Последња ноћ пуковника Аписа: Плитак ми је овај гроб

По многима најмоћнији човек не само у војним круговима Србије, Драгутин Т. Димитријевић, до последњег тренутка се надао да ће га регент Александар помиловати, чак и онда кад је те топле јунске ноћи 1917. године у његову затворску ћелију ушао свештеник…

Четрдесетједногодишњи горостас нервозно је шетао самицом официрског затвора у Солуну палећи једну цигарету на другу. Била је топла ноћ, 25. јун 1917. године. Неколико пута већ је звао капетана Милана Стојковића, управника затвора, стално га запиткујући да ли је стигао глас од регента Александра Карађорђевића. И сваки пут исто – ништа. Потом је настављао шетњу ћелијом очигледно тесном за његово огромно тело у беспрекорно чистој војничкој униформи с чизмама угланцаним до савршенства. Био је готово ћелав, а оно мало косе око ушију било је кратко подшишано. Испод изразито густих бркова непрестано му је висила цигарета. На грудима је носио само Карађорђеву звезду, лични дар краља Петра, један од мноштва ордена које је добио.

Ђенералштабни пуковник Драгутин Т. Димитријевић, првооптужени на тек окончаном Солунском процесу, двема пресудама Војног суда за официре и Великог војног суда – био је осуђен на смрт. Његова даља судбина сада је била искључиво у рукама регента. Слично је било и са пуковницима Миланом Г. Миловановићем Пилцем, Радојем Лазићем и Владимиром Туцовићем, потпуковником Велимиром Вемићем, те мајором Љубомиром Вуловићем и Радом Малобабићем, јединим цивилом.

Велики војни суд само је тешко болесним Чеди Поповићу, пуковнику, и Богдану Раденковићу, вицеконзулу, смртну казну заменио затвором од двадесет година. А по српском Уставу, принц регент је имао право да помилује осуђенике. Седморица осуђених на смрт поново су послапи молбе за помиловање.

Одбрана без заштите

И док је с нестрпљењем ишчекивао вести од регента, чијег је оца директно довео на престо Мајским пучем 1903. године, надајући се милости, Апис се сетио речи које је упутио поручнику Јосифу Протићу, помоћнику управника затвора и свом некадашњем потчињеном:

– Чуо си пресуду! Они други, не верујем да ће бити стрељани. „Онај” може да их помилује. Али мене, мене више ни свети Петар не може да спасе!

Ипак, и даље се надао. Кад је ноћ одмакла, мало је вечерао и легао. Још један дан живота, мислио је, мада је тог поподнева сестрићу Милану Живановићу написао:

„Свршена је ствар… Од Војног суда осудили су ме с другима на смрт… Тако ја сад стојим пред отвореним гробом и не знам колико ћу још часова бити на овом свету… Ја умирем невин… Уверен да је моја смрт и смрт мојих другова потребна за добро Србије…“

Апис (седи у средини) са групом завереника пред убиство краља Александра Обреновића и краљице Драге, 29. маја 1903

Уосталом, тек сад је био сасвим свестан да је читаво суђење било фарса. Од 2. априла до 5. јуна, колико је трајало, на њему је званично сведочило или дало да им се изјаве прочитају 108 сведока, сви у корист оптужбе. На суду није прозвано име ни једног јединог сведока одбране. А и десет бранилаца оптужених нису се много мешали у свој посао. На крају, мада је то било пре почетка процеса, муњевитом брзином постављене су нове судије, по мери оних који су и припремили оптужницу.

Мада му је од хапшења, 15. децембра 1916. године, била ускраћена не само преписка него и читање новина, Апис је – подмитивши управника затвора – повремено долазио до њих. Тако је и сазнао за изјаву Николе Пашића, председника владе, дату једном страном новинару који га је питао да ли су неки српски официри ковали заверу да дигну побуну у војсци. Политичар који је „волео власт готово исто толико колико и живот”, много пре суђења, одговорио је:

– Те будале су хтеле да убију мене и престолонаследника Александра, изазову побуну у војсци и закључе сепаратни мир с Аустријом!

Више него очигледна пресуда с највишег места и то много пре суђења. И поред свега тога, Апис је с надом утонуо у сан.

Живео престолонаследник!

