Србија

Поново поправљамо кућне апарате

Вратили смо се поправкама кућних уређаја, обуће и одеће. Више би се исплатило купити ново, али криза чини своје

ПРЕ кризе шустери, сервисери и други мајстори дуго су чекали на муштерије. Због кварова телевизори и веш-машине завршавале су на депонијама, јер се многима више исплатило да купе нови уређај него да поправљају стари. Сада је ситуација знатно другачија – беспарица нас је натерала да опет крпимо ципеле и плаћамо мајсторе за послове које сами не можемо или не знамо да урадимо.

Чак и најмања поправка веш-машине и других уређаја кошта 15 евра. У то је урачунат и долазак мајстора, који се наплаћује минимум 500 динара. У зависности од квара, своју услугу мајстор може да наплати и више од сто евра.

– Телевизоре су некад бацали, јер им се није исплатило да плате поправку екрана од 40 евра – каже Раде С., ТВ техничар. – Уз мали додатак могли су да купе нови телевизор, уместо да поправљају нешто што им је деценијама користило. Сада је, неђутим, ситуација другачија. Пара нема, а без технике не можемо.

 

ФАРМЕРИЦЕ И КЛИМЕ Скраћивање фармерица кошта од 150 до 300 динара. Цену одређује кројач најчешће према сопственој процени муштерије. За фармерке које коштају око 1.000 динара, услуга скраћивања и порубљивања од 300 динара је прескупа. Монтажа клима-уређаја је од 35 до 85 евра, а сервис је од 20 до 40 евра. Замена гуме на фризи се наплаћује од 20 до 65 евра, а инсталирање грајеча на бојлеру од 20 до 40 евра. Када прегори грејач у рерни, услуга мајстора коштаће од 25 до 45 евра. Замена лежајева и семеринга стаје од 35 до чак 110 евра.

 Готово исто причају и мајстори за белу технику. Иако тврде да у време немаштине за њих има посла, жале се да им је зарада више него скромна.

– Ја сам и власник и мајстор у мојој радионици – прича Марјан Д. – Посла имамо више него пре почетка кризе, али све нам оде на трошкове – док платимо гориво, огласе, рекламе, а о наметима да и не говорим. По 15 сати идем са терена на терен, али мени остаје свега 20 одсто од свег прилива.

Већина мајстора ради у сивој зони. Према статистици, 2007. године на једног регистрованог занатлију долазила су два која раде “на црно”. Од 2009. криза је смањила обим њихових услуга у легалним токовима.

– У земљама Европске уније 35 одсто ових услуга је у сивој зони, док је у Србији већи од 50 одсто – каже Драгољуб Рајић, из Уније послодоваца Србије. – Само они који раде за велике фирме имају разлога да се региструју и послују легално. Због државних, локалних намета, комуналних услуга власник би на рачуну морао да има 100.000 динара само да би себи исплатио зараду од 20.000 динара. О улагањима у опрему да и не говорим. Држава би требало да стимулише њихов прелазак у легалне токове, јер је радом на црно она само на губитку. Прелазак промета из илегалних у легалне воде попунио би мањак у буџету, па држава не би морала да повећава намете.

 

Новости

Оцените текст

0 / 5

Your page rank:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Back to top button
Close

Детектовали смо Адблокер!

Поштовани, рекламе су једини начин финансирања нашег сајта те вас молимо да угасите адблокер на нашем сајту како би нам тако помогли да наставимо да објављујемо још боље и квалитетније вести без цензуре и длаке на језику. Хвала на разумевању!