Најновији успех БИА потпуно ће променити начин обавештајног рада и обавештајних дејстава према Србији
Неки медији су објавили да је наша Безбедносно-информативна агенција (БИА) поново ухапсила шпијуна, што је други случај у року од два месеца. Овај пут у питању је обавештајац CIA. Званичног саопштења још увек нама, али неки медији наводе конкретно име. По њима, то је Вељко Попара (на слици испод), помоћник начелника Управе криминалистичке полиције (УКП). Он је оптужен да је из кабинета МУП Србије износио поверљива документа и предавао их службеницима CIA који су на служби у Амбасади САД у Београду. Значи, у односу на претходног раскринканог шпијуна, који је признао да ради за хрватску СОА, ово је далеко виши ниво обавештајног рада, а тиме и већи успех.
Промена у раду наших обавештајно-безбедносних служби сасвим је очигледна. Озбиљно су кренуле да раде оно што је суштина њиховог посла – контраобавештајна заштита виталних интереса Србије и институција које представљају основне стубове државног система. Можда се овакав закључак није могао извући након претходног успеха – хапшења хрватског шпијуна Чеде Чоловића, али сада, након откривања шпијуна CIA, то може да се каже. Јер није свеједно открити и ухапсити шпијуна хрватске СОА или америчке CIA.
Открити шпијуна CIA увек је био највећи проблем, зато што се ради о обавештајној служби која користи најсавременија технолошка достигнућа у заштити шпијуна. Сем тога, као једна од водећих светских служби, свакако има и најмодерније методе рада. Због свега тога не доживљавају баш често да им се раскринка оперативна веза која се дуго успоставља и обучава и у коју се улаже прилично новца. Сем тога, свако хапшење њиховог шпијуна представља тежак шамар и рушење угледа институцији коју многи сматрају најмоћнијом на свету у сваком погледу. Ако неко у то сумња, само нека погледа њихов годишњи буџет и све ће му бити јасно.
Мале контраобавештајне службе, које су такорећи редовно у технолошком заостатку у односу на велике, имају проблем да раскринкају шпијуне најјачих служби, јер се редовно срећу са технологијом прислушкивања и комуникације за коју и не знају да постоји. Није тачно да се највећа научна достигнућа прво користе у свемирској индустрији, него управо у раду обавештајних служби. Техничка опрема малих служби обично се купује на Западу, а они продају углавном оно што су њихове службе превазишле новим технолошким открићима. Зато није ни приближно исто открити шпијуна Хрватске и шпијуна САД.
Наравно да је укупна активност обавештајца ризична по њих, али су посебно опасне две фазе у њиховом раду:
• Прикупљање обавештајних података; и
• Примопредаја података и инструкција и, наравно, новца ако је он мотив обавештајног рада.
НЕ МОГУ ВИШЕ КАКО ХОЋЕ
Зато врбовани агенти – обавештајци добијају инструкције и савете како да се чувају и како да не привлаче пажњу на себе док прикупљају податке, а у некој каснијој фази шпијунаже може да им се организује нека врста обуке. Често се и опремају техничким помагалима за брзу крађу и чување података до предаје. Тако науче доста о томе како да заварају контраобавештајце и друге факторе безбедности, па и обичне грађане из средине где живе и раде. Зато је редовна појава околине у којој су деловали шпијуни да је вероватно грешка у питању, јер је то последња личност на коју би посумњали да се тиме бави.
Примопредаја се посебно разрађује за сваког обавештајца посебо, где се из логичних разлога избегава шаблонски рад, како се не би десило да се провалом начина рада са једним обавештајцем угрозе остали. Јер то је фаза обавештајног рада где није угрожен само обавештајац него и оперативац обавештајне службе који често има дипломатски статус маскиран у првог или другог секретара амбасаде или нешто слично. Такав статус га штити од суђења, али не и од протеривања, што такође представља бламажу за државу коју представља. Зато се избегава директан контакт оперативца са обавештајцем и проналазе начини примопредаје без директог контакта.
