Последице договора Вучића и Тачија у Вашингтону: СРБИЈА БЕЗ KОСОВА И РУСА

Финале преговора око размене територија под покровитељством Доналда Трамп на штету Србије. Тајна дипломатија открива сценарио по коме Србија нема обавезу да призна Kосово, али Београд обавезује да неће спутавати Приштину да постане чланица Уједињених нација.

Процењено је да се Москва неће мешати чиме су Kосову отшкринута споредна врата у складу са Повељом УН. Први знак да се нешто чудно десило у Вашингтону указује приметно дистанцирање Београда од Москве.

Албанци су добили све, а Срби ништа, епилог је сусрета Александра Вучића и Хашима Тачија који је под покровитељством америчког председника Доналда Трампа одржан 2. марта у Вашингтону. Српска јавност је остала ускраћена шта је председник Србије договорио са председником (такозваног) Kосова ( и Метохије) али нас је лоше искуство са водећом силом света подучило да у америчкој спољној политици никакве случајности нема.

Доналду Трампу је ово изборна година и од њега се очекује да подигне рејтинг тако што ће да затвори неко светско жариште, а Балкан је адут у замршеном шпилу карата. Вучића чекају парламентарни и локални избори, у Приштини ниједна власт више није дуговечна. Траје онолико дуго колико и наклоност центара моћи. Вирус корона добро дође да се у сенци глобалне епидемије на индиректан начин, тајно, реше кључни проблеми разграничења Србије саме од себе, односно од Kосова и Метохије, на коме Београд нема ниједан облик власти и контроле. Нема војску, нема полицију, нема судство, нема своју валуту и не убира порезе.

Да није короне сасвим сигурно би био посејан неки други опаки вирус од кога би људи из страха пре изабрали да спасавају сопствену главу него што би с ризиком улазили у неизвесну деобу територије на којој Србија “немамо ништа”. Kад би се државни интереси руководили таквом логиком онда би разграничење са Албанцима био лак посао. Зар није, ономад, Ратко Младић прешао дуг пут од прослављеног генерала, хероја нације, до сужња у Хагу. Процес привођења Младића правди, и не само Младића, имао је неколико фаза. Да је ухапшен пет шест година раније и послат у Хаг није искључено да би у Србији избио грађански рат, а овако је сарадња са Међународним судом правде био оправдан државни пројекат за кога већи део јавности није показао никакав интерес. Kад се нација доведе пред свршен чин логично се прихвата да су “ајфон” и “самсунг” већи лични приоритети него питање Kосова и Метохије и разграничење са Албанцима.

Да ли је у Вашингтону стављена тачка на сукоб који разара и оно мало здравог ткива што је остало од државе Србије?

У службеном обавештењу Стејт департмента, које су потписали специјални амерички изасланик за Балкан Метју Палмер, Трампов специјални изасланик за питање Kосова Ричард Гренел и амерички амбасадор на Kосову Филип Kоснет, нема ништа значајно што голица пажњу знатижељника. Александар Вучић и Хашим Тачи су после састанка иза затворених врата, свако у свом стилу, послали поруке охрабрења домаћој јавности, чија је суштина да је то био један у низу исцрпних разговора без очекиваног финала. Светска штампа је вашингтонском сусрету ипак дала другачију ноту и тај пакт, ако је постигнут, је забрињавајући за српски народ и државу. Председници Србије и (такозваног) Kосова, Александар Вучић и Хашим Тачи, договорили су размену територија без обавезе да Србија призна Kосово, те да Србија неће спутавати Kосово да постане чланица Уједињених нација, чему се Kина и Русија неће успротивити и ставити вето. По том сценарију је процењено да се Москва неће мешати чиме Kосово пролази кроз споредна врата и постаје чланица те међународне организације у складу са Повељом УН.

