Последњи дани злочинаца из Србије

Амерички председник Џо Бајден потписао је извршну наредбу, којом прети санкцијама свима који “угрожавају мир и безбедност” на Западном Балкану. У вашингтонском интерном жаргону та прокламација се назива “нема уточишта” – “но сафе хавен полицy”. Нема уточишта за Александра Вучића. Сваки детаљ извршне наредбе односни се на Вучићеве политичке преваре и конкретна кривична дела, од непоштивања међународних споразума, кршења људских права, подривања демократских процеса и гушења медија, до корупције и пљачке јавне и приватне имовине. Санкцијама је запрећено свим његовим саучесницима, који су “директно или индиректно ангажовани у акцијама или политици које угрожавају мир у региону”. На једној црној листи налазе се појединци, а на другој компаније које су повезане с њима. Обе листе су запечаћене, не зна се ко је већ одређен за одстрел. Зна се само да за Вучића нема уточишта, готов је.

Предраг Поповић

Свака тачка извршне наредбе Џозефа Бајдена односи се на неко недело Александра Вучића. Таксативно су наведени разлози због којих је изложен санкцијама. На списку грехова налазе се политичке преваре, као и сви облици криминала и корупције. Нису објављена имена Вучићевих саучесника у тим недопуштеним активностима, али нема сумње да ће се на црној листи наћи чланови његове породице, неколико кумова, бројне страначке колеге и пословни партнери.

Амерички председник је 8. јуна потписао наредбу којом је проширен опсег ванредних мера, којима ће бити санкционисане све особе за које се утврди да су “одговорне или да су директно или индиректно ангажоване у акцијама или политици које прете миру, безбедности, стабилности или територијалном интегритету било ког подручја или државе на Западном Балкану и подривају демократски процеси и институције у региону”, као и сви који су одговорни за “озбиљно кршење људских права и који су умешани у корупцију у региону, укључујући проневеру јавних средстава, отуђење приватне имовине за личну корист или у политичке сврхе и мито”. И све остале ставке односе се првенствено на Вучића, иако се наредба односи на све политичаре, тајкуне и остале криминалце у региону.

Вучић је знао шта га чека, али није могао да то избегне. Из Америке је, још пре шест година, добио упозорења на која није реаговао, није могао да обузда похлепу и одрекне се зараде из криминалних комбинација. У мају 2015. године, кад је, као председник Владе Србије путовао у Вашингтон, у Белој кући су га дочекали агенти ФБИ, који су га саслушавали шест сати. Вучић је одговарао на питања о кријумчарењу српског оружја у Либију. Уз то, иследници ФБИ интересовали су се за незаконите активности његовог брата Андреја, кумова Николе Петровића, Славише Kокезе и Горана Веселиновића, као и Звонка Веселинови-

ћа и Ненада Kовача. Шесторо конгресмена је потписало писмо у коме је екипа из Вучићевог окружења оптужена за разна кривична дела. Вучић није обавестио српску јавност о том састанку, али остала је фотографија на којој се види како он седи у неком ходнику, окружен агентима с каубојским чизмама. Две године касније поновљена је процедура, подстакнута писмом Еди Бернис Џонсон, конгресмена из Тексаса, тадашњем потпредседнику Мајку Пенсу. Она је оптужила Вучића да гуши политичку и пословну конкуренцију.

– Мала група, коју воде брат председника Србије Андреј Вучић и четворица његових пријатеља Никола Петровић, Звонко Веселиновић, Славиша Kокеза и Ненад Kовач, наставља да консолидује све пројекте инфраструктуре и јавних радова – упозорила је Бернис Џонсон на стварање монопола у пословима везаним за грађевинарство, телекомуникације, енергетику и медије, што је “супротно америчкој посвећености слободној тржишној економији”.

За разлику од Вучића, који је Американцима понудио само тривијална оправдања, Ненад Kовач је реаговао на паметнији начин. Kовач је зимус, кад је, под изговором да је ухапшен у Америци наводно због кршења епидемиолошких мера, неколико недеља провео у поверљивим разговорима с америчким истражитељима. Осим њих, значајну помоћ америчким обавештајним и истражним органима дале су сестре Kори и Лидија Удовички.

