Породице страдалих чекају истину о паду хеликоптера Ми-17: Ни ми не знамо шта пише у извештају независне комисије

Ни породице медицинара из Новог Пазара не знају шта пише у извештају војне комисије о паду летелице код сурчинског аеродрома

Нови Пазар – Свесне су породице Веселиновић и Љајић да било шта да пише у извештају војне комисије о узроцима пада хеликоптера 13. марта, у којој су сем њихових Мирослава и Џевада, погинула и четворица припадника Војске Србије и беба из породице Адемовић, да то не може да врати њихове најмилије.

Али, желели би да знају шта се те кобне ноћи десило на магловитом небу изнад Сурчина. Извештај војне комисије прослеђен је Вишем тужилаштву, али шта у том извештају пише, породицама страдалих није познато.

Супруга страдалог анестезиолога др Џевада Љајића каже да никакав извештај, никакав папир породици није званично стигао, а сматра да би требало. Нарочито је занима шта се догађало после последњег позива, када јој је муж рекао да су изнад Београда, да би ускоро требало да слете.

– Та истина неће моћи ништа да промени, мог Џевада нема, али требало би да је знам, због њега, због себе, због деце, која су сада још мала да би питала – каже Шефка.

Ни 12 дана после несреће о трагичној погибији нико не може да прича без суза. Шефкина свекрва, Џевадова мајка Санија бол потискује таблетама за смирење, Шефка се труди да нађе снаге и одговара на многа питања шестогодишњег сина Рамиза.

– Кроз кућу нам је за ових десетак дана прошло верујем преко пет хиљада људи. Сви су дошли да нам изјаве саучешће, сви који су познавали Џевада, знају какав је био, свуда омиљен и спреман свима да помогне.

Мораће Шефка да синовима Рамизу и Мехмеду буде ослонац. И отац и мајка.

– Стан у коме живимо мој Џевад је стигао да отплати 70 одсто. У договору градских власти и власника стамбене зграде преосталих 30 одсто дуга биће нам отписано и ја сам им на томе захвална – прича Шефка, са дозом горчине, јер је у јавности створена слика да је породица читав стан добила на поклон.

У Лукарима, у породици страдалог медицинског техничара Мирослава Веселиновића туга не јењава. Мирослављеву супругу Виолету савладали бол, туга и умор. Нема снаге да разговара за новине.

Од родбине сазнајемо да је и кроз ову кућу прошло хиљаде људи. Од родбине, комшија, пријатеља до министара. Али, нико није дошао са одговором шта се заиста догодило, зашто се хеликоптер зарио у њиву код Сурчина. Одговор војне комисије није стигао ни у дом Веселиновића. Мирослављева мајка Добринка волела би да зна шта се десило, да ли је то била судбина или можда има кривца.

Ипак, са мудрошћу коју носе године, прича да, чак и да јој доведу кривца, ако га има, она зна да то не би вратило њену узданицу, Мирослава – Мића. Свеједно, породица би, кажу, волела да зна шта се те ноћи десило, па се њихов Мирослав није вратио са службеног пута.

Школски другари Мирослављевог сина Данила, ученика шестог разреда, већ причају да је тата њиховог друга херој. Читаво Лукаре и околна села Мића су звали доктором, јер му није било тешко да неком укључи инфузију или поведе до лекара. Мићо је био ослонац за читаву фамилију Веселиновића, последња зрела мушка глава у три куће ове фамилије.

Џевадова супруга Шефка и Мирослављева супруга Виолета чекају. Верују да ће одговоре на питања зашто су и како остале без животних сапутника једном стићи. Оне саме нису ишле да траже одговоре, можда и зато што им није најјасније од кога да их траже. Београд је далеко, а и питања јачих, неопхрваних болом, за сада остају без одговора.

Славка Бакрачевић, Политика