Србија је земља у којој Венди прича о вери, Цеца о поштењу, Карлеуша о таленту, Станија о невиности, а Вучић обећава светлу будућност која нас чека после нове изборне победе његовог политичког картела.Нажалост, добро му иде. Правосуђе, полицију и остале државне институције претворио је у сервис Српске напредне странке, закони и прописи интересују га колико Карлобаг и Вировитица, медије користи као средство за колективну хипнозу, претњама и подмићивањем манипулише опозиционим партијама, а за обрачун с нормалним грађанима, који више верују својим очима него његовим лажима, припремио је специјалне одреде силеџија. У његовим рукама су и нож и погача, он одређује ко ће добити колико простора за промоцију и, на крају, он ће бројати гласове, описује предизборну слику Србије новинар Магазина Таблоид Предраг Поповић, некадашњи главну уредник Дневног Телеграфа, Национала и Правде и Вучићев близак сарадник и пријатељ
Не постоји ни привид услова демократске изборне процедуре, али, да патологија буде потпуна, у Вучићевој превари учествоваће рекордан број изборних листа. У новијој историји није било јаче и бруталније диктатуре, а чак 17 лажних или наивних опозиционих групација добровољно даје легитимитет пошасти која Србију уводи у неминовну катастрофу. Пристанком на саучествовање у хорор-представи опозиција је оправдала напредњачки изборни слоган: „Уједињени можемо све”.
Да би осигурао победу, Вучић је ујединио сав арсенал сто пута виђених трикова и механизама. Пре годину и по дана, први изборни успех обезбедио је лажним обећањима о борби против криминала и корупције, изградњи велелепног комплекса „Београд на води” и страним инвестицијама које само што нису стигле.
На почетку ове кампање објављена је првостепена пресуда Марку Мишковићу. Поступак против тате Мирослава нико не помиње, као ни чињеницу да је оптужница, којом је громогласно најављиван обрачун с најмоћнијим тајкуном, пала на једно слово, само на утају пореза. Истовремено, ослобођени су Станко Суботић Цане и Михаљ Кертес. Градилиште на Сави Вучић је посетио само једном, у касне ноћне сате, да се рукује с багеристима. Није их питао зашто касне с роковима. Ваљда мисли да су се мануелци учланили у СНС, па припремају докторате и немају времена да лопатају. Ипак, успео је да за 45 милиона евра Кинезима прода Железару у Смедереву, али и о томе медији извештавају само стидљиво, како се нико не би сетио да је Вучић пре годину и по тврдио да Сартид у залихама има сировине вредне 190 милиона евра, које су, нико не зна како и где, нестале.
Без крупних предизборних обећања, уверен да му је за победу довољно да понавља тривијална општа места, Вучић је организовао путујући циркус. Од града до града, колона аутобуса превози плаћену публику, која по стоти пут слуша исте приче истих људи и исто реагује, френетичним аплаузима. Напредњаци су то лудило довели до савршенства. Учили су на грешкама. Док је Вучић, у Нишу и Шапцу, као мува зунзара, обилазио клозете, неколико група симпатизера залутало је којекуде. Да се то не би догађало, новосадске улице су облепљене импровизованим саобраћајним знаком „митинг”, који је напредњаке усмеравао ка епицентру бруке и несреће.
Вучић воли лепо васпитане примитивце, које за ситне туђе паре може да води где му се прохте. Међутим, увек постоји опасност да се међу њима нађе и неко нормалан. Такав скандал се десио у Панчеву, кад је један мученик прекинуо вођин говор, пун дубоких уздаха и плитке памети. „Гладни смо, председниче, народ ти је гладан”, викнуо је Љубомир Стејић, незапослени машинбравар. Напредњачко обезбеђење одмах га је одвело у полицијску станицу. Легитимисан је, али није ухапшен. А, могло је и то да га задеси. Што да не? Више од 80 одсто грађана је гладно, а само он се нашао паметан да то призна.
Недавним изменама и допунама Закона о јавном реду одређена је и казна од 150.000 динара за „погрдно изражавање” о политичарима у јавности. На тај начин Вучић је на мала врата у законске оквире вратио вербални деликт. Закон о заштити лика и дела Јосипа Броза Тита комунисти су донели 1984, четири године после Титове смрти. Паметнији, моћнији и бржи од Тита, Вучић ће такав закон наметнути за живота, како би свој лик и злодело заштитио од критике гладних и очајних поданика. Као што је Титовом закону претходила Шуварова „Бела књига”, чији прави наслов гласи: „О неким идејним и политичким тенденцијама у умјетничком стваралаштву, књижевној, казалишној и филмској критици, те о јавним иступима једног броја културних стваралаца у којима су садржане политички неприхватљиве поруке”, тако данас нову „Белу књигу”, у одбрану актуелног диктатора, на страницама „Информера” и осталих напредњачких билтена свакодневно исписују Драган Ј. Вучићевић, Љиљана Смајловић, Мирослав Лазански, Небојша Крстић, Бранко Радун, Жељко Цвијановић и остали дежурни кербери. Неподобни медији и аутори већ су на удару, а судском прогону због „погрдног изражавања” ускоро би могли да буду изложени и активисти Социјалистичке партије Србије који су, испред београдске „Арене”, у којој је одржана партијска конвенција, отпевали химну слободне Србије: „Вучићу педеру”.
