Последице посете „Милосрдног анђела“ Србији 1999. године (3)

Проф. др. Слободан Чикарић: Морталитетна стопа у централној Србији за 2009. показује да је у Србији те године умрло од рака 20.304 становника. За 2010, 2011. и 2012. годину овај број треба да се повећава за 2,3% за сваку годину. У Западној и Северној Европи ова стопа опада у просеку 1% годишње већ 15 до 20 година (слична ситуација је и у САД и Канади) – извод из књиге Злочин у рату-геноцид у миру, у издању Службеног гласника и Друштва за борбу против рака

Књига „Злочин у рату-геноцид у миру“, у издању Службеног гласника и Друштва за борбу против рака, дело је три аутора и представља поглед на НАТО бомбардовање 1999. године, у коме је коришћена муниција са осиромашеним уранијумом, из угла дипломате Владислава Јовановића, бившег министра спољних послова, генерала Слободана Петковића, који је командовао АБХ јединицом и академика Слободана Чикарића, радиолога који је пратио ширење смртоносних тумора међу становништвом, узрокованих радиоактивним бомбама.

Ово издање, штампано на српском (ћириличним писмом) и на енглеском језику, представља тужно подсећање али и страшну опомену на последице бесправног и безумног акта агресије.

У трећем наставку објављујемо истраживања и закључке о експлозији малигних обољења међу српским становништвом и прогнозе о расту оболелих и умрлих од тумора проф др. Слободана Чикарића, члана Академије медицинских наука Српског лекарског друштва и председник Друштва за борбу против рака:

„У јуну 1999. Кумановским споразумом прекинута су ратна дејства НАТО алијансе на простору бивше СР Југославије (Србије и Црне Горе). Стручњаци разних профила почели су да процењују материјалну штету, људске жртве (војне и цивилне), као и остале недаће које су проистекле из ове агресије.

Онколошки стручњаци у Србији нарочито су се интересовали за извештаје који су стизали из војних извора, а који су се односили на радиоактивни отпадни материјал – осиромашени уранијум, који су НАТО авиони избацили на простор Србије за време ратних сукоба у марту, априлу и мају 1999. године. Према тим изворима, НАТО алијанса је по Србији (рубна подручја Пчињског округа и на Космету) „просула“ око 15 тона осиромашеног уранијума (238У), користећи бојеву муницију разних калибара с пенетратором од осиромашеног уранијума (отпадни радиоактивни материјал).

На једном симпозијуму у Београду посвећеном НАТО агресији на Србију, аутор ове публикације скренуо је пажњу учесницима (били су присутни и страни новинари) да ће 15 тона осиромашеног уранијума баченог на Србију током марта–маја 1999. имати за последицу знатно повећање малигних тумора у Србији, али ће се клиничка манифестација системских малигних неоплазми (леукемије/лимфоми) дешавати тек кроз 5–10 година, а солидних тумора кроз 10–20 година, колико траје канцерогенеза у једном и другом случају (временски интервал од тренутка дејства канцерогеног агенса до клиничке манифестације малигне болести). Готово сви инострани масмедији објавили су ову нашу констатацију.

Протеклих 10–12 година објавили смо одређени број краћих студија које су се односиле на нуклеарну енергију, осиромашени уранијум, радиоактивни отпадни материјал, јонизујуће зрачење и рак, и дизајнирали епидемиолошку мапу малигних тумора у Србији на бази Извештаја Регистра за рак Института за јавно здравље Србије „Доктор Милан Јовановић Батут“ (др Д. Миљуш и сар.). Већ објављене текстове, уз незнатну допуну укључили смо у ову публикацију, верујући да ћемо делимично расветлити и медицинско-онколошки аспект НАТО агресије на Србију.”

* * *

Рак у Србији

Захваљујући извештају тима Регистра за рак у централној Србији Института за јавно здравље Србије „Др Милан Јовановић Батут“ (Д. Миљуш, С. Живковић, С. Савковић, З. Божић), у могућности смо да пратимо кретање малигних тумора (инциденција, морталитет) у централној Србији 2001–2009. године. Издвојили смо 17 тумора различитих локализација, код којих сирова стопа инциденције прелази 10 новооткривених случајева малигнома на 100.000 становника. Последњи извештај Института за јавно здравље Србије односи се на 2009. годину.

Могу се доносити, према нашем мишљењу, базични закључци, који могу послужити за израду најцелисходније стратегије борбе против рака у Србији.

