Популизам је нелиберални демократски одговор на деценије недемократске либералне политике

СПЕЦИФИЧНОСТ избора (од председничких до парламентарних) у САД-у и Европи условљена је кризом глобалног либералног светског поретка као и појавом снага које изазивају квазинационални и међународни естаблишмент.

Криза неправедне глобализације заоштрила је супротстављање између владајућег политичког естаблишмента Запада, који се обогатио присвајајући дивиденде од глобализације, и њихових сународника који су принуђени да плаћају трошкове глобализације: укидање радних места приликом премештања производње националних корпорација у земље са јефтином радном снагом; настајање депресивних региона; формирање у економији сегмената са ниском ценом рада; међународни тероризам; моћне таласе избеглица и економских миграната; велико оптерећење социјалног система због прихватања миграната и избеглица; експанзију изазова националном идентитету земаља које прихватају избеглице; слабљење националне контроле негативних последица глобализације.

Последица је то што у САД-у и земљама ЕУ расте раскол у друштву на владајући либерални клан и „нижу класу“ која се све више декласира, и чији страхови у односу на даљу социјално-економску деградацију захватају и средњу класу, изазивајући унутар ње панична расположења.

Криза либералне демократије повезана је са трансформацијом демократије у западном друштву у смеру такозване „постдемократије“ јер иза фасаде формално демократских принципа државу и њене институције контролишу привилеговане елите које доносе све битне политичке одлуке заобилазећи традиционалне демократске канале.

То је постало могуће због померања социјалдемократских партија ка политичком центру, што је довело до помирења традиционалних „левичара“ са постојећим системом, укидања принципијелних разлика између „левичара“ и „десничара“ и одузимања бирачима принципијелног права избора између јасно разграничених алтернатива.

Као друго, у условима хегемоније неолиберализма, либерална традиција владавине закона и индивидуалних људских права постала је толико доминантна да се демократска традиција суверенитета народа сада сматра за застарелу и готово да је нестала.

На тај начин су настале пукотине за продирање ка власти политичких снага које инсистирају на праву народа да учествује у доношењу одлука, захтевају да се узимају у обзир његове потребе, предлажу реалну алтернативу постојећем поретку (нагласак се ставља на националне интересе и државни суверенитет, на успостављање контроле над нус-појавама глобализације и излазак из Европске Уније која је запала у системску кризу).

Ови политичари, који су у исто време и евроскептици, добили су од либералног естаблишмента етикету десничарских популиста.

Извор моралне снаге и успеха десничарског популистичког (а у суштини антилибералног и антиглобалистичког) покрета у Европи постали су бес и протестна расположења грађана чији су се интереси нашли ван дневног реда политичких расправа.

Резултат британског референдума о ЕУ – са популистичком паролом „вратити изгубљену контролу“ – показао је да заборављени од стране естаблишмента грађани поседују критичну масу која може да утиче и на резултате избора.

Политиколози су почели да говоре о враћању „пролетаријата“ (од радника до службеника, малих предузимача и лица слободних професија) и његове улоге у новим условима.

Према мишљењу Cas Mudde, америчког стручњака за екстремизам, популизам је нелиберални демократски одговор на деценије недемократске либералне политике.

Након обавештавања Брисела о изласку Британије из ЕУ (крајем марта 2017.), премијер Тереза Меј расписала је ванредне парламентарне изборе јуну 2017. године како би се у име народа легитимисао оштар излазак из ЕУ (односно излазак који предвиђа отказивање од учешћа у унутрашњем тржишту ЕУ, одбијање владавине европских закона над британским, појачавање имиграционе контроле, укључујући и у односу на мигранте који долазе из земаља-чланица ЕУ).

Тереза Меј, која заступа „саосећајни конзерватизам“, обећава бирачима да су пред Британцима бољи дани, и да Брегзит значи земљу која се брине и свима, а не само о привилегованој мањини.

У Сједињеним Државама је милијардер Трамп учинио популизам моћним „овном“ свог продора ка власти.

Никсон је у своје време младом Трампу који је активно учествовао у различитим ток-шоуима, написао писмо у којем је тврдио да Трамп поседује све потребне квалитете за победу у председничкој трци. Трамп је сачувао то писмо.

Када су глобализам и либерализам Запада запали у читав низ криза, које су дотакле интересе САД и обичних Американаца, Трамп и његови истомишљеници (конкретно Стив Бенон – организатор Трампове предизборне кампање) схватили су да је дошло њихово време. И, упутили су изазов естаблишменту. Према речима Бенона: међународној елитној клики политичара, лобиста, банкара, људи из медија у Њујорку и Вашингтону, који су упропастили Америку слободном трговином, нелегалним миграцијама и глобализмом и ускратили основној маси радничке хришћанске класе Американаца њихова права.

Трамп је победио упркос свим прогнозама и испадима против њега у медијима.