Истовремено, мимо свих закона и морала, напредњацима је све дозвољено. Плакати лепе где стигну: преко саобраћајних знакова, објеката у државном и приватном власништу, па чак и преко црквених паноа на којима је исписано десет божјих заповести. Комунална полиција, спремна да претуче сваког бедника који нема 89 динара за аутобуску карту, не реагује. Једна Београђанка је на Фејсбуку описала како је била принуђена да у парку обави малу нужду. Урадила је то за неколико секунди, уплашена да ће јој, ако чучи дуже од минут, напредњаци налепити плакат преко дупета.
У већини градова напредњачке тројке ноћу крстаре и насрћу на свакога ко жели да својим плакатима направи светогрђе и прелепи Вучићеве будаласте фаце и слогане. С тим се и хвале. Чега се паметан стиди, то ради крушевачки ћелави батинаш Иван Митровић, који, го до појаса, показује наслаге тетовираног сала и бејзбол палицу, „изборни материјал”. То бахато силеџијство илустровано је и видео снимком из Бора, где се локални господар живота и смрти Благоје Спасковски, звани Соса, увредама и претњама обрушио на грађане који су се побунили што напредњачке паное качи на њихову ограду.
У првом рекламном споту Српске напредне странке, у коме се, кажу, за хонорар од 30.000 евра, осрамотио Светислав Буле Гонцић, подршку Вучићу даје и група статиста у полицијским униформама. Иако је законски забрањена употреба државних институција и симбола у политичке сврхе, напредњацима је то дозвољено.
– Униформе могу да се користе за промоцију полицијске службе – објаснио је министар Небојша др Стефановић.
У праву је. Полиција и Вучић, кад-тад, ићи ће руку под руку и неће бити лепше промоције полицијске службе од те слике.
До тада, Вучић наставља с употребом предизборних патолошких садржаја. Почетком априла, ноћ пред напредњачки митинг у Зубином потоку, на спортску халу је бачена експлозивна направа. Вучић је одмах закључио – зли Срби су извршили атентат на њега, бацили су бомбу 500 километара од места на коме се тада налазио. Можда му је поверовао понеки напредњак, манипулација умом најуспешније се спроводи над онима који немају мозак. Нормалан свет је могао само да се чуди дрској упорности поремећеног диктатора који је измислио још један непостојећи атентат.
За безбедност брине и Маја Гојковић. Свињске оборе обилази одевена у беле заштитне комбинезоне, да не зарази животиње. У скупим оделима хорде локалних напредњака разносе мито егзистенцијално угроженим жртвама Вучићеве политике. Без стида, у ципелама које коштају више него трогодишња социјална помоћ коју примају ромске и остале сиромашне породице, пред телевизијским камерама вучићевци деле уље, детерџент, брашно и сличне поклоне. Српска напредна странка је штампала и поделила бонове који њиховим члановима омогућавају да с попустом од седам динара могу да купе литар еуродизела, као и пет динара јефтинија уља, мазива и ауто-козметику, и то у неограниченим количинама, на бензинским пумпама у Чонопљи и Бачком Моноштору. Заузврат траже суицидну подршку њиховом картелу.
На удару напредњака налазе се најугроженији социјални слојеви, нарочито пензионери. Милан Кркобабић, председник Партије уједињених пензионера Србије, коалиционог партнера СНС-а, отворено је запретио популацији коју предводи: „Ако Вучић не победи, заборавите на пензије, нећете видети поштара”. Пред прошле изборе Вучић се отворено ругао пензионерима, гарантујући да им неће смањити пензије. Кад је дошао на власт, отео им је 10 одсто, дакле више од једне пензије годишње, па им је, припремајући се за ову кампању, вратио 1,5 одсто, таман да имају пара за телевизијску претплату, како би могли по цео дан да гледају њега. Пред ове изборе, Кркобабић, након што се прешалтао из Дачићевог у Вучићев табора, прети и уцењује остареле несрећнике које је његова власт довела у позицију да свакодневно балансирају на ивици егзистенције, бирајући да ли ће купити храну или лекове.