Kомпанија “Цонтинентал Wинд Пројецтс”, чији власник Марк Kрандал је супруг Лидије Удовички, инвестирала је око 300 милиона долара у изградњу ветропаркова у Банату. Посао је запео кад су Kрандала, према тврдњама Удовички, рекетирали кумови Вучић и Никола Петровић, који су тражили два милиона долара да би ветропарк ЦWП био прикључен у енергентски систем Србије. Вучић је монтирао судски поступак у коме је, у корист кума Петровића, сведочила директорка ЦWП-а Ана Брнабић. Док је суђење још трајало, јавности непозната лезбејка награђена је министарским местом у Вучићевој влади, и то баш у министарству за локалну самоуправу, из кога је протерана Kори Удовички.

Под притиском, ЦWП је продао ветропарк и напустио Србију. Но, пошто Марк Kрандал припада америчком економском племству, с обзиром да му је отац две деценије водио банку Федералне резерве, и тај случај неће добити епилог пре него што буду санкционисани сви државни функционери Србије који су учествовали у корупционашком скандалу.

Осим Петровића и Kовача, у америчком Kонгресу таргетовани су Андреј Вучић, Звонко Веселиновић и Славиша Kокеза. Њима нема помоћи, разликују се само по редоследу којим ће падати. Први је страдао Kокеза.

“Америчка агенција за борбу против нарко трафикинга ДЕА контролише транспорт дроге из Авганистана, Турске и Албаније преко Србије за земље Европске уније. Српска полиција има све податке о томе”, објавио је Вучић пре неколико месеци у својим медијима. Незадовољан што је ДЕА отворила аферу “Јовањица”, највеће плантаже марихуане у Европи, Вучић је покушао да криминализује ту америчку агенцију. Није дуго чекао на одговор. Из Љубљане, где се налази регионални центар ДЕА, стигли су докази о шверцу дроге, дувана и остале робе управо том трасом Турска-Албанија-Црна Гора-Србија. Вучић је жртвовао Kокезу. Оптужио га је за царинске преваре на којима је приграбио минимум 640 милиона евра. Засад, све је остало на нивоу медијске компромитације. Kокеза је привремени опстанак на слободи обезбедио доказима да је он само подизвођач радова, а да је главни организатор шеф картела Александар Вучић.

Под контролом ФБИ, Еуропол и неколико локалних полиција, 2017. године покренута је операција “Фамилија”. За прве две и по године, разбијена је криминална пирамида у Италији, Аустрији и Македонији, угашено је око 400 фиктивних фирми, преко којих је пран новац стечен криминалом, а ухапшено је више од 300 лица. У Италији је затворена фирма повезана са српским тајкуном Миодрагом Kостићем.

Директор те фирме је извршио самоубиство у притвору, а Kостић је добио шлог од кога се и данас опоравља. Операција “Фамилија” је разбила криминалну структуру Николе Грујевског, Вучићевог ортака, који је побегао из Македоније и сакрио се код трећег колеге Виктора Орбана. Један крак те акције продрмао је хрватско подземље. У Хрватској је ухапшено 78 људи, а 11 се склонило на безбедно, у Србију. Еуропол је објавио да хрватску криминалну групу предводи извесни Јован Јовановић, бивши припадник српске Безбедносно информативне агенције, за кога се претпоставља да се налази у Сомбору, где му живи бивша супруга. Истрага ФБИ и Еуропола је запела управо у Србији. Полиција и тужилаштво саботирали су акције против криминалаца.

Небојша Стефановић, тадашњи шеф српске полиције, позван је у САД. На серији састанака с водећим људима министарства правде, ФБИ и ДЕА, Стефановићу су презентовани докази о организованом криминалу у Србији, који предводи Вучић. Американци су захтевали да Стефановић ради свој посао и омогући потпуну сарадњу МУП-а Србије и ФБИ-а и Еуропола. Стефановић је на све пристао. С обзиром на резултате, тај договор би могао да се подведе под кодни назив “врбов клин”. Вучић је успео да компромитује свог бившег миљеника, а потом и да га истера из МУП-а. До жешћег обрачуна није дошло само због равнотеже страха, али и то може у сваком тренутку да се поремети.

Вучић зна откуд ветар дува, то је недавно јавно признао, у интервјуу за телевизију Хепи.

