Порекло речи Балкан

Да, реч потиче од турске речи Балкан за познату планину у Бугарској и источној Србији (слов. Стара планина).

Стара планина је једини наш назив, Грци су планину звали Хемус, па отуд и Хелмско полуострво..

О називу Бал+кан, или Балка+н, чак, и Белкан, читала сам различите верзије.

Али, остала ми је у сећању могућност да је Балкан искварен облик персијске речи Варкан која има везе са Вуковима (а личи и на наше вар, вардити = бранити, чувати).

Балкан је, извесно, на турском „планина“ (као и грчки Хемус, односно Централно било). Ова реч, у том облику и с истим значењем, постоји и у другим језицима из те породице.

Поводом Хаемуса, Грци имају легенду о убиству великог чудовишта од стране Громовника на овом простору, да кажем Старе планине. Крв тог огромног чудовишта, натопила је целу планину, зато остаде назив Хаемус. Не знам грчки, али користимо речи хемофилија, хемоглобин, па, претпостављам да и значи на грчком крв.

Ништа чудно. Огроман број, тзв., „турцизама“ је у турском већ давно заборављен, ако је икад и постојао. Ствар је, само, у том што је од тих турцизама створен некакав фетиш у српском језику, око ког се, као, стално, ломе копља. Турци се, као модеран и флексибилан народ, не баве таквим глупостима.

Мени, лично, није нимало важно да ли је нека реч турског, грчког, немачког или руског порекла и никако не могу да разумем зашто неки упорно фаворизују или, пак, прогоне ове или оне речи. То ми личи на неку врсту језичког расизма.

Не могаде да ми не заличи на БУЉУК.

Многе османлијске, турске речи не употребљавају се више у савременом турском. Многе од њих су, заправо, и биле позајмице из персијског или арапског које је Ататурк искоренио.

У Туркменистану постоји покрајина Балкански вилајет. (Обе ове турске речи су нам познате). Назив потиче од тамошње планине Балкан.

Грци су веровали да се дуж читавог средишта овог нашег полуострва, од Црног мора до Јадранског, протеже један планински венац, и звали су га Хемус, односно Централно било, а тако и цело полуострво. То су мишљење наследили Турци и тај венац прозвали својом речју Балкан („венац шумовитих планина“), па је и полуострво постало Балканско. Касније је, тек, Јован Цвијић показао да се не ради о једном планинском венцу него о неколико њих (Динариди на западу, Родопи у средишњем делу и прави Балкан или Стара планина на истоку).

Варакана значи Земља вукова!

А ми знамо да по оној легенди (старословенској) је „Вук направио Србе“.

Ниси у праву, утицај „турцизама“ у српском језику је пренаглашен, као што се и недовољно знају „србизми“ у турском језику. Али, то је прешироко за ову тему.

Нашла сам још једно могуће значење термина Балкан, потпуно другачије…У књизи Радивоја Пешића, граматолога по струци, који је, између осталог, систематизовао (и открио) винчанско писмо у нашем Подунављу… његово објашњење је да израз, реч Балкан значи кошница мајки у смислу матријархата, пчелињих матица.

Мени је ово блиско тумачење јер сам, лично, упозната и везана за Стару планину, па знам, баш, много о њеним топонимима и митологији везаној за овај простор (делић који припада Србији) и могућа је веза с оваквим тумачењем. (Истовремено, постоје истраживања везана за Винчу и Лепенски вир која показују могућност да су наши миленијумски преци зидали насеља на основу архитектонике пчелињих кошница.. И да је култ матице – велике богиње мајке – потекао управо одатле). Као и с најстаријом српском легедом о стварању света где важну улогу има баш – пчела! Али, и не, само, због пчела и матица, него и због „Мама са Азова „, настањених око Каспијског мора (погрчено Азовског) које су нам познатије, опет, по погрченом изразу „Амазонке“.

Лингвистички, Пешић не објашањава, довољно, овај назив, нити има назначено ком језику припада… Каже да „етимологија Балкана има идентичан садржај (с етимологијом Анадолије, од ана=мајка и долу= много) јер долази од балк – што значи стециште, кошница и ани -мајки“. (Оптужујем ћутање, Београд 2003, стр.53)

Ја, лично, више волим израз Стара планина.

