Вратили смо се поправкама кућних уређаја, обуће и одеће. Више би се исплатило купити ново, али криза чини своје
ПРЕ кризе шустери, сервисери и други мајстори дуго су чекали на муштерије. Због кварова телевизори и веш-машине завршавале су на депонијама, јер се многима више исплатило да купе нови уређај него да поправљају стари. Сада је ситуација знатно другачија – беспарица нас је натерала да опет крпимо ципеле и плаћамо мајсторе за послове које сами не можемо или не знамо да урадимо.
Чак и најмања поправка веш-машине и других уређаја кошта 15 евра. У то је урачунат и долазак мајстора, који се наплаћује минимум 500 динара. У зависности од квара, своју услугу мајстор може да наплати и више од сто евра.
– Телевизоре су некад бацали, јер им се није исплатило да плате поправку екрана од 40 евра – каже Раде С., ТВ техничар. – Уз мали додатак могли су да купе нови телевизор, уместо да поправљају нешто што им је деценијама користило. Сада је, неђутим, ситуација другачија. Пара нема, а без технике не можемо.
Готово исто причају и мајстори за белу технику. Иако тврде да у време немаштине за њих има посла, жале се да им је зарада више него скромна.
– Ја сам и власник и мајстор у мојој радионици – прича Марјан Д. – Посла имамо више него пре почетка кризе, али све нам оде на трошкове – док платимо гориво, огласе, рекламе, а о наметима да и не говорим. По 15 сати идем са терена на терен, али мени остаје свега 20 одсто од свег прилива.
Већина мајстора ради у сивој зони. Према статистици, 2007. године на једног регистрованог занатлију долазила су два која раде “на црно”. Од 2009. криза је смањила обим њихових услуга у легалним токовима.
– У земљама Европске уније 35 одсто ових услуга је у сивој зони, док је у Србији већи од 50 одсто – каже Драгољуб Рајић, из Уније послодоваца Србије. – Само они који раде за велике фирме имају разлога да се региструју и послују легално. Због државних, локалних намета, комуналних услуга власник би на рачуну морао да има 100.000 динара само да би себи исплатио зараду од 20.000 динара. О улагањима у опрему да и не говорим. Држава би требало да стимулише њихов прелазак у легалне токове, јер је радом на црно она само на губитку. Прелазак промета из илегалних у легалне воде попунио би мањак у буџету, па држава не би морала да повећава намете.
Новости