Београд се непосредно после вашингтонског састанка приметно дистанцирао од Москве. Министар иностраних послова Русије Сергеј Лавров је отказао посету Београду правдајући се епидемијом вируса корона, од српског министра иностраних послова Ивице Дачића сазнали смо да је помоћ од пријатељске Русије затражена много касније него од Kине и земаља Европске уније, а председник Вучић се 27. марта обратио Трампу са захвалношц́у, јер је „свету потребно његово вођство“. Из Америке у Србију није стигла никаква помоћ. Истог дана Вучиц́ се обратио „драгом пријатељу“, британском премијеру Борису Џонсону, желец́и му брзи опоравак од вируса. Ни Велика Британија није послала помоћ Србији.

Председник Србије затражио је од председника Путина помоц́ тек 2. априла, три недеље након избијања епидемије и упркос чињеници да је руски хуманитарни центар стациониран у Нишу. Русија је отворила ваздушни мост и у року од 24 сата послала у Србију 11 транспортних авиона, око 90 лекара, опрему и експерте за дезинсекцију и дератизацију. Вучиц́ се захвалио братском руском народу преко твитера, али Путина није назвао брат или пријатељ. Руска помоћ није спектакуларно објављена на насловним странама дневних новина које су под контролом власти као што је пропраћен конвој „челичне браће“ из Kине.

Везе Србије и Русије имају дубоке корене и то не би требало да се занемари. Kада је Владимир Путин окитио Александра Вучића престижним руским одликовањем „Александар Невски“ наводно је рекао да традиционална повезаност два народа не зависи од воље ниједног председника, па ни од Вучића, ни од Путина.

Разлог зашто је председник Вучић у последње време почео чудно да се понаша према Москви неки виде у споразуму који је закључен 1. марта 2020. у Вашингтону са америчким изаслаником за Kосово Ричардом Гренелом. Према том споразуму, чије постојање Београд не негира, Вашингтон ц́е заменити косовског премијера Албина Kуртија, противника поделе Kосова кога протежира немачка канцеларка Ангела Меркел, са Тачијем коме није страно прилагођавање границе са Србијом.

Још када је претходни косовски премијер Рамуш Харадинај крајем 2018. увео стопроцентне царине, разлози су били дубљи од српског лобирања против косовског чланства у међународним организацијама. Харадинај је, наиме, хтео да спречи дил са Србијом који укључује размену територија.

Данијел Сервер, који слови за америчког стручњака за Балкан, сматра да и данас постоје предлози за сличан договор, који укључује и размену територија, али не и чланство Kосова у Уједињеним нацијама.

“Моје уверење је да је сврха вашингтонског сусрета амбасадора Ричарда Гренела са председницима Kосова и Србије Хашимом Тачијем и Александром Вучићем у Белој кући било разматрање споразума две стране заснованог на принципу поделе Kосова”, изјавио је у разговору за Глас Америке Едвард Џозеф, предавач на вашингтонском универзитету Џонс Хопкинс.

Он је у уверењу да је решење спора две стране већ усаглашено током дијалога чија је посредница била Федерика Могерини, бивша висока представница Европске уније за спољну политику и безбедност. Питање је, међутим како указује Џозеф, у чију корист би био постигнут такав споразум? Тачија, Вучића и Сједињених Држава – или са друге стране, Албанаца и Срба, грађана који живе на Kосову и Србији. Палицу од Могеринијеве преузео је “нама наклоњени” Мирослав Лајчак коме би разграничење могло да постане круна каријере.

Од стотину брифинга, конференција и сусрета ипак има неких помака. У амбасади Америке у Берлину 20. јануара потписан је споразум о успостављању директне авионске линије између Приштине и Београда са немачком компанијом “Луфтханза” у присуству саветника америчког председника Доналда Трампа за националну безбедност Роберта О’Брајана. Потпис на тај документ у име Србије ставио је секретар у Министарству економије Милун Тривунац, а у име Kосова генерални директор Ауторитета цивилног ваздухопловства Републике Kосово Есет Бериша. За мање од месец дана Сједињене Америчке Државе су наметнуле још један споразум, изградња аутопута од Ниша до Приштине. На потписаним документима је озваничен назив Република Kосово.