Наравно, разне ствари су могуће и не можемо са сигурношћу казати која је од претпоставки о пореклу назива Балкан једина тачна. Међутим, постоје више и мање вероватне претпоставке, и то је неоспорно. Хоћу да кажем да би причица о турској речи „балкан“ која значи „планина“ засигурно требало да има више потпоре и логичности него прича о персијској речи „варкан“ која се, неким чудом, нашла овде, далеко од Ирана, или кованици двеју страних речи („балк“ и „ани“) које се, неким чудом, односе на овдашњу митологију. То тако малчице теже иде.

Јесте, звучи на први поглед превише маштовито.

Ја имам малу збирку речи које су истоветне с персијским (без обзира на географску и историјску дистанцу) и са санскритом (ближе: санскрт), што је много интересантније.

Много је података који указују на старије корене од Османлијскох царства и Ататурка у нашем случају, иако, на први поглед, изгледа немогуће.

Али, исто тако, тешко иде да је Балкан турцизам, ако га не нађемо у турском језику, зар не?!

Пази, и речи истоветне с персијским, могле би се објаснити персијским утицајем на османлијски, турски, па османлијским утицајем на српски (односно још старијим праперсијским утицајем на прасловенски! – *чаша, *небо, *рајь, *богъ – прасловенске су речи за које се верује да воде порекло из праперсијског језика, из времена кад су словенска племена, вероватно, живела на иранској висоравни, пре него што су дошла у источну Европу), а истоветност српских речи са санскритом, могла би се оправдати протоиндоевропским коренима, или, ако прихватимо ону теорију по којој су прапреци Срба, некад, веома давно, живели у данашњој Индији.

Све у свем, историја језика, једна је од оних наука које су препуне претпоставки, и она теорија у коју смо данас можда убеђени већ сутра може бити замењена неком друкчијом.

Драга Сребрена, као што и сами примећујете, „књижевни“ српски језик (наводници су овде и те како заслужени, баш као и горе) препун је „турцизама“ за које Турци никад ни чули нису! Цела та прича, аналогна је оној како смо ми за вечита времена заостали, јер смо петсто година били под Турцима. Уосталом, Турци су стално под Турцима, па се и они некако развише и модернизоваше.

Пробала сам да нађем објашњење у иначе исцрпном Речнику српскохрватског књижевноги народног језика, САНУ, издање – за реч Балкан или, бар, за балк- али, не постоји.

Балкан је објашњен као планина, без додатака одакле би могао потицати назив. Иако тај речник често користи објашњење „турцизам“.

Пази, и речи истоветне с персијским могле би се објаснити персијским утицајем на османлијски, турски, па османлијским утицајем на српски (односно још старијим праперсијским утицајем на прасловенски).

Не иде, то. Стари Персијанци су расно различити од Османлија (Турака) и њихових предака, а и деле их миленијуми.

Како да се, онда, објасни она сличица са иранских (персијских) сајтова која приказује једног од древних персијских ратника?

Што се тиче Османлија на српском балканском простору, пола њихових везира није уопште било турског етничког порекла. Арбанаси, углавном, и потурице. И, још, територија коју су заузеле Османлије падом Цариграда, била је испуњена народом од којих су, неки, такође, носили опанке па претпостављам и говорили језик врло сродан нашем. Имам пријатеља, консултоваћу га још вечерас, рођеног у Турској, јер су његову породицу у 18. веку, заједно с још око 40.000 Срба, преселили, силом, на подручје данашње Турске. Они су из околине Крагујевца. А, замисли, још, колико је таквих пресељења било!

Није турска реч. Чак, уопште, није дошла с турске стране. То мислим. Иако у турском речнику једину сличност нађох с балкy што значи инат (и на српском!) иначе је инат и синоним на турском.