Око једанаест сати, међутим, пробудило га је дрмусање. Пред затвореником који је био један од најважнијих завереника у убиству краља Александра Обреновића и краљице Драге, 29. маја 1903, и сумњичен за организацију атентата у Сарајеву на надвојводу и аустроугарског престолонаследника Фрању Фердинанда и његову супругу Софију, 28. јуна 1914. године, стајали су управник затвора и војни свештеник Здравко Пауновић. Ћутке су гледали у човека у постељи коме су због огромне снаге још у младости наденули име Апис, по староегипатском бику који је означавао бога Озириса. Није познато да ли су знали да „апис” на грчком, језику тла на коме су били, значи пчела, апи су знали да је његов лет завршен.

Апис на суђењу у Солуну (први слева) 1917. године

Апис је, запањујући хитро за своју масу, скочио, затегао униформу и понудио дошљацима да седну. Знао је да од помиловања нема ништа. Уобичајено је да свештеник улази у ћелију на последњу исповед и причест осуђеника. Ухватио је проту Здравка за руку и рекао:

– Значи, осудили су нас, али не знам какве ће користи имати кад нам узму живот и главу. Знате ли да ли је Круна потврдила наше пресуде и да ли ће нас стрељати све и када? Да ли су бар неки помиловани? Да ли сте посетили остале?
– Само Вуловића и Малобабића! – шкрто је одговорио свештеник.
– Значи да смо нас тројица пропали! – готово је викнуо Апис и онда мирније додао: Што мање, то боље, ето тако ја рачунам. Дакле, смрт је ту! Па, добро, кад је већ тако, умрећу мирно и драге воље…

Потом је, одбијајући да се причести, замолио свештеника да његовом сестрићу уручи опроштајно писмо и записник изјава на суду. Прота је пристао, али писмо и записник никада није предао Милану Живановићу, Аписовом сестрићу који ће доцније – 1955. године – докторирати управо на случају свог ујака.

Пола сата касније, у 23.30, позвао је у ћелију поручника Протића и предао му своје најдраже одликовање, Карађорђеву звезду, уз речи:

– Ја знам да ће ме пре стрељања деградирати, скинути чинове, кокарду са капе, поскидати ордење, али нећу да идем на погубљење с овим орденом. Ви сте официр и зато вам ово дајем за успомену… Задржите га!

Управо тада из оближњих ћелија чули су се испрекидани узвици: „Живео престолонаследник!” То су четворица осуђеника на смрт – Миловановић, Туцовић, Вемић и Лазић – управо сазнали за декрет регента Александра којим су помиловани. Апис је мирно испијао свој последњи лонац кафе. Из ћелија Љубомира Вуловића и Рада Малобабића јечала је тишина.

Под окриљем мрака

Тачно у један сат после пола ноћи код Аписа је ушао капетан Стојковић. Кратко га је обавестио да остали чекају у приземљу. Апис је брзо обукао нови копоран и замолио за дозволу да се опрости од другова који остају у затвору и од стражара.

Доле су их већ чекали аутомобили. Апис и капетан Стојковић ушли су у друга кола, мајор Вуловић и поручник Протић у прва, а Малобабић и свештеник Пауновић у трећа. Сви у пратњи жандарма. Кад су кренули, палећи цигарету на цигарету, Апис је замолио војнике: „Гађајте добро!” А онда додао готово радознало:

– Да ли ћемо далеко? Где је то? Зашто идемо ноћу, кад војници неће моћи добро да виде и неће добро нишанити? Требало би да сачекају да се раздани.

Док су излазили из Солуна, ништа се није видело. Везан лисицама, Малобабић је, обрван туберкулозом, гледао испред себе држећи руке склопљене као да се моли.

– Добро познајем Солун – прозборио је – али не знам куда идемо иако ми се чини да смо на путу за Микру.

Био је у праву. Поворка је потом с пута за Микру скренула према усамљеној ували, где се убрзо зауставила. Осуђеници су с пратњом пешице наставили још двадесетак минута мрачном увалом. Поручник Протић ишао је први, за њим Вуловић храмљући болесном ногом, а онда Апис и Стојковић. У једном тренутку Апис је довикнуо Вуловићу:

– Како напредујеш, Љубо? Хоћеш ли моћи? Ово ти је као ратна ноћна служба.

Мајор Вуловић се огласио, али не Апису:

– Ама Протићу, куда нас водиш кроз ову пустару?

А кад су стигли на место одређено за губилиште, Вуловић је упитао Аписа:

– Драгутине, изгледа да смо само нас тројица?

