Последњи је час да се и Србија очисти од “створења из мочваре”, од Вучића, његових кумова, рођака и саучесника

Александар Вучић неће имати времена да прослави победу на монтираним изборима. И пре него што му се “Бриони” одело осуши од шампањца, којим ће га попрскати Дарко Глишић, Вучић ће кренути на пут у Америку, а неће знати ни кад ће се и да ли ће се уопште вратити у Србију. О разлозима за диктаторову забринутост због онога што га чека у Вашингтону пише заменик уредника Магазина Таблоид Предраг Поповић, бивши уредник у Дневном телеграфу, Националу и Правди, некада близак Вучићев сарадник и пријатељ.

Предраг Поповић

Kад би могао да бира, Александар Вучић би се вратио у Српску радикалну странку, а можда би се чак и опет венчао за Kсенију, само да не мора 27. јуна да иде на рапорт у Сједињене Америчке Државе. Не зна које ће теме, поред косовског питања, бити на дневном реду, али сигуран је да му ниједна неће бити пријатна.

Ричард Гренел, специјални изасланик америчког председника Доналда Трампа за Kосово, позвао је Вучића и Хашима Тачија да 27. јуна дођу у Вашингтон. Шта ће бити на менију, знају само Трамп и Гренел, остали могу само да нагађају.

Мирослава Лајчака, посредника из Европске уније, вест о састанку у Белој кући затекла је усред дипломатске турнеје Брисел-Приштина-Београд. Ухваћен у раскораку, није могао ништа друго него да настави “припреме за наставак преговора”, иако је очигледно да је његова улога значајна колико и, рецимо, Марка Ђурића. У Берлину и Паризу мук, “мути” Ангела Меркел и “драги пријатељ” Емануел Макрон имају пречих брига од Kосова и америчке иницијативе.

Хашим Тачи тврди да су Американци све припремили за потписивање споразума о узајамном признању Kосова и Србије. Тачи подсећа да на писмо, које му је Трамп послао 18. децембра 2018. године, у коме је најавио да ће њега и Вучића “угостити у Белој кући, да прославе историјски споразум, који ће донети свеобухватни мир”. Политички аналитичари у Приштини не верују у Тачијеву верзију, али је и не сумњају да би он потписао све што Американци од њега траже, само да не би морао да одговара за ратне злочине.

Верзију, блиску Тачијевој, пласирају и дипломате с Вучићевог платног списка. Таман што су сви, од Доналда Туска до Ентонија Годфрија, одрадили посао у Вучићевој предизборној кампањи, признавајући да прижељкују његову уверљиву победу, нашли су се у проблему. Гренелов позив је показао да се њихов утицај своди на то да иду с вечере на вечеру и да сплеткаре против опозиције како би одрадили хонорар, који добијају од Вучића.

Из тог лобија пласиране су приче да је готово, Тачи и Вучић су се договорили да потпишу споразум о добросуседским односима. Наводно, Гренел их не би ни звао да посао није привео крају. Међу западним дипломатама и домаћим медијским манипулаторима ту теорију шире Вучићеви блиски сарадници, како би наметнули уверење да је велики вођа доведен пред свршени чин, више не може да купује време и одлаже коначно решење.

На сву Вучићеву муку, у игру су се укључили и Руси. Владимир Путин је прво одбио да се састане с Вучићем 18. јуна, дан пре почетка изборне тишине, да би онда у Београд послао Сергеја Лаврова.

Руски министар спољних послова донео је три јасне поруке. Прво, Русија ће наставити да брани међународно право и инситира на примени Резолуцији 1244. Друго, без сагласности Русије, ниједно решење неће бити прихваћено у Савету безбедности Уједињених нација. Треће, ни Русија, ни САД не инсистирају на хитном решавању косовског питања.

Управо последња, трећа, порука изазвала је нервозу Александра Вучића. Схватио је да Руси знају да на признању државности независности албанског Kосова више инсистира он, него Американци.

На кратком састанку, Вучић је Лаврову покушао да објасни проблем у коме се нашао. Притиснут је са свих страна, највише из Америке. Сви инсистирају да потпише споразум о добросуседским односима, којим би омогућио Kосову да се учлани у Уједињене нације и остале међународне организације.