1. Сирова стопа инциденције малигних тумора која се односи на становнике централне Србије расте у просеку 1,9% годишње. За 2009, ова стопа (499 / 100.000 становника) приближила је Србију Западној Европи. Те године откривено је у Србији (7,2 милиона становника)35.000 новооболелих случајева малигних тумора свих локализација. За 2010, 2011. и 2012. годину, број новооболелих од рака треба повећати за 1,9% за сваку годину. Од ових бројева онколошки стратези Србије треба да полазе приликом планирања кадрова, опреме, простора за примарну и секундарну превентиву и куративу, водећи рачуна о европским стандардима и нормативима.

2. Сирова стопа морталитета од малигних тумора у централној Србији расте у просеку годишње 2,3%. Ако се узме у обзир чињеница да у Западној и Северној Европи ова стопа опада у просеку 1% годишње већ 15 до 20 година (слична ситуација је и у САД и Канади), онда онколошки стратези у Србији треба веома озбиљно да размисле којим путем треба кренути у погледу секундарне превентиве и куративе малигних тумора у држави. Уколико се буде чекало са изналажењем најоптималнијих решења, а она постоје, могло би се десити да се морталитетна стопа приближи стопи инциденције, што би значило да свеколико залагање онколошких радника произведе ефекат лечења онколошких пацијената који је раван нули.

Дакле, морталитетна стопа у централној Србији за 2009. (282 / 100.000 становника) показује да је у Србији те године умрло од рака (282 х 72) 20.304 становника. За 2010, 2011. и 2012. годину овај број треба да се повећава за 2,3% за сваку годину (2012. година: 21.800 онкоинкурабилних случајева у Србији).

Данас се у Србији много расправља о смештају и нези онкоинкурабилних случајева. Од Европе је Србија добила за палијативно збрињавање онкоинкурабилних болесника 2,7 милиона евра, али само за едукацију професионалних лица која би се бавила овом делатношћу. Проблем стационара и персонала за палијативно збрињавање ових болесника не може се радикално решити отварањем неколико „сестринских кућа“, са 10 до 15 болесничких кревета и неколико медицинских сестара. На овај начин се може решити проблем за пар десетина или стотина онкоинкурабилних болесника годишње. За 22.000 ових болесника требало би изналазити радикалнија решења, као нпр.: озаконити у Парламенту Србије обавезу стационарних здравствених установа у Србији да издвајају 2–4 процента болничких кревета и персонала за палијативно збрињавање ових болесника и/или да у домициларним условима ове болеснике збрињавају обучена професионална лица.

3. Водеће локализације у оболевању и умирању од малигних тумора код мушкараца задржале су исти редослед као и у претходним извештајима Регистра за рак (и даље је водећа локализација рак плућа). У женској популацији овај редослед је нешто измењен, док је карцином дојке код жена и даље водећа локализација.

4. Леукемија и малигни лимфоми (С81–С96) оба пола и свих узраста заједно задржали су висок пик и једне и друге стопе у односу на ове стопе становника централне Србије и стопе ових неоплазми до 2006. године. И поред најбоље воље, ми се не можемо отети утиску да се ради о последицама посете „Милосрдног анђела“ Србији 1999. године.

Морталитетна стопа пацијената с овим неоплазмама расте брже него стопа инциденције, што има за последицу смањење стопе преживљавања оболелих од ових неоплазми (Протокол о лечењу?).

5. Види се повећан раст стопе инциденције и морталитета и код појединих солидних тумора: простате, тела материце, дојке, плућа, колона/ректума, рака и малигног меланома коже, панкреаса.

6. Посебно треба истаћи да је морталитетна стопа већа од стопе инциденције код рака јетре и панкреаса, а 2009. и код рака желуца. Ова чињеница говори о малом или никаквом успеху у лечењу ових неоплазми данашњим специфичним онколошким третманима. Стопа преживљавања оболелих од рака плућа са 26,9% из 2001, спала је на 10,4% у 2009. години (Протокол о лечењу?!).

Да закључимо. На онколошком „плацдарму“ три основне онколошке јединице бију жестоки бој против немани која се зове рак – хирургија, радиотерапија и хемиотерапија. Као и у сваком рату, сви родови војске требало би складно и координирано да нападају непријатеља. Међутим, у Србији се последњих 10–15 година примећује тенденција потискивања важне гране онкологије – радиотерапије на периферију онколошког „плацдарма“, да би се повећао маневарски простор трећој, такође важној, грани онкологије – хемиотерапији.

                                                   * * *

Знање и незнање, поштење и непоштење

У априлу 2012. у једним дневним новинама објављен је текст под насловом НАТО бомбе и рак и поднасловом „Треба имати неопходну дозу знања и искрености, па грађане поштено информисати“.