Збуњује податак у медијима да је откривени шпијун из МУП Србије одавао поверљиве податке у директном контакту са оперативцима CIA. Једноставно зато што се то тако у озбиљним државама не ради. Е сада, друго је питање да ли нас Американци сматрају озбиљном или банана-државом, у којој могу да раде шта и како хоће – да обавештајни рад, који у свакој држави спада у најтежа кривична дела, за које је запрећена казна и до 20 година а негде и смртна казна, третирају као обичан кафански разговор и ћаскање преко кога која ће узети оно што их занима.
Тачно је да директним контактом себи олакшавају посао, али је исто тако тачно да олакшавају посао контраобавештајцима, који им далеко лакше могу поставити замку. Има примера да се понегде и не иде на класична врбовања са регистрацијом и кодним називом обавештајца, него се све добија кроз обичне разговоре у ресторанима или на другим јавним местима. Тако могу да раде обичне дипломате, али обавештајци од заната не, наравно, због релативно лаког прислушкивања и фотографисања.
СЛУЧАЈ „ГРИЗЛИ“: КАКО СЕ ТО НЕКАД РАДИЛО?
Некада давно то се радило другачије. Узећу за пример такође шпијуна CIA који је откривен почетком 80-тих година. Ради се о капетану ЈНА Милораду Стојаковићу, који је радио као метероолог на војном аеродрому Батајница. КОС га је водио под кодим називом „Гризли“ и успешно је раскринкан и осуђен. Он је само у почетку свог шпијунског рада имао директне контакте са оперативцима CIA. Касније таквих директних контаката није било, и то је отежало и годинама развукло документовање његовог шпијунског рада. Прикупљене податке остављао је на договореном месту на Кошутњаку у специјално припремљен комад асфалта поред пута. Таквих комада асфалта иначе је било целом дужином пута и никоме нису привлачили пажњу. Једноставно, стане на том делу пута где се налази такав комад асфалта, отвори хаубу као да му је мотор у квару или промени гуму, а током те радње узме инструкције и новац и остави извештај. Није постојао велики ризик да тако прљав и мастан комад асфалта неко узме, а, када би се то и догодило, не би се могло довести у везу са њим или са службом за коју ради, јер је сам извештај био невидљив за обичног грађанина а инструкције шифроване.
„Гризли“ је био добро обучен не само за примопредају него и за чување података и припрему извештаја. Све у циљу тајности рада и смањења ризика од провале. Имао је шифру коју је чувао у обичним дечијим пластичним фломастерима, који баш ником не би привукли пажњу, и таблете које растворене представљају невидљиво мастило којим је извештаје писао између редова већ постојећег и потпуно безазленог текста на папиру. Био је потребан само мало већи размак између редова, а оперативци су знали којом хемикалијом могу текст учинити видљивим.
Није то било лако открити али КОС је својевремено успео. Тај шпијун CIA пао је само због тога што је хемијском анализом утврђено да су таблете пронађене у његовом аутомобилу биле штетне по здравље (чак и отровне) и нису биле ни за људску ни за животињску употребу. Наравно да није могао објаснити ни њихово порекло ни намену, а да то буде логично и прихватљиво, а оперативци КОС су одмах знали да је то хемикалија за писање невидљивог текста. Наравно да је такав начин рада давна прошлост, али неки принципи се користе и данас.
СЛУЧАЈ ЕЛЕКТРОНСКОГ КАМЕНА У МОСКВИ
Западне службе и данас имају сличан систем, наравно модернизован у складу са ером електронике. Основна ствар је да се примопредаје података и инструкција у правом професионалном раду и данас обављају без директног контакта. Познат је случај откривеног електронског камена у Москви, где су оперативци британске обавештајне службе MI-6 електронским путем остављали инструкције у „камену“ за своје обевештајце које су држали на вези, а истовремено из „камена“ преузимали извештаје. Пали су због тога што су приликом примопредаје морали да се приближе „камену“, тако да је њихово појављивање увек на истом месту, а без очитих разлога, изазвало сумњу руских служби безбедности. Јер, као и свуда, пошто се из искуства зна да су редовно међу службеницима амбасада маскирани оперативци страних обавештајних служби, њихово кретање се итекако прати и анализира.