Пораз Хилари Клинтон – протежеа либералног глобалистичког клана САД – и победа десничарског популисте Трампа у јединственој држави са глобалним утицајем били су прихваћени у Европи као изазов систему који води ка промени режима у свету.

Након Брегзита и Трампове победе, европска политичка класа осећала је страх од долазећих избора у низу водећих европских држава: Холандији (март 2017.), Француској (април-мај 2017), Немачкој (септембар 2017. године). Тај страх је био условљен, између осталог, и системским изазовом од стране десничарског популизма (опасност распада ЕУ), као и тиме што су десничарски популисти веома незгодни противници за мејнстрим-странке (левог центра и десног центра).

Ови последњи су се спојили са естаблишментом, огрезли у корупцији и не предлажу алтернативе постојећем поретку. Чак блате и демонизују праве популисте како би, ништа не мењајући у својој политици, давали приоритет борби против „расизма“, „фашизма“, „национализма“.

Упркос томе што је у Холандији десничарски либерални премијер Марк Руте победио у сучељавању са лидером десно-популистичке Партије слободе Гертом Вилдерсом, а и без обзира на то, сви без изузетка коментатори су се сложили да је још рано за опуштање.

Ради се о томе што се у тој земљи – за 11 година Вилдерсовог опозиционог деловања – догодио приметан помак у правцу идеологије десничарског популизма, нарочито у односу према мигрантима.

Да би победио, Руте је био принуђен ка копира тактику популиста (припретио је мигрантима – „понашајте се нормално или одлазите“; одиграо је на антитурску карту и прогнао из земље два турска министра која су дошла да се сусретну са својом дијаспором уочи референдума у Турској).

Како је констатовао немачки лист Der Spiegel, популиста је победио популисту.

У Немачкој искуство Рутеа проучава и кандидат на место канцелара од СДП – Мртин Шулц који је такође глобалиста, као и Меркелова. У покушају да привуче на своју страну део електората десно-популистичке Алтернативе за Немачку, он користи елементе популизма социјал-демократског правца, односно предлаже да се неолиберална глобализација организује хуманије и обећава „више праведности“.

Ако Шулцова популистичка реторика буде имала успеха, то ће се негативно одразити на резултатима Алтернативе за Немачку на септембарским изборима.

На достигнућа десних популиста, према резултатима избора, утиче и то што њихова странка, због сталних пропагандних напада естаблишмента, нема углед који је битан за обичног гласача. У вези са тим, победа популистичких алтернатива у Британији и САД може се објаснити тиме што су наступали са позиција традиционалних странака.

У Француској је ситуација била занимљива због тога што по први пут кандидати обе велике народне партије (социјалисти и конзервативни републиканци) нису ни стигли до финала председничке трке. То је велики изазов за Пету Републику у чијим оквирима се смењивање на власти десничара и левичара заснивало на гаранцијама добро плаћеног рада и на високом нивоу потрошње у држави „свеопштег благостања“.

Француска данас преживљава озбиљне економске тешкоће (незапосленост међу младима је 20%, државни дуг 100% БДП, уз настанак мноштва депресивних региона). Представници система „огрезли су“ у корупцији и веома су рањиви, као што се и показало на примеру Фијона – кандидата на место председника од „републиканаца“.

Незадовољни се окупљају око Националног фронта Марин Ле Пен и лидера „Непокорене Француске“ левичарског националисте Жан-Лика Меланшона.

Ле Пен је одрадила велики посао у смислу формирања прихватљивог за обичног бирача имиџа њене странке. Као и сви десничарски популисти, она је иступала у заштиту просечног Француза против капиталистичке глобализације и европеизације, нарочито против неконтролисане имиграције.

У финалу председничке трке њој се супротставио „ванстраначки“ Макрон, а у суштини – бранилац глобализације и европеизације као шансе за Француску.

Политиколози објашњавају популарност Макрона његовом нетипичношћу и способношћу за дијалог (почевши од женидбе својом учитељицом француског језика, која је много старија од њега), као и личним квалитетима, који подсећају на менталитет „We can“ Барака Обаме и Џона Кенедија и спајају „технолошки оптимизам и социјалну машту“.

Резултати првог круга председничких избора показали су минималну разлику у резултатима четворице кандидата (Макрон, Ле Пен, Фијон, Меланшон), што указује на уситњавање (као и свуда у Европи) партијско-политичког пејзажа и реалног односа снага у Француској, који више одговара парламентарној, а не председничкој републици.

Резултати првог круга – како за Макрона тако и за Ле Пен – актуализовали су проблем потраге за савезницима, имајући у виду нове тенденције. Њихова суштина је у премештању различитих погледа левичара и десничара у раван супротстављања присталица неправедне глобализације и њених опонената.

Независно од свега, Национални фронт је – захваљујући томе што је његов лидер стигао до финала председничке трке – узлази у авангарду европског популистичког (евроскептичког) покрета и постаје утицајна политичка сила у Француској.

Пише: др Људмила ВОРОБЈОВА, Руски институт за стратешка истраживања

Факти