Да је фабрика шинских возила „Гоша” из Смедеревске Паланке на ивици пропасти одавно више није вест. Ова компанија је 11. новембра и званично отишла у стечај због потраживања од 400.000 евра, а стечајни поступак је покренула земунска фирма „А А капитал консалтинг”. Оно што је у овдашњој јавности потпуно непознато је да је једна од последњих сламки спаса за ову компанију био тендер који је 17. јула расписала Европска банка за обнову и развој (ЕБРД).
Реч је о набавци вучних дијагностичких вагона за компанију „Инфраструктура железнице Србије”, а цео посао вредан је 2,5 милиона евра. Како би учествовала на том тендеру, „Гоша” је ушла у конзорцијум са компанијама „Инфотранс” и „Ковачевић инжењеринг”.
Епилог ове приче у великој мери одредио је даљу судбину компаније „Гоша”. Наиме, конзорцијум уопште није испуњавао услове тендера који је ЕБРД расписао, а посао је добила једна аустријска компанија. И ту ништа није спорно иако онај ко губи има право да се љути. Па тако представници овог конзорцијума на разне адресе у Немањиној улици шаљу писма у којима негодују јер је њихов производ јефтинији и бољи. Међутим, кредитор – у овом случају ЕБРД, који је „Железници” за разне пројекте позајмио 91,5 милиона евра, у овом случају диктирао је услове тендера. И по томе се овај јавни позив не разликује од многих других које су на домаћем терену изгубиле домаће фирме.
Можда су многи заборавили, али као један од најбољих примера да онај ко даје новац диктира и услове је обнова моста „Газела”. Када је бивши градоначелник Драган Ђилас 2009. године хтео да реновира овај мост, један од услова које му је поставио кредитор било је измештање нехигијенског ромског насеља које је било смештено испод овог моста. То је био део акционог плана који је град морао да усвоји да би ЕБРД одобрио позајмицу Београду.
– Ништа то није неоубичајено, то раде сви кредитори, јер је њима у интересу да им се позајмљени новац врати – каже Љубодраг Савић, професор Економског факултета. – И то није карактеристично само за западне кредиторе, то раде и Кинези кад нам одобравају позајмице. Пример за то је Пупинов мост, који је грађен кинеским парама, а у изградњи су учествовале кинеске фирме. И то је уобичајени критеријум свуда у свету – каже наш саговорник.
Он додаје да је највећи проблем са домаћим компанијама то што не испуњавају критеријуме на међународним, а не само домаћим тендерима.
– Два су кључна разлога за то. Први је то што немају референце, а други је што у пословним књигама немају добар финансијски резултат из претходних година. Врло често се овде поставља питање како су то наше грађевинске фирме некада врло успешно пословале и градиле по свету, а данас не могу. Тачно је да су то биле озбиљне фирме, које су пре неколико деценија имале озбиљне референце, али у међувремену су се нашој земљи догодиле санкције и овдашње компаније су изгубиле трку са конкуренцијом. Једноставно, током деведесетих нигде нису радиле и то је за њих био велики хендикеп. Према томе, ми сада само са жаљењем можемо да констатујемо како, на пример, „Гоша” и „Мостоградња” нису добили неки важан посао – закључује Савић.
И по новом закону о јавнима набавкама преференцијални статус домаћих фирми на тендерима смањен је у односу на стране.
Понуда „домаћег играча”, најједноставније речено, може да буде свега пет одсто лошија од страног. До сада је та предност била 15 одсто за услуге и 20 одсто за робу, када се гледа критеријум најниже цене, односно 10 одсто када је реч о критеријуму економски најповољније понуде.
Аутор: Аница Телесковић, Политика.рс
Фото Т. Јањић
