Пораз америчког човека или зашто је важан исход председничких избора у Румунији

Од западног ривалства много тога ће зависити у Румунији, кључној земљи за источну политику Европе

Резултат недавних председничких избора у Румунији се на западној јавној политичкој и медијској сцени приметно игноришу, што, по правилу, буди сумњу да исход гласања није по вољи владајуће западне елите. Кандидат и миљеник Запада и Америке, актуелни премијер Виктор Понта, неочекивано је изгубио у другом кругу од Клауса Јоханиса, етничког Немца и харизматичног градоначелника трансилванског града Сибиуа. Исход избора је, међутим, веома важан јер не само да сведочи о моћи народне воље, која је ипак јача од моћне пропаганде, и о спремности већине Румуна да свој глас дају човеку који није део њиховог свакодневног стереотипа. Сведочи и о политичком сазревању, изазваним и муком и понижњењем у свакодневном животу. Иако то владајућа европска политичка коректност забрањује, треба, међутим, истаћи – за председника је изабран етнички Немац, протестант у религиозној православној земљи.

Важност избора Јоханиса се у великој мери крије и у његовом противкандидату, губитнику, актуелном румунском премијеру Виктору Понти. Тај део разоткрива и зашто су Румуни изабрали Јоханиса. Ко је Виктор Понта, човек који је са 42 године живота могао да постане најмлађи лидер једне европске земље? Понта је из Букурешта, а један део његове породице потиче из Трста, који су се почетком 20. века као Власи доселили у Румунију, а други део су Цинцари из Москопоља у Албанији. Завршио је правни факултет у родном граду и потом докторирао на тему Међународног кривичног суда. Био је и активни кошаркаш у букурештанској ЦСА Стеауи. Бавио се и академским радом, једно време је предавао на приватном Румунско-америчком универзитету у Букурешту, али је највећи део радне активности провео као државни тужилац за борбу против корупције и прања новца. Јавном кампањом у борби против корупције Понта је уствари ударио темеље каснијој вртоглавој политичкој каријери. За посланика у име Социјалдемократске партије изабран је 2004. године а за премијера Румуније, уз јаку кампању такозваног цивилног друштва, 2012. Исте године изабран је за потпредседника Социјалистичке интернационале.

МРАЧНЕ ПОНТИНЕ ТАЈНЕ

Његову каријеру су, међутим, пратиле многе афере. Прво се појавила сумња да је он лично одговоран за самоубиство колеге тужиоца Кристијана Панаита, који је, према тврдњама Панаитове породице, Понту оптужио за везе са подземљем, а онда му овај узвратио уценама и претњама које су, тврди се, Панаита отерале у смрт. Онда се јавно појавила тврдња да је Понта плагирао свој докторат на Правном факултету. Формирана је потом нека врста државног комитета за испитивање тих тврдњи, која је закључила да је заиста реч о плагијату. Понтин министар образовања одмах је одбацио налазе комитета са објашњењем да није било кворума на тој седници, пошто је министар променио структуру комитета, за шта његови чланови нису ни знали. Онда је Министарство образовања основало своју комисију, која је прогласила да премијер Понта није фалсификовао свој докторат. Али државни Универзитет у Букурешту је потом формирао своју комисију од десет професора који су утврдили да је Понтин докторат плагијат. Сам Понта је у међувремену дозволио могућност да је његов докторат плагијат, рекавши да заиста „није јасан допринос његових извора“. Понта се истовремено у јавности бранио и допуњавањем своје академске биографије, па је тако навео да је одбранио магистарски рад на Универзитету у Катанији, на Сицилији. Тај универзитет је, међутим, саопштио да Понта никад није одбранио магистарски нити је био постдипломаски студент. Понта је онда саопштио да је само био на курсу. После тих скандала, званична биографија премијера Понте је „модификована“.

Политички гледано, Понта је био највећи западни, тачније амерички миљеник од времена пада Чаушескуа у Румунији. Иако је Румунија чланица и НАТО и Европске уније, Запад је уствари увек имао сумњу према њеним лидерима. Понта је први који је постао стварни стуб америчке политике, што потврђује и убрзано ширење америчке војне базе у Румунији и неконтролисан продор америчких компанија у пословима експлоатације природних ресурса. Један од његових кључних саветника је пензионисани амерички генерал, бивши командант НАТО снага Весли Кларк. Да би планови били што пре остварени, Понта је као премијер прво кренуо са рушењем ауторитета председника Румуније Трајана Басескуа, одузимајући му део овлашћења а потом га је преко парламента суспендовао. Уследио је референдум о председнику Басескуу, који није успео, и Врховни суд га је прогласио неважећим, али Басеску је од тада био практично у блокади. Рачунајући на Понту, Запад је у последње две године Румунију истакао као водећег оперативца западне политике према Истоку, посебно према Украјини и Русији. То се више и не крије, па је недавно у Институту британског Министарства одбране (РУСИ) одржано и саветовање о тој новој улози Румуније и плановима Запада.