На Wикипедији кажу да је то име први пут употребио у писму италијански хуманист, писац и дипломата Буонаццорси 1490. Енглески путописац, Јохн Морритт, увео је тај израз – Балкан – у енглеску књижевност крајем 18. века. Концепт Балканског полуострва, створио је немачки географ Аугуст Зеуне 1808. Како је време пролазило, термин је добио политичке конотације иако је немачки географ желео само да направи паралелни термин Апенинском и Иберијском полуострву. Врло логично.

Да ли је неко покушао да ствари посматра са супротне стране, тј., да ли постоје србизми у турском језику?

С обзиром на јаничаре и данак у крви, на Мехмед Пашу Соколовића, на Оливеру Хребељановић и на многе друге мање познате личности- који су били на високим положајима у турском царству, а највише на историјску чињеницу да је српски језик био други званични језик у Турској у време Мехмед Паше Соколовића, логично је очекивати да постоји доста српских речи у турском језику.

Не треба занемарити ни миграције становништва са српског говорног подручја, посебно муслимана у Турску, током дужег временског периода.

Негде сам прочитао податак да је кћер кнеза Лазара Хребељановића била султанија. Не знам да ли се мислило на Оливеру коју су, како су нас учили, одвели у харем, или можда неку другу кћер.

Него шта него је турска ријеч Балкан; нажалост, никако да се отарасимо турцизама; још је Вук Караџић покушавао да очисти језик од турцизама, али, ето, посље њега, ником није пало на памет да то уради, не знам ко рече да су Турци заборавили своје ријечи – да видиш – да нису! Случајно сам имао комшије Турке и неке сам ријечи успио уловити кад они причају између себе; рецимо, они кажу: комши а ми комшија; они кажу тепси а ми тепсија; бурек, баклава, сарма, тигањ, филџан, ђувеч, казан, ич… има, тог, колико (х)оћеш, само ми сад не пада на памет!

То што и Турци користе речи које су преузели од покореног становништва у Малој Азији и на старопланинском полуострву, не значи да су наше речи (сродне или истоветне са санскритом) – турске. Није, то, та прича.

Гледај, сад: на једном сајму хране, у Турској, премијер Турске проба баклаву и каже да је то турска национална посластица! Е, Грци, то, гледали на ТВ и дигли фрку како то Турци својатају њихов специјалитет – то је била читава расправа о баклави! Случајно познајем једног Арапина из Сирије и често прчамо о Ираку, Ирану и политици и питам га за баклаву; каже, он, то је наш, арапски специјалитет, шта се они препиру око тог! Значи, све је измешано. Време је измешало. Одмакли се узроци. И, сад, буди паметан на овим „нашим просторима“!

А нико да помене интригантну сличност између Балкана и Балтика? А у групи индоевропских језика су Словени најближи Балтичким језицима (зар не).

Кад се овом дода да српске краљеве Византинци називају краљевима Трибала, тај корен бал- постаје, некако, „присутан“ и пре него што су Турци пришли Леванту. Хм… да ли су, баш, Турци донели тај назив Балкан?

Трибалијом одређују данашњи део Источне Србије, увек (иако је мало шири тај простор, Трибалски), али, то је, баш, место и где почиње планина Балкан по којој је цело полуострво добило назив.

На страну Шафариково мишљење, сад, о промени Србала у Трибале. Префикс/суфикс… овде суфикс (-иза, -додатни део) -бал, опет, остаје у речи.

Балкан, наиме, на турском значи и – мед и крв! У ком су обиму Турци кроз историју овдашњи Балкан доживљавали као рај (мед), а у ком као пакао (крв) тешко је рећи…

Реч Балкан потиче од две речи из турског језика, а то су бал – што значи мед… и кан – што означава реч крв. Балкан у буквалном преводу знаци мед и крв, што, у даљем контексту, има значење: медена земља натопљена крвљу… отуд и сви они ратови за ово мало парче напаћене земље.

Одакле ти да је Балкан турска реч?

Може да буде и српска… или, бар, словенска…

Бал = игра, играње

Кан = титула, владар…

Ето ти, још конкретније, зашто стално ратови и крв, стално неки канови овде играју неке игре и оргијају.

