Није Зејтинлик наше највеће гробље ван Србије. Па опет, иако је тамо 7.441 наших предака оствило кости током Солунског фронта у Првом светском рату, један детаљ који је недавно освануо тамо – додатно тера сузе на очи.
Поред овог солунског вечног почивалишта, имамо и „северни Зејтинлик“, о коме би могло да буде речи неки други пут. Ова је прича о оном свима знаном гробљу, „тамо далеко“, у Грчкој.
На месту где је током Великог рата било једно „обично“, гробље Главне војне пољске болнице српске војске, 1926. се почело са спровођењем у дело идеје да се на том месту похране посмртни остаци свих оних који су се, после повлачења кроз Албанију 1915/1916 борили да се Србија ослободи.
На око 250 гробаља урађене су есхумације, кости пренете, а на Зејтинлику, месту које је добило име по турској речи за уље, „зејтин“, јер се ту раније налазила пијаца за продају уља, почело је да ниче и велико обележје великим жртвама. Идејно решење архитекте Александра Васића разрадио је славни Рус Николај Kраснов, а онда се прионуло на изградњу овог меморијалног комплекса. И то не „тек тако, реда ради“.
Наиме, сав материјал за изградњу српског војничког гробља донет је из Србије, где је претходно пажљиво биран и још пажљивије обрађиван. Зато су радови и потрајали дуго, јер су поред маузолеја били планирани, а и урађени, још и костурница, капела и око 2.000 мермерних крстова. Свечано освећење маузолеја и пратећих, поменутих објеката обављено је на Дан примирја, 11. новембра, и то тек 1936. Просто, и поред предусретљивости грчког народа и тамошње власти (бесплатно уступљено земљиште, а материјал и рад су били ослобођени царина/пореза), било је много посла.
Све то – да би Зејтинлик вечно подсећао нас садашње, а и оне будуће, на оне наше претке који су своје животе уградили да ми не бисмо заборавили ко смо. И, наравно, да не бисмо заборавили колико је слобода лепа. Важна. А неретко и скупа.
И, сто година по завршетку Великог рата један посетилац је, септембра 2018, нешто залепио на гроб свог претка. Судећи по потпису, био је то Небојша Матејић, који је на гроб редова Радомира Матејића, сахрањеног на Зејтинлику у гробном месту број 4.427. селотејпом залепио папирић на коме је исписано шест речи. И, готово да нико није то приметио, до овог лета.
Наиме, овог августа, наш сународник Желимир Ћопић је, обилазивши Зејтинлик, угледао ту поруку. Фотографисао ју је, уз коментар „Помислиш да си све видео, а онда налетиш на овако нешто… Зејтинлик данас“.
А тих шест написани речи, остављених на гробном месту редова српске војске Радомира Матејића, шест речи исписаних руком његовог потомка Радомира, нешто су због чега нико ко их је видео није остао равнодушан. И, тих шест речи заправо су порука славном, палом претку, а гласе:
„Још увек оремо све наше њиве“.
Видовдан.орг