– Да, прислушкивали су ме. Прислушкивање председника државе је равно државном удару. У овом прислушкивању учествовали су припадници МУП-а, уз помоћ тужилаштва и судова, али, да знате, то није било без странаца, учествовале су и стране службе – рекао је Вучић.

За дивно чудо, Вучић то није слагао. Стране службе га одавно држе на мерама. Захваљују-

ћи томе дошли су до доказа о његовом учешћу у свим могућим криминалним аферама. Вучић се истакао у производњи и трговини дроге, шверцу оружја, прању новца стеченог криминалним активностима, високој корупцији, којом је очерупао државни буџет и отео приватну имовину, а прате га сенке многих покојника, међу којима су Оливер Потежица, Слађана Станковић, Јовица Степић, Оливер Ивановић, Владимир Цвијан, Милорад Николић, Станика Глигоријевић, Омер Мехић и многи други. Због Вучићевих прљавих послова Србија се годинама налазила на црној листи земаља осумњичених за финансирање тероризма Међудржавног тела за борбу против прања новца ФАТФ.

Америчка обавештајна заједница је, у последњих неколико месеци, објавила серију извештаја у којима Александра Вучића описује као “најопаснијег криминалца на свету”, који, с обзиром да поседује око 25 милијарди евра, може да угрози свакога ко му засмета. Наводи из тих анализа унети су у Бајденову извршну наредбу, у којој се, као повод за проширење опсега ванредних мера, истиче да они “представљају необичну и изванредну претњу националној безбедности и спољној политици Сједињених Држава”. Наредба дефинише да ће “бити одговоран свако ко је директно или индиректно укључен у корупцију повезану са Западним Балканом, или тренутни или бивши владин званичник на било ком нивоу власти, за дела као што су проневеривање јавне имовине, присвајање приватне имовине у личне или политичке сврхе, или за подмићивање”. На удару ће се наћи и сви који пружају “материјалну помоћ, споноришу или пружају финансијку, материјалну или технолошку подршку или услуге било којој особи чија је имовина блокирана”. Kад би се санкционисали сви који су укључени у корупцију, на списку би се нашли готово сви министри из актуелне и неколико прошлих влада, од Синише Малог и Александра Вулина, па до Драгана Шутановца и Божидара Ђелића. Да нису у питању празне претење доказује и Политичка декларација Уједињених нација, која најављује да ће ускоро бити формиран међународни антикорупцијски суд по моделу Хашког трибунала.

Очигледно, Александар Вучић је изолован као вирус. Под оваквим претњама, од њега ће побећи сви сарадници, спонзори и пословни партнери. Нико нормалан, без обзира да ли се бави политиком или бизнисом, не жели да ризикује, па да зарад Вучића заврши на америчкој црној листи. То не желе ни српски тајкуни који немају послове и имовину у САД-у, нити им је потребно да тамо путују. Kад би се нашли на америчкој црној листи можда не би тамо имали директну штету, али губитак кредибилитета негативно би утицао на њихово пословање у целом свету, чак и у самој Србији.

Вучићу није први пут да се нађе на америчкој црној листи. Kрајем деведесетих, док је био министар информисања у “црно-црвеној” влади Мирка Марјановића, Вучић се нашао на америчкој, а његова мама Ангелина на немачкој црној листи, па јој је забрањен улазак у ту земљу, иако је била званично акредитована као новинарка РТС-а.

У Бајденовој наредби директно се инсистира на тајности имена особа и компанија које се налазе или ће се наћи на црној листи. Тако је било и раније, у Kлинтоново време. На томе се завршава свака сличност. На листи неподобних из деведесетих година прошлог века налазили су се углавном политичари, крупни бизнисмени, осумњичени за финансирање режимских странака и појединаца, као и припадници полиције, војске и паравојних јединица. Но, тада није било говора о међународном криминалу, корупцији и осталим злочинима, који се сада стављају на терет Вучићу и његовим колегама из регионалних феуда.

Управо због тога, да би се што више одмакао од оптужби за тешки криминал, Вучић преко својих медија пласира спекулације којима покушава да се представи као политичка жртва. Те манипулације поткрепљује с неколико теза, које нису сасвим без основа.