Ипак, Кркобабићу, актуелном лидеру паразитске династије, ваља признати да је на раскринкавању Вучићевог картела учинио више него цела опозиција. Понижавањем пензионера показао је суштину односа власти према старим и болесним грађанима. Та первезна кохабитација заснива се на узајамној подршци. Пензионери све Кркобабиће носе на грбачи, а они ће њих на души.
И Ненад Поповић је дао пун допринос сабласно смешној кампањи владајуће коалиције. Надахнут, као некада, док је цупкао уз Коштуницу, на митингу у Зубином потоку громогласно је цијукнуо: „Александар Вучић је највећи Србин”. Не зна се како га је измерио. Можда лизањем. Или је до тог научног открића дошао после дугог размишљања, кад је ставио прст на чело. С унутрашње стране, кроз нос. Како год било, и Поповић има право на изливе бестидног полтронства. Такво шлихтање било би неумесно, али подношљиво, да је демонстрирано у Београду, Тузли, Москви, Бриселу… Било где, само не на Косову, пред истим оним несрећницима које је „највећи Србин”, у време прве власти, гурао у рат, да гину и убијају, а сада тргује њиховим уништеним животима и гробовима њихових рођака, пријатеља, комшија…
Као и Кркобабићу, и Поповићу треба честитати на разоткривању СНС-а. Иако су у коалицији, лидер СНП-а отворено се супротставља Вучићевој сарадњи са НАТО, па чак и распродаји српског државног земљишта страним компанијама. Поред тога, на сајту Поповићеве странке, у самом врху, још стоји текст Милана Стаматовића, члана Председништва СНП-а, у коме најтеже оптужује клан Вучића.
– Премијеров брат кадрује и доноси кључне одлуке, за шта смо потврду добили након смене руководиоца „Скијалишта Србије” Бојане Божанић. Када су је позвали директор „Скијалишта” и неко од чланова Надзорног одбора и саопштили да мора да се повуче, рекли су јој да је то наредио Андреј Вучић. Рекли су јој да се негативно изражавала о премијеру у неком ресторану и да је на Фејсбуку поделила критички садржај на рачун Вучића. Премијер се никада није огласио, нити је изразио жељу да се утврди ко су актери отимачине земљишта на Златибору. То је додатна индиција да је у томе учествовао његов брат.Они могу да ураде шта хоће. Могу да ме ухапсе, али морају да докажу нешто, ваљда. Ја ћу свој углед да браним животом, зато што знам да посао радим савесно и одговорно – говорио је председник општине Чајетина неколико месеци пре него што ће савесно и одговорно гласати за улазак СНП-а у коалицију са СНС-ом.
Вучић бољег савезника нема од Богољуба Карића. Као лажа и паралажа, добро се разумеју. Приликом последњег сусрета у Москви, у хотелу „Риц”, договорили су се за цену по којој Карић може да купи ТВ Нова и да њену фреквенцију искористи за васкрсење БК ТВ. Карић је, наводно, пристао да плати 20 милиона евра, од чега четири иде немачким власницима Нове, шест на дугове које је та телевизија оставила иза себе, а остатак ће поделити Вучићи и кумови. У истом пакету, Карић је добио посланичке мандате за жену Миланку и брата Драгомира. Свима потаман. У кампањи их нема, то их не занима. Уместо предизборних лажи у славу коалиције, Богољуб лаже само за себе. Зато се похвалио наградом „Лидер нове Русије”, коју је добио у Москви, а коју додељује Руска Федерација. У саопштењу, Карић је истакао своје заслуге, стицане 35 година, и пословне успехе о којима говори чињеница да тренутно у Русији, Белорусији, Туркменистану и Казахстану ради на пројектима вредним 13 милијарди долара. Пун као брод, не помишља на то да Србији врати опљачканих тричавих 60 милиона евра. Уместо да дође и седне на оптуженичку клупу, шаље у фото-шопу монтиране доказе и саопштења о награди која, како тврде упућени, уопште не постоји.
У кампањи не постоји ни Томислав Николић. Оснивач и први председник Српске напредне странке скрајнут је на маргину политичке сцене, где чека дефинитиван крај каријере.
Нема Николића, али ту је кум Шешељ. Ослобађајућа пресуда Хашког трибунала донела је ветар у једра Српске радикалне странке, која се у великом стилу враћа у парламент, на место многих својих злочина. Монструм и мали миш, како је Шешеља називао Вучић, кампању користи да се нуди новом господару. Волео би, каже, да буде министар финансија у следећој Вучићевој влади. Шешељ о финансијама зна много, увек се добро сналазио тргујући туђим животима и имовином. Са Скупштином у којој ће радикали, прави и лечени, имати двотрећинску већину Србија ће постати таоц властите мрачне прошлости.