1. НАТО бомбе и рак, иако у фигуративном значењу, не одговара догађају који је у вези са 10–15 тона осиромашеног уранијума који је избачен из НАТО авиона на Србију (претежно на Космет) 1999. године. Радило се о бојевој муницији различитог калибра, с пенетратором од уранијума (238У), који се, у судару с тврдим предметом (челични оклоп тенка, камен, бетонски зид), запали, стварајући уранијумове оксиде у виду радиоактивне прашине микронских димензија (1–5 микрона). Ваздушне струје разносе ову прашину на раздаљину од неколико десетина до неколико стотина километара (практично на цело Балканско полуострво). Највећи део ове радиоактивне прашине таложи се на земљи, доспева у површинске воде, биљке, дивље и домаће животиње.

2. „За сва зла окривљује се осиромашени уранијум.“ Колико је нама познато, такву тврдњу није нико никад у Србији саопштио нити написао.

3. „Изложености осиромашеном уранијуму на подручју централне Србије није ни било, осим десетак пројектила, који су пали у слабо насељеном рубном подручју Пчињског округа. Ваља напоменути да је одатле део загађеног земљишта безбедно упакован и пребачен на 12 километара од Београда у Винчу.“

а) Није нам познато да је ико икада у Србији тврдио да је осиромашени уранијум пронађен на 3–4 локалитета у Пчињском округу, одговоран за повећање малигних тумора у Србији. Највећи део (10–15 тона) осиромашеног уранијума бачен је на Космет током тромесечних дејстава НАТО алијансе. При томе се стварала радиоактивна прашина које су ваздушне струје разносиле по целом Балканском полуострву. Ова прашина, као и њен највећи део, који је доспевао на земљу, површинске воде, биљке, животиње, довела је до индукције рака и у централној Србији, на коју се односе епидемиолошка истраживања у протеклој деценији.

б) Пренос радиоактивног отпадног материјала какав је уранијум (238У, ВПР 4,5 милијарде година) с ненасељеног подручја (Пчињски округ) у густо насељено подручје (12 километара од Београда, у Винчу), ма колико тај пренос и смештај били безбедни, представља аутоагресију опасним радиоактивним отпадним материјалом. У случају елементарних непогода – земљотрес, поплава, пожара и сл., тај материјал, као и остали радиоактивни отпад у Винчи, представљао би велику опасност по становнике Београда и околине.

4. „Чак је и лаицима познато да статистички подаци не морају да одражавају целу истину.“

Слажемо се да постоје статистичке грешке. Али ове грешке би се у конкретном случају односиле подједнако на епидемиологију свих тумора у централној Србији, а не само на системске неоплазме, које су статистички високо сигнификантно порасле од 2006. – седам година након „уранијумских падавина“ по Србији.

5. „Србија се налази у такозваној трећој фази епидемиолошке транзиције, када неминовно расту стопе оболевања и умирања од незаразних болести.“

С овом констатацијом се апсолутно слажемо. У протеклој деценији стопа инциденције свих малигних тумора у централној Србији расла је у просеку 1,9% годишње, а у Западној и Северној Европи 0,5–1%. Морталитетна стопа од свих тумора за исто подручје и исти период расла је у просеку 2,3% годишње. У Западној и Северној Европи, САД и Канади ова стопа већ 15 година опада у просеку 1% годишње. Али од ове констатације одступају системске неоплазме у централној Србији протеклих 10 година. До 2005. трендови раста солидних и системских неоплазми у централној Србији подударају се, а од 2007. у расту ове две групе малигних тумора долази до велике дискрепанције, што се не може објаснити „трећом фазом епидемиолошке транзиције“.

6. „Популација ове земље незадрживо стари, а рак претежно погађа особе замакле у године.“

Ова констатација је тачна, али не даје објашњење за нагли пораст системских неоплазми у централној Србији од 2006. године.

7. „Имигранти и одабир: старији остали у централној Србији, а млађи одлазе у иностранство.“

Ова констатација би се можда могла прихватити али са великим упитником. Али и ова констатација не може да објасни велику дискрепанцију између епидемиолошких трендова системских и солидних тумора у централној Србији од 2006. године.

8. „Треба имати потребну дозу знања и искрености, па грађане поштено информисати о стварним узроцима рака и других болести.“

Овај став заслужује апсолутну подршку. Само је потребно пронаћи адресу на коју ће се послати овај несумњиво узвишени принцип.

Балкан Магазин