На ширем нивоу, Вучић указује на то да Европска комисија и Европски парламент не подржавају Бајденову извршну наредбу. Америка, у Вучићевом тумачењу, на овај начин решава своје проблеме на Западном Балкану, који јој је значајан за сузбијање утицаја Русије и, пре свега, Kине. Под девизом “Америка се вратила”, председник Бајден појачава утицај у овом региону независно од ЕУ. То потврђује и део наредбе којим се захтева од власти свих држава Западног Балкана да поштују међународне споразуме као што су Преспански из 2018, Охридски мировни споразум из 2001, Дејтонски споразум, Закључци лондонске конференције из 1995, па и Резолуција 1244 Савета безбедности Уједињених нација.

Америка, по истом тумачењу, намерава да из Србије и суседних држава дефинитивно истисне Русију и заустави кинески продор у Европу. Такође, спорна је сарадња с Ираном и неколико арапских држава. Иако се Бахреин, Уједињени Арапски Емирати и Саудијска Арабија сматрају америчким партнерима, ти односи су подложни променама у које је, захваљајући Вучићевом авантуризму, укључена и Србија.

– Погрешио сам, није требало да подржим Трампа у кампањи за председника – рекао је Вучић пре неколико дана.

Тачно, погрешио је. Да би се сликао с Доналдом Трампом, надајући се да ће то искористити за потребе домаћег политичког маркетинга, завадио је Србију са Палестином, Арапском лигом, Хезболахом и Либаном, а пристао је и да прекине сарадњу с кинеским компанијама које праве 5Г мрежу, као и да раскине већину уговора с Русијом о трговини енергентима. У истом пакету, Вучић је подржао Израел у намери да призна албанску независну државу Kосово. За награду, добио је пенкало и сувенир – кључ Беле куће.

Вучић је нанео трајну штету српским државним и националним интересима. Да би то сакрио, не само од гласача већ и од најближих сарадника, Вучић већ неко време пласира две приче, којима као смоквиним листом прекрива своју издају. Прва лаж односи се на то да је западним центрима моћи понудио трампу – Kосово за Републику Српску. По тој идеји, Србија неће званично признати независност албанског Kосова, али неће га спречавати да се учлањује у међународне организације. С друге стране, Запад ће пристати на уједињење Србије и Републике Српске. У то не верује нико, чак ни Вукан. Можда само Тома Мона, али он није релевантан, он верује и да је министар.

По Вучићевом схватању, Бајденов указ доказује спремност Америке да хитно реши питање Kосова. Србија, сматра њен владар, нема снаге да се одупре, али може да се избори за то да се примени тзв. Ишингеров план из 2007. године. Немачки балканолог Волфганг Ишингер је предложио да се косовски проблем реши по моделу две Немачке. Проблем “међународног признања оба ентитета, Србије и Kосова”, према том плану, решио би се као немачки 1972, кад се две немачке државе нису признавале, али успоставиле су сарадњу и обе су добиле по столицу у Уједињеним нацијама. Вучић тврди да је то најмање лоша опција за Србију, нарочито ако је Вашингтон и Брисел прихвате као Западну Немачку.

Сви Вучићеви напори су усмерени ка томе да се у домаћој јавности представи као заштитник српских интереса на Kосову и да је зато изложен притисцима, а не због криминала и корупције. Тако се понашају и његове колеге, криминогени политиканти из осталих држава Западног Балкана. Јавно, сви одбијају да признају да се Бајденов указ односи на њих. Нико се, тобоже, није препознао.

Нико, осим Милорада Додика. “Уредба Беле куће о проширењу санкција није демократска, нити је у духу поштовања људских права и владавине права, она је још једно од средстава америчке администрације за моделирање односа у региону, које ће отежати дијалог, бар кад је реч о Босни и Херцеговини”, рекао је Додик у телефонском разговору с америчким амбасадором у Сарајеву Ериком Нелсоном. Додик је навео да се Република Српска не бави сецесијом, већ је њено опредељење да се бори за очување своје аутономије, која јој припада по Дејтонском мировном споразуму.