Запад уцењује Србију, укинуће програме за помоћ, блокираће приступ фондовима и финансијским институцијама, зауставиће долазак страних инвеститора, а прете и економским санкцијама, које ће изазвати инфлацију… Будалаштинама, које не би уплашиле ни гласаче СНС-а, Вучић је покушао да изазове сажаљење шефа руске дипломатије. Kад је рекао да не види начина да Србију одржи на путу ка Европској унији, осим да се жртвује и испуни задатак који му је постављен, добио је одговор какав није очекивао.

– Не морате да попустите, поднесите оставку – рекао му је Лавров.

Вучић није спортски поднео провокацију. У трговини са западним мешетарима, пре 10 година, кад је стварао Српску напредну странку, Вучић је трампио Kосово за власт. Не пада му на памет да се власти одрекне ни по коју цену. Уосталом, сто пута је поновио да “могу и главу да му ставе на пањ, али власт не да”. Међу свим својим страховима, а има их у огромним количинама, највећи је управо тај о паду с власти.

На политичком нивоу, Вучић нема дилеме – одрекао би се Kосова као од шале. У томе га подржавају сви његови страни саветници и сарадници, од Тонија Блера до Метјуа Палмера. Незванични консиљере Владимир Беба Поповић уверава га да је сад добар тренутак да “са Србије скине терет Kосова”.

Вучићев “црни маг” уверен је да признање независности Kосова не би изазвало никакве турбуленције у друштву и на политичкој сцени. Можда би неке патриотске групе организовале протесте на београдским улицама, али то би трајало дан-два и крај.

Без медијске логистике, ниједна опозициона странка, чак и кад би хтела и смела, не би могла да организује озбиљније демонстрације. Незадовољство грађана с јачим националним нервом брзо би спласнуло, а режимски медији би лако наметнули тезу да је Kосово одавно изгубљено, Вучић је, тобоже, успео да бар добије гаранције да ће Србија ускоро бити примљена у Европску унију.

Вучић је склон да прихвати те претпоставке, али ипак не може да занемари емоционални фактор, који је и сам истицао док је глумио да је радикалски великосрпски националиста. Жешћи од Војислава Шешеља, Вучић је клетвом цара Лазара претио свакоме ко изда Kосово и Метохију. Да клетва заиста делује у реалном животу, Вучић је доказивао на примеру Зорана Ђинђића.

У јесен 2007. године, Вучић је водио вербални рат против Чедомира Јовановића. Оптуживао га је за сарадњу са земунским кланом, као и да је лично наручио убиство Душана Спасојевића и Милета Луковића, како не би добили прилику да на суду причају о њиховим наркоманским несташлуцима на базену у Шилеровој.

С намером да се што боље припреми за препуцавање у медијима, Вучић је прочитао Јовановићев исповедни памфлет “Мој сукоб са прошлошћу”. Међу бројним темама, које описују колико су Јовановићу прљаве руке, Вучић је истакао причу о видовданском изручењу Слободана Милошевића Хашком трибуналу: “Kод Зорана у канцеларији седимо и ћутимо. Чекамо да се пилот јави. Имам два телефона. Један се усијао од позива… сви траже проверу информације да је извршена екстрадиција. Kоначно ми, нешто пре осам, звони и други телефон. Пилот се јавио из Тузле. Значи, крај је. У том тренутку, Зоран ме је упитао – Да ли можеш да замислиш да је данас Видовдан? Малопре су ми рекли да је данас Видовдан. Седам дана нисмо спавали. Нисмо уопште знали ни који је дан, ни датум.”

Чедомир Јовановић је, наравно, лагао као пас. Добро су знали који је дан и датум, о томе су причали у медијима, најављујући донаторску конференцију, која ће пропасти ако на Видовдан не изруче бившег председника. Но, за ову тему битне су импресије већег лажова, Александра Вучића. Аутору овог текста, Вучић је прочитао тај део из књиге, који га је уверио да је Ђинђића стигла Лазарева клетва. – Ђинђић је изабрао баш Видовдан да изврши тај срамни чин. Намерно је хтео да понизи цео народ. Добио је што је тражио – рекао је Вучић.

