Популистичка заваравања пензионера

По престанку четворогодишњег важења Закона о привременом уређивању начина исплате пензија – који их је, заправо, унередио – политичари на власти засипали су нас изјавама о никад већим пензијама, о новом систему усклађивања пензија, о додатном повећању најнижих пензија, о једнократној помоћи пензионерима и о другим популистичким заваравањима срачунатим да се пензијска примања стечена доприносима из зарада деградирају на ниво буџетске социјалне милостиње за грађане без средстава за живот.

О никад већим пензијама може се говорити тек пошто држава корисницима пензија врати оно што је од децембра 2014. до децембра 2018. године узурпирала, а како одбија да то учини, пензионерима остаје да своју Уставом зајемчену имовину заштите пред Европским судом за људска права.

Нови систем усклађивања пензија још није успостављен. Уместо да врати оно што је противправно присвојила, држава наставља да умањује пензијска примања прописима о тобожњем усклађивању пензија, донетим 2014. године. По тим прописима пензије се не усклађују сваког априла и октобра са кретањем потрошачких цена, као до тада, већ на начин утврђен прописима којим се уређује буџет и буџетски систем, а баш они насрћу на имовину пензионера стечену минулим радом.

Пошто се ти прописи односе на све кориснике пензија, погађају и пензионере са примањима до 25.000,00 динара према којима је Закон о привременом уређивању начина исплате пензија имао обзира. – У припреми су прописи о усклађивању пензија по „швајцарској формули“ која усклађивање комбинује са растом зарада и цена по пола процента, што је неповољније од усклађивања према пуним процентима раста зарада и цена, какво смо имали пре више од деценије, али и повољније од садашњег стања.

Остаје да се надамо да уместо најављене формуле нећемо дочекати нову обману, попут оне да ће пензионери бити последњи у подношењу терета финансијске стабилизације а били су први, и то са највећим теретом.

Додатно повећање најнижих пензија, такође, хоће да пензијско осигурање изједначи са доброчиним пензијским давањем. Додатне пензије не постоје, јер пензијска примања морају бити сразмерна уплаћеним доприносима.

Пензије могу бити ниске и кад су примања у току радног века била висока, ако су доприноси плаћани по мање пријављеним приходима, што је чест случај код осигураника који се баве приватним личним радом. Додатна пензијска примања су неоправдана и кад су доприноси плаћани у складу са оствареним приходима, зато што у пензијском осигурању важи принцип – колико пара (у виду доприноса) толико и музике (у виду пензијских примања). Све што је преко тога одговара доброчиним социјалним давањима а не пензијском осигурању.

И једнократна помоћ пензионерима потиче из буџетских средстава а не пензијског фонда. А ако би морао да јој одредим карактер сврстао бих је у ред манипулативних политикантских „жвака“ попут истинских сендвича и лажних обећања који се у предизборне и изборне дане деле грађанима да гласају за Српску напредну странку.

Манипулативну конотацију има и поистовећивање пензијског осигурања са буџетском социјалном заштитом. Ове две правне области не могу се мешати, као што се ни бабе не могу мешати са жабама. Свођење социјалног осигурања на социјалну заштиту, угрожава и могућност заштите права пензионера пред Европским судом за људска права који не прихвата да суди у споровима из социјалне заштите сиромашних. А можда је баш то у интересу оних који су пензионере довели у стање нужде да правду траже ван Србије.

2. Изговореним речима нису исцрпљени сви насртаји на егзистенцијална права пензионера. Ту спада и привремена старосна пензија која умањује месечна примања за 0,34% док корисник не наврши 65 година живота, с тим што проценат умањења не може достићи 24%. Том насртају изложени су пензионери који имају пуни стаж осигурања али немају потребне године живота. Њихов број је око 43.000, што није мало.

Право на старосну пензију стиче се по основу доприноса који се током пензијског стажа уплаћује у ПИО Фонд. Kако је тај стаж исти и код корисника пуне и код корисника привремене старосне пензије, мора бити исти и вредносни обим њихових доприноса из зараде, у сразмери са њеном висином.

Прописи о раду предвиђају да радни однос може да заснује и малолетно лице старије од 15 година. Управо зато радни век оних који су радни однос засновали раније обично траје дуже од радног века оних који су тај однос засновали касније. Али, то не може бити разлог да они при истој вредности уплаћеног доприноса остварују мања права по основу пензије.

Зато зачуђују најаве да привремене старосне пензије неће бити укинуте „зато што је животни век у Србији продужен а буџет то не може да издржи“. Значи ли то да државном буџету смета што људи у Србији дуже живе?

3. Проблематичан је и неједнак положај запослених и пензионера у спору о исплати већих износа месечних примања. Према члану 123. став 1. Закона о раду, спорно потраживање послодавца према запосленом може се наплатити само на основу правноснажне судске одлуке. Према члану 98а став 6. Закона о пензијском и инвалидском осигурању, ПИО Фонд намирује спорна потраживања према корисницима пензија на основу властите одлуке, тако да је он ту и поверилац и судија. Баш као онај кадија који и тужи и суди.

4. У сваком од ових начина, држава удара шамаре пензионерима, прижељкујући да се они покорно извињавају њеном шефу као да је он – онај Ђура из Kовачевићевог Балканског шпијуна.

Пише: Зоран Ивошевић, Данас.рс

Аутор је бивши судија Врховног суда Србије и универзитетски професор у пензији