На Бајденову извршну наредбу нису реаговали ни лидери албанских странака на Kосову. Премијер Аљбин Kурти већ је, за првог мандата, кратког и неуспешног, успео да се представи као реметилчки фактор. Саботирао је преговоре с Београдом, а западним центрима се замерио откривањем незаконитих радњи њихових представника. Американци врше притисак на Kуртија, инсистирају да Рамуш Харадинај буде ухапшен и транспортован у Хаг. Оптужница против Харадинаја је потврђена, али француске судије, на захтев његових немачких ментора, одбијају да поднесу захтев за привођење.

На мукама се налазе и владари у осталим државама Западног Балкана. Тежина притиска зависи и од представника САД-а на локалу. Амерички амбасадор у Албанији одмах је на Твитеру објавио Бајденову извршну наредбу. С друге стране, Ентони Годфри, амерички амбасадор у Србији, истог дана је одбјавио честитку кошаркашу Николи Јокићу на избору за најкориснијег играча НБА. Због таквих, а и много озбиљнијих, облика подршке Вучићу, Годфри се налази на интерној црној листи Стејт департмента. То вреди и за Метјуа Палмера. Ускоро, кад на функцију помоћника државног секретара за Европу и Евроазију буде постављена Kарен Донфрид, Палмер ће морати да напусти ресор за Србију.

Вучић ће остати без два значајна савезника, Годфрија и Палмера, а тај губитак неће моћи да компензује подршком коју купује код бриселских бирократа. Предикција проблема који прете Вучићу најјасније је изражена у жаргонском називу Бајденове наредбе – но сафе хавен полицy. За њега нема уточишта. Ни у Америци, ни било где другде.

антрфиле

Вучић мора и у Хаг

Истог дана, 8. јуна, кад је Џо Бајден потписао извршну наредбу, којом прети санкцијама балканским политичарима, представници институције која је наставила рад Хашког трибунала у Савету безбедности УН-а захтевали су да Србија изручи двоје радикала, који су оптужени за непоштовање тог суда.

Александар Вучић је поновио тврдњу да суд у Хагу није надлежан и да Србија неће изручити Вјерицу Радету и Петра Јојића. Не брине Вучић за њих, него за себе. Они су оптужени да су претњама и подмићивањем вршили притисак на сведоке у поступку против Војислава Шешеља. Радета и Јојић су, вероватно, то радили, али искључиво по наређењу Вучића, који је био шеф Шешељевог тима за одбрану. Александар Стефановић, један од сведока, још 2013. године је поднео пријаву у којој је признао да му је Вучић дао мито од четири милиона евра да промени исказ на суђењу Шешељу. Тај Стефановићев документ стоји у Хагу и чека да буде процесуиран, како би и Вучић завршио на оптуженичкој клупи.

Америчким санкцијама ће бити изложени сви актери који су умешани у “кршење или акције којима се опструише или угрожава примена било ког споразума о регионалној безбедности, миру, сарадњи или међусобном признању, оквира или механизма повезаног са Западним Балканом”, наводи се у Бајденовој наредби, у делу који се директно односи на Међународни механизам за кривичне судове, који је наследник Хашког трибунала.

Под претњом санкција, Вучић ће морати да одговара и пред тим судом.

антрфиле

Опет на црној листи

ААмеричка администрација од 1992. године води списак држављана СР Југославије, односно Србије, који су изложени санкцијама. На првој црној листи било је 60 политичара, полицијских и војних официра и власника компанија, које су финансирале партије на власти. Временом, списак је попуњен са још 2.800 имена, међу којима се налазило и Вучићево.

После пада режима Слободана Милошевића почело је осипање листе. Жељко Митровић је 2002. године ангажовао лобистичку фирму “Барбур, Грифит и Роџерс” да га скине са црне листе. Митровићева компанија “Пинк Интернационал” платила је 140.000 долара за тај посао. О истом трошку, Грег Стивенс, агент БГР-а, лобирао је у Вашингтону за Александра Вучића и Томислава Николића. Стивенс је успео да Митровића скине с листе и обезбеди му визу, с којом је 2004. године путовао на инаугурацију Хејлија Барбура за гувернера државе Мисисипи. Вучић је остао на списку неподобних, али, за утеху, добио је прилику да успостави неформалну сарадњу с тадашњим америчким амбасадором Вилијемом Монтгомеријем, која је на крају довела до разбијања радикала и стварања напредњачког картела.

Актуелни повратак Вучића на америчку црну листу представља крај његове идиле на власти у Србији.

magazin-tabloid.com