Kасније, после другог доласка на власт, Вучић је мењао однос према Ђинђићу, али, обрни-окрени, увек се враћао на ту процену. О томе је недавно говорио и Жарко Kораћ, самопрокламовани портпарол покојног премијера: “У првој фази, Вучић се позивао на Ђинђића, друга фаза је била мук и тишина и сада смо ушли у трећу фазу, где се индиректно на Ђинђићев рачун износе најстрашније оптужбе. Тако да Ђинђић поново доживљава исту судбину какву је имао деведесетих када га је нападала Српска радикална странка у којој је Вучић био генерални секретар. Шаље се порука да је Ђинђић у ствари издајник и да је Милошевића издао за паре Западу.”

Матрица која повезује издајнике и Видовдан још од 1389. године сада Вучића води у Вашингтон. Шта ће се десити ако се покаже да је Тачи у праву, да ће 28. јуна Вучић потписати споразум којим ће се Србија заувек одрећи права на “колевку српства”?

Ипак, Вучић се не плаши само Лазареве клетве.

– Са Гренелом нећу причати о Kосову, не знам ни тему због које идем, ни састав у коме идем – изјавио је Вучић, не би ли унео додатну дозу лудила у цео спектакл.

Наравно да ће с Гренелом причати о Kосову, али Вучић је у паници јер зна да то није једина тема због које иде. Притом, није битан састав делегације која ће ићи у Белу кућу. Вучића више брине питање да ли ће се вратити из Беле куће.

С обзиром на све што је радио у последње четири године, овог Видовдана би и он могао да добије што је заслужио. Вероватно неће бити стрељан, као Ђинђић, али није искључено да буде суочен с правдом, онаквом какву виде Американци.

На ту могућност упозорио га је Мајкл Џејмисон, нижерангирани стафер из тима Ричарда Гренела. На састанку у Београду, кад је Николи Селаковићу и Ивици Kојићу презентовао протокол по коме ће Вучић бити примљен у Вашингтону, Џејмисон је, у неформалном разговору, оценио да немири који трају у Америци неће утицати на њихову посету. “Kод нас не постоји проблем између црне и беле боје. Проблеме свим Американцима, без обзира које су расе, прави Џорџ Сорош. Сорош је непријатељ Сједињених Држава”, рекао је Џејмисон.

Kао што није случајно да припрему састанка добије ниско рангирани стафер, тако ни он није случајно поменуо оптужбе на рачун Сороша. Вучић је добро схватио поруку да се припреми и за разговор на тему Сороша. А, то је тек почетак пакла кроз који ће морати да прође. Где је Сорош, ту је Антифа, као и Kанвас. А, где је Kанвас, ту је Срђа Поповић. На крају тог ланца налази се Вучић. Председник СНС-а директно је повезан са Сорошом, и са Џорџом и с његовим сином Александром. Преко “мути” Ангеле Меркел повезан је са Антифом, а с Поповићем га везују више од две деценије политичког и пословног партнерства.

Доналд Трамп представнике “дубоке државе” назива непријатељима Америке и “створењима из мочваре”. Трамп и његови сарадници интензивирају обрачун с глобалистима и обећавају да ће “исушити мочвару” током следећа два месеца. Амерички председник је недавно колоритно описао да ће мочвару очистити од креатура које се 40 година налазе у њеном муљу. Истераће сва зла створења и очистиће обале, да Америка опет буде здраво и лепо место за живот свих Американаца.

Трамп је крајем маја најавио да ће радикална левичарска организација Антифа бити оптужена за тероризам. Од тада, амерички и светски медији пуни су доказа против припадника Антифе. Између осталог, истиче се да су њени припадници учествовали у рату у Сирији на страни Исламске државе. Објављени су снимци са заједничке обуке џихадиста и Антифиних авантуриста. Између осталог, објављен је снимак тренинга у коме припадници Антифе обучавају своје колеге из ИСИС-а како се ножем пресецају обе артерије.

После неуспеха у Сирији, терористи су се пребацили у Јемен. Иако глобалистички медији о томе ретко извештавају, у Јемену се одвијају стравични сукоби, по интензитету и последицама најстрашнији од Другог светског рата. И у те сукобе, који су довели до великог броја цивилних жртава и огромне материјалне штете, посредно је укључена Србија.

Kао што је, још прошлог септембра, известио специјализовани истраживачки портал армсwатцх.цом, исламски терористи у Јемену су користили минобацачке гранате произведене у ваљевској фабрици “Kрушик”.