Јасно је да је директан контакт оперативаца CIA, који су уједно службеници амбасаде, са шпијуном уграђеним у наш МУП велика професионална грешка, посебно ако им је био важан и ако Американци имају дипломатски статус. То уједно говори о томе колико нас подцењују као контраобавештајце и професионалце. Али сада ће и они ставити прст на чело и свој тајни рад и недозвољене активности у нашој земљи мораће прилагодити стандардним принципима тајности рада обавештајних служби. Наравно да ће то бити не само скупље за њих него ће им прилично ограничити простор обавештајног деловања.
Чуди још једна ствар када је CIA у питању. Они су се већ опекли у Србији када им је КОС, који је тада предводио генерал Аца Томић, открио обавештајне комбинације преко генерала Момчила Перишића. И он је пао због директног контакта са шефом CIA за Балкан Дејвидом Џоном Нејбором(на слици испод у десном кругу) и примопредаје података и новца у кафани. Чуди да из тога нису ништа научили и да су и даље подцењивачки гледали на Србију што се тиче контраобавештајног рада. Сасвим је могуће да су се поново опустили на основу неких старих министара Владе Србије који су им итекако били наклоњени и попустљиви по свим питањима, и никада не би одобрили хапшење њиховог шпијуна.
Верујем да ни оперативцима страних служби – ако су прави професионалци, а јесу – не одговара да се у земљи у којој делују може лако доћи до сваког па и најповерљивијег податка. Такве послове може да ради и мали Перица, и они се у таквим условима не могу исказати у професионалном смислу. На пример, ако такви оперативци пошаљу својој централи нешто екстра важно и тајно са седнице војног врха БиХ, Хрватске, Црне Горе, Албаније и још неких малих држава Балкана, сви ће им се у централи смејати и омаловажавати њихов успех. Ако пошаљу такав извештај из Русије, Белорусије, Кине, Јапана и других озбиљних и стабилних држава, нико им се неће смејати и цениће њохов рад. Да не помињем неке затвореније земље као што су Северна Кореја, Иран и сл., које представљају трн у оку Запада.
Наше обавештајно-безбедносне службе (агенције) дуги низ година нису радиле свој основни посао – контраобавештајни – тако да смо се ми старији, који дуго памтимо, почели питати да ли су они заборавили свој посао и да ли уопште знају да га раде. Два најновија откривања и хапшења шпијуна од стране БИА јасно говоре да занат нису заборавили. А разлоге зашто годинама нису радили свој посао, не би требало тражити код њих, јер и они, као и сви други контраобавештајци на свету, највише воле да раде контраобавештајно. Разлоге би требало тражити код прошлих владајућх политичких гарнитура, које су и саме под хипотеком сумње да су биле под страном контролом, па и страни шпијуни и агенти, и да су као такве ограничавале рад и усмеравале службе у погрешном смеру.
ЗАШТО ХАПШЕЊЕ ШПИЈУНА НИЈЕ ЧЕСТА ПОЈАВА?
Никада није било лако открити шпијуна, па није ни данас. Зато у вези са тим постоје специјализоване службе – агенције које су једине способне да то квалитетно ураде. Све обавештајне службе предузимају опсежне мере заштите својих шпијуна у складу са временом у коме живимо и технологијом која се користи. Не само због тога што ће у случају провале остати без важне обавештајне позиције него и због тога што откривање шпијуна редовно покреће аферу која је веома интересантна за медије, влада државе чији је шпијун откривен доводи се у непријатну ситуацију под оптужбама и доказима да је користила недозвољене и кажњиве активности у другој држави. Зато се предузима све да до тога не дође.
