Последњи дани последњег српског војводе Петра Бојовића

Београд – „Војвода Бојовић је ватрени патриота. Он је свој живот посветио својој земљи. Његове главне особине су искреност, пожртвовање и добронамерност. Овај храбри војник је благ. Његов глас, мало потмуо, готово се никад не издиже и његове очи које гледају право у ваше, имају нечег меланхоличног. То је носталгија за отаџбином и жалост за свима онима који су изгинули за њену слободу.”- др Арчибалд Рајс

По завршетку Првог светског рата, војвода Петар Бојовић је 1919. године, постао командант Прве армијске области и на тој функцији је остао до децембра 1920. године. После смрти војводе Живојина Мишића, именован је начелником Главног генералштаба војске Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, 21. јануара 1921. године.

На том положају задржао се кратко, јер је 8. децембра исте године смењен и стављен на располагање Министарству војном са образложењем да је смењен због старости и показане неспособности за даље вршење војне службе.

Као стварни разлог наводила се његова иницијатива коју је упутио Министраству војном да се у новом „Закону о устројству војске и морнарице“, предвиди установљење „Врховног војног савета“ на чијем пројекту је радио, који бих давао предлоге и у погледу постављења и унапређивања виших официра.

Тиме би индиректно умањио углед и моћ Врховног комаданта, краља Александра I, који му то није опростио и на чији је захтев војвода и смењен. У пензију је отишао у 63. години, 21. децембра 1921. године.

Пензионисан и преведен у резерву, Војвода Бојовић је као највиши рангирани официр уживао разне повластице, које је заслужио за часно служење отаџбини у претходном рату. У то време пензија војводе била је у рангу министра.

Овакви приходи су војводи Бојовићу обезбедили лагодан и миран живот али и касније сврставање у „буржоазију“. Суграђани су га често могли видети како по лепом времену шета улицама Београда отпоздрављајући срдачно свакоме ко би га поздравио. Војвода иако у позним годинама одлазио је јашући редовно викендом до Кошутњака.

Војвода Бојовић учествовао је у свим званичним манифестацијама где се захтевало присуство јединог живог војводе, нажалост његов чин и његово име касније су желели су да искористе пучисти 27. марта 1941. године али и Немци након окупације.

Након што су пучисти 27. марта уклонили кнеза Павла Карађорђевића и прогласили Краља Петра II пунолетним, остала је упражњена функција генералног инспектора војске Краљевине Југославије, коју је обављао Кнез Павле.

Као најбољи избор за ту функцију али и човек који би својим угледом убедио народ у исправност пуча био је војвода Бојовић. Председник владе генерал Душан Симовић и министар војске генерал Богољуб Илић посетили су војводу Петра Бојовића и известили га о својој одлуци.

„Генерал Симовић је том приликом нагласио да ће господин Војвода сву своју војничку способност и врлине као и своје дугогодишње војничко искуство употребити на добро нашег младог дичног Краља и Отаџбине.“[1]

Војвода Бојовић је у том тренутку имао 83 године и пре тачно 20 година сменили су га са места начелника Главног генералштаба због старости, како су у образложењу навели.

Заједно са краљем Петром и владом Душана Симовића 7. априла 1941. године, отпутовао је у Севојно а потом на Пале. Одатле је одступајући пред агресором, стигао до Никшића. Краљ и влада су му 15. априла понудили одлазак из земље, међутим он је одбио да авионом напусти земљу.

Након окупације, Немци су покушали да искористе и злоупотребе његов углед у народу и ставе га у своју службу. Посетио га је Франц Нојхаузен, генерални опуномоћеник Рајха за привреду Србије. По доласку у његову кућу поздравио га је и рекао да зна шта он значи за српски народ, па га због тога позива на сарадњу са органима и снагама Рајха у Србији у интересу српског народа и Рајха. Војвода Бојовић је немачком изасланику одговорио:

„Господине, ви знате да сам ја по професији војник, да ценим сваку војску, па и вашу војску. Ваша војска у овом тренутку је окупатор моје земље и ја ни у каквом облику, све док окупација траје, са том војском не могу сарађивати. Молим вас да ми учините услугу и обезбедите да док окупација траје праг моје куће не пређе немачки војник, а ја се обавезујем да за то време нећу из куће изаћи.“[2]

Немци војводу за све време рата нису дирали; напротив, имали су дубоко поштовање према овом славном ратнику и њиховом противнику из Првог светског рата.