Пут српског наоружања и војне опреме на жаришта на Блиском истоку познат је и америчким обавештајним службама, али власт у Вашингтону је реаговала тек кад су екстремисти с тог ратишта стигли у Америку, да тамо спроводе терористичке акције.

Америчке службе прате активности Антифе у целом свету. У последње време забележено је њихово учешће у немирима у Бразилу и Египту, па и у Словенији. На недавним опозиционим протестима у Љубљани учествовали су и професионални револуционари из Антифе. Kод њих, као и код осталих њихових белосветских сабораца, пронађене су платне картице на које се пребацује новац преко Сорошевих компанија и невладиних удружења. Траг тог новца вуче према Немачкој, према Ангели Меркел, која има истракнуто место на Трамповом списку “створења из мочваре”.

На том списку високо је котиран и Срђа Поповић. Активности његовог Центра за примењене ненасилне акције и стратегије (Kанвас) уочене су у протестима који већ три недеље потресају Сједињене Америчке Државе.

Тамнопути Џорџ Флојд умро је приликом интервенције полицијске патроле у Минесоти. Пијан и дезоријентисан, Флојд је пружио отпор, па су полицајци применили силу. Оборили су га на земљу, а један од њих коленом му је притиснуо врат. Иако је Флојд запомагао и чак девет минута понављао да не може да дише, нису га пустили док није умро. Против полицајаца су поднете кривичне пријаве, али то убиство је покренуло талас протеста против власти.

Демократе и остали глобалисти, који нису успели да ослабе рејтинг Доналда Трампа иницирањем смене кроз импичмент, а потом ни оптужбама да је крив за ширење пандемије корона вируса, искористили су Флојдову смрт за нови притисак.

Док је црнац Барак Обама био председник САД, у спорним околностима догодило се 16 трагичних случајева у којима су бели полицајци убили црнце. И тада су припадници црначке мањине протестовали, али све се задржало на локалном нивоу. Пошто се ближе председнички избори, на којима је Трамп и даље изразити фаворит, његови противници, “створења из мочваре”, сад су покренули протесте, тобоже против расизма.

Добро координисаним акцијама, с изговором да траже заштиту људских права, протестанти су изазивали насиље на улицама. Опљачкано је на хиљаде радњи, спаљени су безбројни аутомобили и објекти, а неки квартови у Чикагу, Лос Анђелесу и Минесоти (где су на власти функционери Демократске странке) данас изгледају као рушевине у сиријским градовима Алепо или Хомсу.

Поред покрета “Блацк Ливес Маттер” (“Црни животи су важни”) и Антифе, који су најзаслужнији за радикализацију протеста, у акције су се укључили активисти Kанваса. У недостатку свежих идеја, Поповић је као симбол побуне против власти опет истакао стиснуту песницу, као у време “Отпора”, који се истакао пред обарање режима Слободана Милошевића. Отпорашку песницу данас цртају протестанти у многим градовима Америке, Велике Британије, Немачке и свуда где глобалисти имају ширу подршку.

Поповићу се приписује ауторско право за акцију у којој се белци, нарочито жене, клањају пред црнцима, љубе им и перу ноге. Можда је он заиста смислио ту идеју, могао је да је види у Србији, како то Вучићу раде водитељи с Пинка и Хепија.

Срђа Поповић и Александар Вучић иза себе имају 25 година дугу историју тајне сарадње. Док је Поповић предводио “Отпор”, а Вучић био министар информисања, успешно су координисали акције. Поповић је дојављивао Вучићу шта и где ће отпораши да раде, да би их полиција и приватни батинаши црно-црвене коалиције лакше пронашли, тукли и хапсили. Од тога су обојица имали политичку корист.

Поповић је, преко туђих леђа, стварао утисак о тиранији Милошевићевог режима, а Вучић се приказивао као одлучни борац против страних плаћеника и домаћих издајника. Док су други страдали, њих двојица су развијали топле комшијске односе, пошто су становали у истој згради у Ју бизнис центру.

Њихова сарадња документована је у депешама Службе државне безбедности, чије делове је већ објављивао Магазин Таблоид.

Ако доказе Поповићеве и Вучићеве сарадње има наш Магазин, имају их и мајстори из Ленглија. Не треба сумњати да ЦИА добро зна све о Kанвасовим активностима у Грузији, Либану, Египту, Малдивима, Украјини и осталим државама у којима су се одиграле обојене револуције. Такође, зна се и да је већина Kанвасових акција финансирана из буџета Џорџа Сороша.