Постоји још један разлог због кога су хапшења и суђења шпијуна редак догађај. Није највећи успех ухапсити и судити шпијуна. Највећи успех га је уценити прикупљеним подацима и преврбовати да ради за онога ко га је открио, а против службе која га држи на вези. То је итекако могуће зато што су за кривично дело шпијунаже запрећене строге казне. Ту се постиже двострука корист – добијају се обавештајни подаци и могу се пласирати дезинформације другој страни која је кроз вишегодишњи рад стекла поверење у свог обавештајца. Наравно да се таква хапшења и комплетна активност одвијају тајно. Зато онај коме нису доступни резултати рада неке службе може стећи утисак да она не ради добро или да не ради ништа јер не хапси шпијуне, а она уствари ради одлично.
Иза тога зашто се страни шпијун не хапси могу да стоје сасвим практични разлози. Да се држи под контролом и да му се смишљено и плански подмећу дезинформације, а да он то и не зна. Важан разлог зашто се то тако ради јесте пракса да стране обавештајне службе, ако им хапшењем елиминишете једног шпијуна, шаљу друга два за која ви нећете знати.
ВАЖНА ПРОМЕНА КЛИМЕ
Мале и слабе земља, поготово оне на почетку своје државности, које редовно зависе од добре воље великих сила, па и регионалних, не смеју ни помислити да ухапсе њиховог шпијуна. Уосталом, често су високи политичари и недодирљиви државни службеници и сами срани шпијуни. Често и они који су им претпостављени. У таквој ситуацији контраобавештајне службе губе смисао свог постојања и разлоге за опстанак траже радећи друге безбедносне послове који нису у њиховој надлежности. Промену делокруга често им диктира и само државно руководство, које их свесно и намерно усмерава на споредни колосек.
Радује да Србија није таква држава иако је некада можда и била. Држава која открије и сме да ухапси америчког шпијуна јесте озбиљна држава и јесте самостална. Ако је већ агент CIA откривен и ако за то постоји доказни материјал, не значи да се он мора и осудити. На то указује чињеница да МУП још увек није издао званично саопштење и велико је питање да ли је то хапшење уопште смело да продре у јавност. Оптужбе за шпијунажу спадају у најтеже доказиве на суду, тако да је и у нашем интересу да извучемо неку другу већу корист. Не могу да претпоставим шта би то могло бити, али, ако и буде договора, јавност то неће знати. Једино никако не би смело да се догоди да се Американцима још извињавамо што смо им открили и ухапсили шпијуна. Ако је све урађено професионално, извињавати се морају они.
У медијима се спекулише о великом броју страних агената и шпијуна у Србији и све агресивнијем наступу страних обавештајних служби. И лаици осећају да је то тачно. Зато је важна најава кроз медије да се неће све завршити на овом случају јер су оперативци БИА лоцирали и нека друга лица под страним утицајем која се баве сличним активностима. Наравно да се страни шпијуни, ако су стварно толико бројни, неће моћи раскринкати одједном, али ће им успех БИА итекакао пореметити рад. Многи од њих ће се једноставно пасивизовати, а други ће итекако морато да припазе шта раде. Наравно да ће већ такви изнуђени потези подићи безбедносну ситуацију у Србији на виши ниво. Утисак је да наше службе – агенције неће стати и да ће наствавити интензиван и успешан високопрофесионални рад.
Већ десетинама година уназад није велики проблем у Србији врбовати шпијуна јер су неке ствари постављене наглавце – преовлађује клима да није срамота радити за страну обавештајну службу, а јесте за своју. Наравно да је то апсурд који се мора мењати подизањем безбедносне културе становништва на виши ниво. Јер ми сада спадамо у групу веома угрожених земаља и никоме не треба објашњавати зашто, тако да безбедносне активности само обавештајно-безбедносних служби нису довољне. У систем безбедности мора се укључити и становништво, тако да се разбију крива размишљања и ставови и да се путем едукативних кампања обуче грађани да је у њиховом интересу помоћ нашим службама уступањем корисних информација.
ЉУБАН КАРАН, Стандард.рс