Међутим ослободиоци су имали другачији третман за славног српског војводу. Више је верзија о смрти војводе Бојовића. Прво верзија креирана од стране комуниста била је да је војвода изашао из куће да поздрави руске ослободиоце, па га је ударио њихов тенк.

Касније је Дико Пејатовић писао да је војвода за сусрет са ослободиоцима обукао мундир, ставио војводски калпак на главу и узео сабљу у руке и шетао по соби. У једном тренутку на вратима се појавио партизански потпоручник са два борца. Угледавши војводу, прискочио му је и зграбио сабљу, а старац се огласио:

„Стани сине! Ја сам војвода Петар Бојовић, не дирај ми сабљу коју носим 63 године!“

Данас се као најтачнија поставља тврдња да су припадници НОБ-а крајем 1944. године, упали у кућу војводе Бојовића. Остарели војвода, обучен у кућни мантил и не знајући о коме је реч, зачуђено је упитао официре НОБ-а, да му се представе. Официри испрва нису обраћали пажњу на њега, мислећи да се ради само о неком анонимном старцу.

Међутим, када су на столици спазили шињел са војводским ознакама, почели су да се опходе према њему на крајње недостојан начин, да га шамарају и понижавају, док је војвода само немоћно гледао како му по кући разбацују и газе униформу, одликовања, сабљу и слушао увреде. Након тога је ухапшен.

У затвору је војвода Бојовић свакодневно физички малтертиран и понижаван. Након неког времена пуштен је у видно измученом стању. Преминуо је 19. јануара 1945. године, у својој 89. години живота у кући у Београду.

Ову верзију смрти потврдио је и др Павла Милошевић, комшија војводе Бојовића из Трнске улице, он је тврдио да су комунисти, одмах по освајању Београда, ухапсили војводу Бојовића јер им је сметало његово славно име. За њих, војвода је био један од највећих носилаца „великосрпског хегемонизма“, наводећи:

„ Бојовић, иначе слабог здравља, умро је од последица унутрашњег крварења задобијеног у вишедневном премлаћивању од стране ОЗНЕ у затвору, пуштен је само кући, у Трнској број 25 на Врачару, да умре. ..“

Да је војвода Бојовић био сметња новим властима говори и то што му није испоштовано ни право на сахрану о државном трошку, па је његово тело на таљигама превезено на Ново гробље.

Сахрањен је 20 јануара 1945. године, без војних почасти у породичној гробници, а сахрани није присуствовао нико, јер је пред саму сахрану, радио Београд објавио вест да ће ако неко од грађана Београда покуша да дође на сахрану војводе Бојовића на Новом гробљу, бити ухапшен и кривично гоњен.

Комунисти су највероватније овако казнили војводу јер је подржао отпор ђенерала Драже Михаиловића. Војвода Бојовић је из кућног притвора у Београду, 10. децембра 1942. године писао Михаиловићу:

“…Сазнањем да сте Ви, драги Србине и ђенералу, развили ослободилачку заставу, са онога места одакле је мој ратни друг Живојин Мишић започео, пре двадесет и осам година, и протерао непријатеља из наше отаџбине, изазвало је у мени велику радост и до максимума појачало жељу за личним учешћем у данашњој борби.

У одсуству физичке снаге да узмем непосредног учешћа у остварењу овог великог дела нације, ја сам Вам, драги и велики сине српског рода, ставио на располагање моје име и моју децу уз очински поздрав и војничку заповест: „Напред у победу, за краља и отаџбину!”

Заборављене су данас све заслуге последњег српског војводе, учесника шест ослободилачких ратова и жртве комунистичког режима…

[1] Политика 4. април 1941.[2] Суботић, Војислав; Прелић, Раде (1998). „Живот и дело Војводе Петра Бојовића“

Милан Богојевић, Недељник