој је врховни и једини Бог – лични интерес. Нема ту више ни мајке, ни оца, ни сестре, ни брата, а камоли сународника.
Постали смо отужне празне вреће. А тешко је празним врећама стајати усправно…
Ми смо, буквално и дословно, изручили наш рођени народ шиптарским керовима да их растргну, што и чине свакодневно и све окрутније, све агресивније и масовније. Ево, време је поста. Молимо ту једни друге за некакав опрост, ако смо кога или ко нас криво погледао или се грубо обратио. Тешко лицемерје.
Ми смо убили део себе. Нечињењем и ћутањем једнако као да смо најкрвавијим чињењем! За нас нема ни оправдања, ни помиловања. Ми више чак ни не помињемо наш стравичан грех. Било па прошло! Грех према нашем народу. Грех према нашим гробовима доле. Грех према коренима, бре. Према коренима, према својој крви, према прецима, према највећима који су икад живели и који ће икад живети.
Кожа на потиљку ми се јежи док ову тегобу из себе претачем у слова. Ми смо, људи, потомцима својим и генерацијама после њих, тешку клетву и казну зарадили. За то што сад ми радимо тј. то што ништа и не радимо, генерације ће роптати и кроз некрштене дане бауљати, као обезглављене лешине.
Ко је верујући и ко год понекад застане, заћути да се у себи запита… Тај ово осећа.
Стравичан грех на себе навлачимо потпуно вољно, свесно и са намером. Нема овде више никога ко има образа да каже да је у заблуди, да је преварен, обманут… Нема тога одавно.
А то да л’ ћемо, док све дубље тонемо у најтежи грех издаје, братоубиства и окретања главе од свога рода у најтежим његовим мукама, у уста да ставимо комад меса или комад рибе…
