Православље се данас налази у великој опасности- Екуменизам, та свејерес, која се појавила и ојачала у 20. веку, била је усвојена од самог почетка од стране Васељенске патријаршије, пре свега због жалосних историјских догађаја у Турској, због очекивања помоћи од хришћанских народа Запада и наде на њих.

Но, они су били примљени сујетно и узалуд, исто као и у време Флорентинског сабора, када је, због икономије и скретања у дипломатске маневре, дошло до покрета ка измени акривије, вере и свести, тобож ради остварења сна о свеопштем уједињењу у Христовом учењу „да сви буду једно„, (Јн. 17, 21.) Изјава: „Ви се немојте бринути, Патријаршија чини дипломатске кораке да би спасавала“, коју многи и данас понављају, јесте потпуно неодржива. Као прво, епископи нису дипломате, већ пастири, и они морају да износе целовиту „до словца“, а не искривљену еванђелску истину, и да полажу своју наду не на људе, већ на Бога.

У чему се, до данас, састоји помоћ папа и протестаната Цариграду, после такве отворености, толиких компромиса са њима, толиких одступања, таквог гажења свештених канона заједничким молитвама, заједничким служењима, изјавама „о сестринским црквама“ и о „заједничкој одговорности“ за проповед Јеванђеља? Две хиљаде православних је живело у Цариграду, са затвореном богословском школом на Халки. Окована је и од Патријаршије отуђена њена имовина. Ако би се осврнуо уназад, и са интересовањем погледао на све те пољупце, на речи љубави, на злурадост и захвалност, чак би и дипломата осредњег нивоа на крају схватио постојање некаквог ругања и безнадежности, и изменио би дипломатску тактику. Међутим, ми је не мењамо и не трудимо се да себи помогнемо, тако да се појаве нови „Марко Евгеници“ (Ефески), како би збили редове православних. У тим суштинским тешкоћама и израженим недостацима првопрестолне Православне Цркве, ми не желимо да пригрлимо милост и да призовемо Божију помоћ, зато што је, од самог почетка, због економских принципа екуменизма, из неопходности прихваћена данас рођена догма, учење, јерес, посебно након слања и наметања из Америке у јерархију и на патријаршијски престо Атинагоре (…)

Атинагора и његови наследници су остваривали и остварују успехе, као што смо већ видели за време сусрета патријарха и папе на Фанару 30. новембра 2006. године. Првопрестолна Црква се показала освојеном од стране екуменизма, и као прва, утиче на друге помесне Цркве, које су, наравно, као аутокефалне, самосталне у својој одговорности. Међутим, и оне се подстичу привременим световним потребама и изменом у духовности и у православном мишљењу, од стране политичких лидера, и тако подражавају и са лакоћом следе прву помесну Цркву (тј. линију Цариграда). (…)

У садашње време, само две аутокефалне Цркве: Грузијска и Бугарска, изашле су из Светског савета цркава и држе линију удаљавања од екуменизма. Наравно, у Грузијској Цркви се догодило нешто достојно пажње и подражавања: народ, сјединивши се у Православној вери, црквена пуноћа, са мноштвом клира и монаха, присилили су црквено руководство да следи православни пут! То заиста може да буде као нека недостижна машта за већину Цркава, где екуменистичко руководство у потпуности влада ситуацијом, и претњама, прогонима и забранама, гуши и запушује уста православним гласовима. Карактеристичан пример за то је Румунија, где се комунистичко ропство и притисак, заменио екуменистичком суровошћу већине екуменистичких епископа. Тамо манастири остају прибежиште за православне мирјане.

Исток православни