Кан је владарска титула коју су носиле татарске вође у средњем веку и долази из средње Азије.

‘Балкан’ наводно значи ‘шумовите планине’, ‘шумовит планински венац’. БАЛКАН је реч турског порекла (од речи БАЛАКАН, што је изворно значило: камен, стена, литица).

Колико сам схватио једног свог познаника, који је једно време провео на раду, у Турској, реч Балкан је турског порекла и требало би да значи у преводу „крв и сузе“ или нешто слично. Ако је, то, тачно значење, свакако да би га требало избацити из употребе, како у свакодневном тако и у политичком и другим погледима, јер управо то иде на руку свима онима које тај део Европе асоцира на вечите проблеме. Реч је о дугорочној педагогији како би се једном, заувек, ово „парче“ земље, ни мање ни више, третирало као Европа.

Древни назив за Балкан је Хем (Хаимос, трачки, можда: ланац) по планини на северу Тракије. Балкан се помиње први пут у XВ веку, у хроникама италијанског писца и дипломата Филипа Калимаха (Пхилиппус Цхалимацхус, 1437-1496). Филип Калимах је писао о јуначким делима једног Владислава Варнечика, те у једном меморандуму адресираног папи 1490. пише да људи у том крају гору називају Балканом (qуем инцолае Болцханум воцант).

О пореклу назива, постоје више теорија. Данас је у свету широм прихваћено да назив Балкан потиче од турске речи балакан за шумовиту гору, односно да су га донели Турци, пошто се пре доласка Турака тај назив ни у једном извору не помиње.

Супротно, постоје алтернативне теорије о пореклу назива, које заступају посебно балкански народи.

Бугари веле да је Балкан келтског порекла, из бал (х) кан, што би требало да значи велика мајка. Једна друга бугарска теорија вели да је Балкан изведено из бугарског националног назива, из доба кад су се прото-Бугари доселили на Балкан, те да бал (х) кан значи, уствари, бугарско царство.

У Србији, главна теорија, позива се на једну легенду према којој је планина Хем названа по трачком тиранину Хему ког је, у двобоју, убио Посејдонов син Бизас који се сматра оснивачем града Византа на Босфору. По другом казивању, Хем је син бога Северног Ветра Бореје, најјачег од свих ветрова и персонификација трачке планине. Био је ожењен Родопом, која му је родила сина Хебра – река (Марица или Хебар). Због свађе с боговима, они су претворени у планине. Назив Балкан је каснијег датума по старом италском богу ватре Вулкану, првенствено богу вулканске ватре, а, касније, и богу ковачке вештине. Овај назив односи се на планину Хем и цело полуострво.

После XВ века, назив Балкан све више се користи у изворима европских дипломата, писаца итд., уз додатак да планински венац Хем, под којим је називом познат још из античког доба, домаћи житељи називају Балканом.

Најзад, у званичну употребу као географски појам, Балкан, за европске крајеве јужно од Дунава и Саве, уводи Немац Јохан Август Цојне (Јоханн Аугуст Зеуне) 1809. године. Цојне је желео да и југоисточни простор европског копна, аналогно (слично) Пиринејском и Апенинском полуострву, добије назив по главном планинском масиву које се на њему простире. Назив Балкан је преузео од француског геолога Амија Буеа који је тако назвао Стару планину у Бугарској, иако се назив Балкан не односи на целу Стару планину. Његов предлог, брзо је прихваћен у научном и политичком свету, мада су већ крајем XИX века настали предлози да се уместо Балкана каже Југоисточна Европа. Наводно, наука о Балкану, балканологија је основана у XВИИИ веку ради изучавања друштвено-политичких, културно-историјских, филозофских, фолклорних и других особености Балкана.

У стара, античка времена, Балканско полуострво су звали Хаимос (изговара се Хемос). Ово је старо-грчка реч, којој још није пронађена семантика (значење), али се мисли да се тако, у та врема, сигурно звала нека планина Балкана, која се, могуће, налази у данашњој Херцеговини.

Ово је, све, што сам пронашао на Интернету, о пореклу речи Балкан.

Велибор Михић

Башта Балкана