Породица Николаја II ликвидирана по наређењу из Америке?

НОВА САЗНАЊА О МОНСТРУОЗНОМ ЗАТИРАЊУ РУСКЕ ЦАРСКЕ ДИНАСТИЈЕ У ЈЕКАТЕРИНБУРГУ

• У САД је почетком ХХ века настала заједница транснационалног капитала у коју су ушли: Ч. Крејн, Х. Форд, Џ. Морган, П. Варбург, Ј. Шиф. Канцеларија ове организације се налазила у њујоршком небодеру на адреси Бродвеј 120.
• Та заједница је хтела светску хегемонију и зато су им сметали царска Русија и њен самодржац, па су штредро финансирали прву руску револуцију 1905. године и спонзорисали одреде бојовника-терориста који су у периоду од 1905. до 1910. у Русији побили 16 хиљада људи
• За време Фебруарске револуције ти људи су давали новац за организовање нереда у Петрограду. Пре тога, више година су финансирали опозиционе левичарске новине које су излазиле у тиражима и од по неколико стотина хиљада примерака
• Један од најнепомирљивијих непријатеља Николаја II био је банкар Јаков Шиф који је Јакову Свердлову и упутио телеграм са наредбом да се ликвидира царска породица  
• А Свердлов је позвао телефоном Јуровског и рекао да је из САД стигла наредба да је „неопходно да се ликвидира цела породица“. Наредба је прослеђена Москви преко Америчке мисије која се тада налазила у Вологди

         У ЈУЛУ су се навршиле 94 године од убиства породице последњег руског цара Николаја II Романова. А спорови ко је стајао иза убиства царске породице не престају ни данас.

         Сарадник Руског института за стратешка истраживања, аутор шест књига о цару Николају II, доктор историје Петар Мултатули, износи своју верзију догађаја.

         – Иницијатор овог злочина је бољшевичко руководство у Москви, а главни међу њима је био председник Сверуског Централног Извршног комитата Јаков Свердлов, док су егзекутори на Уралу били Шаја Голошћокин, Јаков Јуровски и Александар Белобородов.

         Детаљи су разоткривени када је у Јекатаринбург дошла Бела армија. Почела је истрага у којој је најважнију улогу одиграо Николај Соколов који је успео да изнесе сакупљени истражни материјал у Европу. Соколов је умро у малом француском граду Салбри 1924 г. у 42. години живота под неразјашњеним околностима. Нешто раније, 1921. године, на његов стан је извршен оружани напад: том приликом су одузели томове истражних докумената о убиству царске породице. Нема  сумње да су све извели агенти Обједињене политичке управе при Савету министара СССР. Узгред, Соколов је поседовао четири копије истражних метеријала.

         Двадесетих година прошлог века у Београду је, у листу „Царски весник“, изашао чланак „Ко је побио Царску Породицу?“. У том тексту се тврдило да су бољшевици приликом приближавања јединица Беле армије у журби оставили у јекатаринбуршком телеграфу траке шифроване преписке између Свердлова (Москва) и Јуровског (Јекатаринбург). Ове траке и други материјални докази долазе у руке иследника Соколова. Он је успео да их дешифрују тек 1922. године у Паризу.

         Утврђено је следеће: Свердлов је позвао телефоном Јуровског и рекао да је из САД стигла наредба да је „неопходно да се ликвидира цела породица“. Наредба је прослеђена Москви преко Америчке мисије која се тада налазила у Вологди.

         После извршења наређења, 17. јула 1918. године, Јуровски је о томе обавестио Свердлова шифрованим телеграмом. Ове податке Соколов је и лично испричао октобра 1924. г., то јест месец дана пре изненадне смрти, свом блиском другу А. Шињину.

         Управо је у САД почетком ХХ века настала, говорећи савременим језиком, заједница транснационалног капитала у коју су ушли представници финансијско-индустријских кругова: Ч. Крејн, Х. Форд, Џ. Морган, П. Варбург, Ј. Шиф. Канцеларија ове организације се налазила у њујоршком небодеру на адреси Бродвеј 120. Та заједница је тежила да успостави сопствену светску хегемонију и формира једнополарни свет.

         Поред финансијско-индустријске компоненте, заједница је имала и мистично-окултни карактер. Имала је сараднике по читавом свету. Без уништења самодржавне православне Русије планови тих људи нису били могући.

         Зато су царска Русија и њен самодржац изазивали код ове организације непомирљиву мржњу. Њени представници су штредро финансирали прву руску реолуцију 1905. године – спонзорисали су одреде бојовника-терориста (у периоду од 1905. до 1910. године од руку терориста у Русији је погинуло 16 хиљада људи); дали су вишемилионску помоћ Јапану у време руско-јапанског рата. За време Фебруарске револуције давали су новац за организовање нереда у Петрограду. Пре тога, више година су финансирали опозиционе левичарске новине које су захваљујући томе излазиле у тиражима и од по неколико стотина хиљада примерака. Један од најнепомирљивијих непријатеља цара био је банкар Јаков Шиф који је, према тврдњи Шињина, био тај који је Свердлову упутио онај телеграм са наредбом да се ликвидира царска породица. 

         Током истраге, која је настављена у иностранству, Соколов је дошао до закључка: да су – у ноћи између 16. и 17. јула 1918. године, у Ипатјевском дому – царску породицу и четири најверније слуге убили бољшевици којима је командовао Јуровски. Тела су исекли на комаде и два дана их бензином спаљивали двадесет километара од Јекатаринбурга у рејону Гањине Јаме.

         Кости које нису успели да спале уништавали су сумпорном киселином. Начелник Соколова, начелник истражне групе генерал Дитерихс, тврдио је да су главе царских мученика биле одсечене и однете у теглама са алкохолом у Москву да их виде Лењин и Свердлов. Да они и њихови амерички саучесници не би имали никакве сумње да је породица руског цара уништена.

         Бољшевици су се и касније понашали као политички монструми. Међутим, немојмо да заборавимо да су вест о убиству императора (док су убиство царице и деце бољшевици прећуткивали) многи у Русији примили равнодушно. У то време, овај монструозни злочин осудио је само патријарх Тихон (Белавин).

         Убиство царске породице било је пролог црвеног терора, политичких репресија тридесетих година, раскозачивања, раскулачивања, слања људи на Соловки и у ГУЛАГ, погибије милиона наших сународника. Убице су учиниле све да се сећање на тај злочину заувек избрише из свести народа. Дуго година се богоборачка власт ругала и лагала о убиству последњег руског цара. Међутим, Бог не може бити осрамоћен. Из године у годину расло је поштовање према убијенима.

         Царска породица је 1981. године прослављена као мученици Руске православне цркве у иностранству, а 2000. године – у свој пуноћи Руске православне цркве.

         На месту где је побијена, на месту где је био Ипатјевски дом, саграђен је великолепни храм. Међутим, на само неколико километара од њега и данданас се налази споменик убици царске породице – Свердлову. По другом убици Војкову, који је у Гањину Јаму довезао сумпорну киселину да би истопили кости царске деце, још и данас се зове једна станица московског метроа.

         Коме узносимо захвалност – Богу или слугама сатане?

         Недуго пре мученичке смрти, Император је свету предао свој тестамент којим је оне који су му остали верни позвао да се због њега не свете.

         „Зло које је сада у свету биће још снажније, али неће зло победити зло, већ само љубав“ – био је уверен Николай II који је био свестан да ће ускоро поћи на Голготу.

         Превео: Горан Шимпрага

Факти