– Тако је, Љубо, остали су сигурно помиловани. И ако је тако, добро је!

Уз светлост фењера

Чекали су на месту одређеном за погубљење. На истоку су се појављивали први зраци праскозорја. Било је 3.20 часова. Вод војника, њих петнаесторица, при светлости три фењера пунили су пушке. Командант места Солуна пуковник Милан Дуњић, задужен за надгледање извршење казне, прегледао је три раке, ископане на брзину и невешто. У средини сваке био је пободен колац висине око два метра.

Док су припреме одмицале, три осуђена пријатеља, која су се састала први пут после шест месеци притвора, разговарала су шапућући. Онда је Апис, посматрајући три гроба у мрачној дубодолини, полуозбиљно добацио пуковнику Дуњићу:

– Зашто нам нису изабрали боље место, негде тамо горе, одакле се види море? Знаш, ипак треба некакав декор! И, молим те поново, нареди војницима да пажљиво нишане, да нам не унаказе лице…

Потом су се судије војног суда примакле столу на коме је, с обе стране, стајао по један фењер. Три осуђеника стала су испред њих, а близу зјапећих рака. Стравичан призор употпуњавао је потпуковник Љубомир Дабић, огрнут црном пелерином. Као представник војног суда, имао је задатак да „гласно”, како је закон налагао, поново прочита пресуде. Читао је брзо али течно, хладнокрвним, готово циничним гласом. Лекар и свештеник стајали су са стране. а војници у великом полукругу. Осуђеници нису пажљиво слушали, те оптужбе чули су већ много пута. Сашаптавали су се и смешкали један другом.

За време тог дугог читања Апис је попушио више од четрдесет цигарета. Мада је поручнику Протићу дао три кутије да их подели војницима, сад је морао да узме неколико комада. Коначно, у 4.30 сати, пуковник Дабић завршио је свој део посла. Војници су поустајали и почели, да би се угрејали, да се пљескају по раменима. Слаби пламичак фењера био је при крају.

Осуђеници су се згледали и онда пришли официрима да се опросте. После тога поручник Протић поскидао им је плетенице с капа, кокарде и еполете…

Ко је видео рој пчела?

Официри из пратње затим су деградиране осуђенике привели отвореним гробовима. Кад је стао испред десне раке, Апис је поново заповедао:

– И овде по старешинству. Ја ћу, као виши официр, стати с десне стране да поднесем последњи рапорт. Него, нешто ми је много плитак овај гроб…

Пошто се опростио с капетаном Стојковићем и стегнуо руку пуковнику Дабићу и поручнику Протићу, управо ражаловани пуковник Апис први је ускочио у свој гроб. Блед као восак, држећи у руци недогорелу цигарету, ипак је изгледао млад, одлучан и снажан. Протић га је конопцем везао за мотку у гробу, онако како је закон налагао. Онда му је, такође по пропису, марамом везао очи. Вуловићу је морао да помогне да сиђе у гроб. Малобабића који је запомагао војници су донели на рукама и спустили у леви гроб. Кад је један војник почео да му везује очи, једини цивил на стратишту је јекнуо: „Хоћу да видим Сунце!”

Тада је Апис викнуо: „Живела Велика Србија! Живела Југославија!” Из суседног гроба потом се огласио Вуловић: „Живела Велика Србија! Поздравите нам децу кад будете отишли!”

Стрељачки вод пришао је на пет корака од рака. Капетан Стојковић подигао је сабљу, а затим се чула команда: „Пали!” Први плотун одмах је убио Малобабића. Аписово тело клонуло је на коцу, глава му је пала на леву ивицу гроба. Крв је куљала из моћног тела, али оно је још било живо. Вуловић је тресао левом руком. После другог плотуна лекар је потврдио да су и њих двојица мртви.

Ниједан од тридесет хитаца није их погодио у главу. Војници су услишили молбе осуђеника и добро су нишанили. Поручник Протић покрио је Аписово лице црном марамом и ставио му капу на главу. Исто су поступили и с Вуловићем и Малобабићем. Кад је свештеник Пауновић очитао молитву за покој душе покојника, сви су већ били спремни за повратак.

Нико, изгледа, није приметио рој пчела који као да је изникао из свеже десне хумке. Њихово зујање многи су још дуго слушали.

Аутор: Петар Милатовић
Извор Политикин Забавник

Преузето Магацин