УЗДРМАНА АНТИРУСКА ПОЛИТИКА

Током предизборне кампање Понта је заступао агресиван антируски став, а једном је поручио да је „боље бити западна колонија“ него сарађивати са Русијом. Председник владе Србије Александар Вучић је изградио веома блиске пријатељске односе са Понтом и са њим се често сретао и среће. Није познато где су се спријатељили и на чију иницијативу мада се може наслутити. У функцији предизборне кампање недавно су Вучић и Понта отворили нови гранични прелаз између две земље, у Накову код Кикинде, што је ваљда требало да буде порука Србима у Румунији да гласају за Понту.

Већина грађана Румуније се определила за другог човека Клауса Јоханиса. Јоханис потиче из старе градске породице Немаца Саксонаца из града Сибиуа у Трансилванији. Његова породица се ту доселила у првој великој миграцији у Трансилванији средином 12. века и ту остала. Додуше, његови родитељи су се 1992. иселили у Немачку и настанили у Вирцбургу, али су он и сестра остали. По томе, Јоханис је, иако етнички Немац, већи Румун од Понте. Рођен је 1959. године и завршио је физику. Дуго је радио као средњошколски професор физике. Члан је Национално-либералне партије. У политици је од 2000. године, када је постао градоначелник свог родног града Сибиуа и на ту функцију је биран три пута.

Занимљиво је да је већина посланика румунског парламента 2009. предложила њега за премијера, али је то тада спречио председник Басеску. Иако градоначелник једног у основи провинцијског града, Јоханис је успоставио многе међународне контакте, пре свега у Европи, и то са Немачком и Луксембургом. Из подручја данашњег Луксембурга у Трансилванију су и дошли многи Немци тог давног 12. века. Касније, уствари скорије насељавање Немаца у Банат део је друге историје. И породица бившег немачког канцелара Герхарда Шредера пореклом је из Румуније.

Народ је, тако би ваљда требало да буде, рекао своје а како ће у новим околностима изгледати политичка сцена Румуније није баш сасвим извесно. Румунија има јак полупредседнички систем, али је премијер Понта, уз подршку парламента и невладиних организација, успео да део председничких овлашћења пребаци на владу. Уз то, Понта тврди да ће остати премијер јер верује да, упркос поразу на изборима који су у основи били и нека врста референдума о њему, на то има право.

ПОБЕДНИК ЈЕ „ЕВРОПСКИ ЧОВЕК“

Његов кабинет је, међутим, већ начет не само због пораза него и скандала око гласања Румуна који живе и раде у земљама Европске уније. Иако им је законом не само Румуније него и ЕУ то загарантовано, они у првом кругу председничких избора нису могли да гласају јер нису имали где. Гласачка места је, тврди се, спречио премијер и председнички кандидат Понта преко свог министра иностраних послова Титуса Корлацеануа, и он је због тога поднео оставку. У другом кругу је било организовано гласање, али веома лоше, праћено многим инцидентима, па је, на пример, полиција у Паризу морала да интервенише и употреби сузавац против хиљада Румуна који су сатима чекали да гласају. Због тога је нови министар дипломатије Теодор Мелешкану поднео оставку.

Кључни одговори на те скандале се ипак очекују од премијера Понте. У Европи живи и ради негде између три и четири милиона Румуна. Највише их је у Италији и Шпанији – по, како се процењује, милион у свакој земљи. Али, посебно је занимљиво, зашто се Понта плаши Румуна који живе у Европи. Очигледно је, наиме, да Румуни који живе и раде у Европи имају другачије мишљење о европској и западној политици, утемељено на конкретним искуствима живота и рада, па је зато премијер Понта проценио да су ти људи углавном против њега. Његов одговор је био да тим људима не треба дозволити да гласају. Према резултатима гласања, Понта је био у праву: махом су гласали за Јоханиса, али Јоханис је кључне гласове ипак добио на домаћем терену.

Ништа мање важно за развој политичке сцене у Румунији није и виђење да је новоизабрани председник Јоханис „европски човек“, а поражени још увек премијер Понта „амерички“. Од тог унутрашњег западног ривалитета много тога ће зависити, и тај даљи развој би могао бити веома занимљив и ипак веома важан.

Због свих околности, исход председничких избора у Румунији би требало да буде интересантан и за Србију. Румунија је веома близак и пријатељски комшија, Румуни су једини народ у окружењу са којима Срби нису никада ратовали, чланица је и ЕУ и НАТО и, као највећа земља у региону, има велику важност у политици према Истоку.

Синиша Лепојевић, Стандард