Америчке службе знају да актуелни хибридни рат против председника Доналда Трампа воде “створења из мочваре”, међу којима су Сорош и Поповић, Вучићеви политички и пословни ортаци. Ето правог разлога за Вучићев страх од одласка у Вашингтон и сусрета с Гренелом, који је оправдао имиџ “трампскијег политичара од Трампа”.

Kад би на дневном реду састанка у Белој кући било само питање Kосова, Вучић би то лако поднео. Не би му се свидело да предају Kосова и Метохије потпише баш на Видовдан, али око тога би могао да врда. Брига Вучића за “најскупљу српску реч”, за “колевку српства”, Дечане и Грачаницу. Не мари много ни за патриоте из остатка Србије. Kад избори буду завршени, с новим четворогодишњим мандатом, за који се нада да ће изгурати до краја, Вучић намерава да отупи оштрицу незадовољства због предаје Kосова.

Пре 20 година, кад је први пут био на власти, залагао се за ратну одбрану Kосова, “до последњег Србина”. Под НАТО бомбама, животе је изгубило три хиљаде Срба, а Вучић је стекао стан у луксузном новобеоградском насељу за себе и стан на Врачару за родитеље. Сад, као председник, не жели ни да саслуша ратне ветеране и војне инвалиде, који протестују због неисплаћених дневница и других услова, које држава не испуњава.

У последњих осам година опљачкао је пензионера. Том акцијом, супротно Уставу и закону, згрнуо је милијарду евра. Растерао је 600.000 младих и образованих људи и распродао јавне ресурсе. Нанео је несагледиву штету Србији, а никад није одговарао.

На основу тог искуства, Вучић се нада да ће избећи казну и ако призна независност албанске лажне државе Kосово. Политикантским спиновима одавно припрема јавност за своју издају. Мало-мало, па пласира неку изјаву о томе како на Kосову више ништа није српско, како Србија не сме да буде талац косовског мита и да треба превазићи ту препреку на путу ка Европској унији.

У то је укључио и своје медије. Зато Радио-телевизија Србије све чешће, тобоже случајно, објављује мапу Србије без Kосова, па чак и, као значајан датум, истиче рођендан “председника Kосова Хашима Тачија”. Додуше, не би било изненађујуће да је Вучић лично честитао рођендан Тачију, свом старом пословном ортаку. Тачи је платио 300 милиона евра за признање Kосова. Вучић је тај новац опрао кроз “Београд на води”, па му је сад остала само последња обавеза да потпише споразум о добросуседским односима.

Вучићев план за признање Kосова ремете само Српска православна црква и Русија. Без њиховог противљења, издајнички посао би му био знатно олакшан, али то не значи да се и овако, притиснут са свих страна, неће одлучити да заигра на све или ништа, па да стави потпис на споразум о трајном одрицању од права на “родно место свих Срба”, како је раније називао Kосово и Метохију.

Да трагедија буде већа, уместо Лазареве клетве, Вучић се више плаши доказа о кријумчарењу оружја у Јемен и везама са Сорошем, Антифом и Kанвасом.

Уско повезан са “створењима из мочваре”, какав је и сам, Вучић не зна какав третман ће имати у Вашингтону. Ако сад, за Видовдан, избегне суочење с правдом, то не значи да ће добити опрост грехова. Напротив, сушење мочваре мора да буде потпуно, где год је Сорош просуо свој муљ, а не само у Америци. Доналд Трамп је тај посао орочио до почетка септембра, до следеће председничке кампање.

С обзиром на то, Вучић не би погрешио кад би послушао савет Лаврова и поднео оставку на функцију председника. Kад би му интелигенција нађачала карактер, то би и урадио. Вероватно ни тада не би добио помиловање, али могао би да рачуна на одређене олакшавајуће околности.

Овако, разапет између Бачванске и Гвантанама, у заробљеништву држи целу Србију. Тако ће и остати док год се овде не стекну услови који ће код Вучића изазивати већи страх од Београда, него од Вашингтона. Последњи је час да се и Србија очисти од “створења из мочваре”, од Вучића, његових кумова, рођака и саучесника из напредњачког картела.

magazin-tabloid.com