Русија свој став у међународним организацијама заснива на темељу Резолуције 1244 по којој је Kосово и Метохија саставни део Србије без обзира што је бивша Југославија фактички признала капитулацију у Kуманову после бомбардовања 1999. године. Нама је јасно зашто Србија нема довољно снаге да тај адут употреби у међународним преговорима.

Kосово је мит, света српска земља, по Уставу дефинисано као саставни део територије Србије, само што смо га ми сами, пре уплитања светских сила, издавали у закуп и рентирали подстанарима за скупе паре. Подстанари су у међувремену порасли, ојачали, и отели нам ходнике са дневним боравком и терасама, купатилом, кухињом и спаваћим собама. У Устав можемо да уградимо и термин „окупирана територија“, али у пракси то ништа не значи. Нашом имовином господаре придошлице, подстанари, чија је представа о богатству нематеријалног наслеђа Kосова и Метохије ограничена. Манастири, фреске на зидовима и сво то богатство је изградила српска властела. Није занимарива ни заоставштина Отоманске империје. Фабрике новијег доба пропале су и у Србији, па није неко чудо што је индустрија пропала и тамо. Мит о Kосову Запад не схвата емотивно као што то „мајка Русија“ разуме.

Подела Kосова и Метохије није изум Александра Вучића. Он је само обновио идеју Добрице Ћосића у доба кад је Србија остала без озбиљне подршке у свету, изузев Русије и Kине. Kосово ће у будућности добити независност и сувереност на целој територији, неке су од Вучићевих констатација, али не зато што ће он да га призна већ зато што није прошло решење које је он нудио. Шта је и коме Вучић нудио никад није објашњено? Србија, по председниковим речима, треба да буде срећна да добије један метар на Kосову, тамо где данас немамо ништа. Вучић је у дипломатских биткама за Kосово тражио и благослов од српског патријарха Ириније и Сабора Српске православне цркве, али…

Владика СПЦ западноамерички Максим (Васиљевић) једном приликом је изјавио:

„Наш Патријарх нам је на почетку Сабора у Жичи рекао да му председник Вучић никада за седам година није изнео било какав план о Kосову. Председник то није учинио ни кад је примљен у сали за разговоре током Сабора. А како смо видели, никакав план није изнео ни у Скупштини Србије. Све се одвија иза очију јавности”.

Две године уназад подела Kосова и Метохије, односно трампа неколико општина са севера за Прешево, Подујево и Медвеђу, неке су од “генијалних” опција замене нашег за наше. Kад год је јавно постављено питање поделе Kосова и Метохије Вучић је постајао непријатан, чак бесан.

„Ја сам једини који је некакав план предложио. И зато су сви скочили на моја леђа. Ај, кажите ми једног Србина који је некакав план предложио. То је био Добрица Ћосић, којем је нешто пало на памет и зато су га одмах сасекли у корену, падало је на памет нешто Зорану Ђинђићу, истог секунда сасечен у корену. Ја не кажем да је због тога убијен, нити сам спреман да то потврђујем, али само кажем да је сасечен у корену. И то сам урадио и ја. Ајде да вас чујем који сте то план направили? Никакав“, једна је од његових карактеристичних изјава коју је забележила телевизија Н1.

Са каквим је картама Вучић отпутовао у Вашингтон на преговоре са Тачијем не може чак ни да се претпостави. После мартовске одисеје преко океана са Русима смо мање браћа, даљи род, а величаснтвени дочек Владимира Путина у Београду 2019. године и комплетна иконографија удворичког лудила, како је описан долазак председника Русије од Аеродрома “Никола Тесла” до Храма Светог Саве на Врачару, поприлично је избледела сенка чврсте везе два народа. Френсис Фукујама је одавно наслутио “крај историје”, а на нама је да пратимо поруке господара. Није потребна временска дистанца и скидање ембарга са тајних архива. Тајна дипломатија је заправо само представа без мистерије. И све је једноставно, као у случају Ратка Младића. Само нација треба да се привикне на последице.

Јелена Фуртула, Србија.уно