Опозиција не зна ни шта ће са собом, а камоли шта да учини како би дошло до искорака из прошлости. Бојан Пајтић води скромну, неубедљиву кампању. Много више успеха остварује Драган Шутановац, који, љут што му је Пајтић сместио шут-карту из парламента, води паралелну кампању и то за председника Демократске странке. У том друштву истиче се и Зоран Живковић, лидер Нове странке, који најављује „Сабљу 2″. Паметан и леп, позира са сабљом у рукама, надајући се да су сви заборавили како је са цигаретом и три подигнута прста раздрагано ђускао на новогодишњој прослави „Црвених беретки” 2002. године.
Уз њих, у комбију, како и доликује, Србијицу обилази и тројац под инвентивном паролом „Чеда – Борис – Чанак”. Потрошени и компромитовани, тешко да ће успети да напабирче довољно наиваца који би их својим гласовима вратили у посланичке клупе или, још горе, у власт под Вучићевом сукњом.
Највеће освежење на политичкој сцени представља Левица Србије. Да би се приказао као потпуно невин и нов лидер, Борислав Стефановић спровео је корените промене. За почетак, пажњу јавности привукао је променом имена Борислав у Борко. Ако ни то не буде довољно, можда ће променити пол. И опет постати мушко. Промена имена може да му буде корисна за имиџ, али и за практичније ствари. На почетку кампање јавно се заклео да целокупном својом имовином гарантује да ће испунити обећања. Ако му у међувремену сву имовину не скрцка Оља Ковачевић, а нужда га натера да прекрши обећања, Борко увек може да се извлачи на тачну чињеницу да гаранције није дао он, него неки Борислав.
На ивици цензуса балансирају Радуловићев покрет „Доста је било” и коалиција Двери-ДСС. Као и све опозиционе странке, тако и они жешће критикују грађане који ће апстинирати од гласања него Вучића. Демократска странка је наметнула агресивну мантру: „Гласајте за нас, јесмо лоши, али мање смо зло од напредњака”. Успут, за своје посрнуће оптужују „беле листиће”, занемарујући чињеницу да су Супермена и чича Глишу на гласачким листићима цртали нормални људи, којима су се смучили Тадићеви и Ђиласови дилови са социјалистима и радикалима. Још лицемернији став имају челници ДСС-а. И њима много сметају „бели листићи”, с горчином их оптужују да тако дају свој глас Српској напредној странци, која, како математика показује, никада не би дошла на власт да управо ДСС није подржала Томислава Николића на председничким изборима.
За разлику од импотентних опозиционара, који доказују да је Србија земља чуда и људи без муда, Александар Дражић кампању у Лазаревцу води под јасном и атрактивном паролом „Вучићу педеру”. Одлучно, без калкулација.
У калкулације се уздају они који изборне шансе процењују на основу истраживања и логике, без страсти. Зато треба имати поверења у понуду коју су дале српске кладионице. Пошто се играју својим парама, оне најпрецизније одређују тренутне рејтинге странака. Према понуди кладионице „Моцарт”, коалиција око СНС-а има 48,2 одсто, СПС 10,8, а СРС 7,10, док је ДС потонула на 5,6 одсто. Ако СНС заиста освоји готово половину гласова, за све кладионичаре и остале грађане биће свеједно, заједно ће потонути у пропаст. Да се то не би десило, треба поверовати у напредњачки слоган „Уједињени можемо све” и ујединити се у борби против Вучићеве диктатуре.
А 1. У Врање има и вређање
Шеф оперативног изборног штаба врањских социјалиста Бранимир Стојанчић рекао је за ЈУГпресс да се 10. априла догодио скандалозан напад секретара врањских напредњака и директора Јумка, Горана Ђорђевића, у селу Ристовац, на кандидата листе Заједно за Врање, Петра Петровића из Дубнице”.
“Петар ме одмах позвао и испричао да је Ђорђевић на њега налетео колима, покушао да га прегази, вербално га вређао и претио…. Све се ово догодило док се са дететом враћао из амбуланте. Ни присутво детета директора фабрике “Јумко” и секретара врањског СНС није спречило да на човека налети колима, да му добацује и прети “де си дебељане сељачки, запамтићеш ме, гледај колики си сељак” – испричао нам је Стојанчић који каже да је овакво понашање Ђорђевића веома узнемирило Петрово дете
Предраг Поповић, Таблоид
НОВУ КЊИГУ ПРЕДРАГА ПОПОВИЋА НАРУЧИТЕ НА 063/123-2702
