Предизборна кампања је почела. Опозиционе странке се припремају за председничке, ванредне парламентарне и редовне београдске изборе. Припрема се и Александар Вучић, али не само за те изборе, чије резултате ће монтирати у складу са својим потребама. Диктатор зна да је дошло време у коме Србија неће одлучивати само о томе ко ће вршити власт, ко ће добити посланичке и министарске мандате. Сад се бира између слободе и ропства, живота или смрти, будућности или Вучића. Избор је лак, али није једноставан. Вођа напредњачког картела никад неће дозволити да се демократским методама смени власт. Нажалост, он јасније од опозиционара види да су у друштву настале околности, које сва решења своде на ултиматум: устанак или нестанак. О начинима на које диктатор покушава да спречи устанак, да не би нестао с политичке сцене, пише заменик главног уредника Магазина Таблоид Предраг Поповић, бивши уредник у Дневном телеграфу, Националу и Правди, некада близак Вучићев сарадник и пријатељ.
Предраг Поповић
С обзиром на постапокалиптичке услове, које је затекао пре девет година, кад је дошао на власт, да није ментално поремећен Александар Вучић је могао да опуштено, без икаквих проблема, влада сто година. Међутим, неки људи никад не оздраве. Условљен рђавим карактером и слабашном интелигенцијом, недостатак компетенција за улогу владара компензовао је лажима, преварама и насиљем.
Политичку сцену је прилагодио дијагнозама из свог здравственог картона, а као основну привредну делатност наметнуо је криминал и корупцију. Одбијање да се лечи довело га је до тога да више не може да контролише симптоме душевних обољења. Сабласно смешни диктатор пожелео је да изгради култ своје тужне и дубоко несрећне личности. Тачније речено, безличности.
За разлику од доктора Виктора Франкенштајна, који је од делова мртвих људи покушавао да направи живо чудовиште, Вучић је сам у себе уграђивао митове који су дражили његову адолесцентску машту. Kад год би поменуо ауто-путеве, фабрике и болнице, поредио би се са Титом. Kад је најављивао обрачун са злим Србима, који протестују против његове тираније, представљао се као султан Мурат, који је био “изузетан војсковођа, велики човек и државник, ееее…”
У спортском заносу, након што је блокирао шут на кош дечаку од 10 година, хвалио се како би био бољи кошаркаш од Дражена Петровића, само да није имао повређену кичму. Ганут оценом Симе Аврамовића, тадашњег декана, да је управо он, Александар Вучић, најбољи студент у историји Правног факултета, диктатор је скромно признао да је то признање заслужио само зато што је био вредан ђак, са наставе је бежао само зато да би на миру учио. Kад би му прородали подсвест, истакао би да много личи на Милана Стојадиновића, председника владе Kраљевине Југославије, који је протеран, гле чуда, баш на Маурицијус.
Аутор овог текста, као и многи други критичари напредњачког вође, поредио га је са Адолфом Хитлером. Сличности постоје, у карактеру и психозама, као и у начинима и последицама владавине. Ипак, сад, пред свођење рачуна, уочава се и битна разлика. Хитлер је знао кад му је стигао крај. Прекратио је себи муке. Вучић није од те феле. Нема шансе да изврши самоубиство, он на то нагони друге, нормалне људе, жртве његовог политичког авантуризма. И, још важније, за разлику од Хитлера, Вучић не схвата да му нема спаса, да је стигло време да се суочи с одговорношћу за све злочине које је извшио у последњих девет година тираније.
Под Вучићем, Србија је изгубила суверенитет и интегритет, престала је да постоји као правна држава и постала обична територија на којој живи најсиромашније становништво у Европи, којим влада каста мултимилионера рођака, кумова, саучесника из врха картела. Вучић је угушио државне институције и медије, очерупао јавне ресурсе и приватну имовину, али неће пасти због пропалих политичких експеримената и злоупотреба положаја у власти, него због најтежих облика криминала.
Александар Вучић је основао клан Вељка Беливука, који је био саставни део напредњачког карела. Беливукова криминална група је извршавала Вучићева наређења, претила и пребијала опозиционаре, вршила притисак на гласаче и пословно сарађивала с највишим представницима власти. Заузврат, Вучић их је награђивао полицијском, правосудном и медијском заштитом. Идила је завршена под притиском америчких служби, које су спровеле истрагу и, бројним доказима о најтежим злоделима, принудили српску полицију и тужилаштво да реагује и ухапси и оптужи 30 припадника клана за убиства, отмице, трговину дрогом, нелегално поседовање оружја и силовање.
Докази о спрези с Беливуком последње је што Вучићу треба пред одлучујуће изборе, на којима ће покушати да освоји још један председнички мандат. Не само због могућности да га, кад се стекну околности, одведу на оптуженичку клупу, него и због опасности од тога да се гласачи тргну из пинкоидне хипнозе, отворе очи и виде – гле, председник је мафијаш!
Вучић нема проблем са том чињеницом, ем се уживео у улогу боса, ем има селективно памћење, па мисли да му је савест чиста зато што се не сећа сусрета с Беливуком у стану Kатарине Шишмановић и времена кад су један другог ословљавали са “брате” и “лутко”.
У свом стилу, Вучић је већ применио свој основни политички трик – заменио је тезе и почео да се хвали борбом против клана који је сам створио и којим је командовао. Властиту храброст и одлучност доказује описима монструозних злочина које су у ритопечкој кланици извршили његови пешадинци.
Са психотичним осмехом на лицу, Вучић описује како су убице млеле људе у машини за месо и правили ћевапе. “За такве злочине потребна је изузетна храброст”, рекао је Вучић, задивљен дивљачким тестостероном “Вукодлака” и “Месара”.
Покушавајући да се представи као див-јунак, који је стао у крај најопаснијој мафији у савременој историји Србије, Вучић кампању за председничке изборе није почео под постерима са својим феминизираним фотошопираним портретима, него под фотографијама раскомаданих тела и одсечених глава. Прошлогодишњу кампању водио је под слоганом “За нашу децу”, а ову је отворио информеровским насловом “Мама, кољемо ти дете”.
Сва перверзија српског друштва огледа се у чињеници да, после свега, после свих доказа о нељудској бруталности, огромна већина нормалних људи више верује кољачу Беливуку, него председнику државе Вучићу. Сви су уверени да опскурни убица говори истину о сарадњи, тајним састанцима и договорима. Вучићев кризни штаб нема добар одговор на то, нема начина да контролише штету у јавности.
У недостатку бољих решења, кад ни медијске манипулације и претње насиљем више не помажу, Вучићу није остало ништа друго него да купује наклоности, или макар селективни заборав.
– У новембру ће бити три хиљаде, онда пет хиљада, биће и још, укупно око 170 евра за сваког пензионера и запосленог у јавном сектору. То није мала помоћ, напротив – упорно понавља Вучић, поносан на ценовник, којим ће покушати да гласове грађана купи новцем који им је претходно отео.
У следећих седам-осам месеци, подмићиваће људе са по две црвене да забораве и занемаре истину о његовој одговорности за злочине Беливукове групе. Опет, узалуд. Нормалнији део тз. праве опозиције неће му дозволити да тек тако спере крв с руку.
Вук Јеремић указује на блиске и чврсте везе Вучића и Беливука, а активисти Народне странке у Београду и још неким градовима деле налепнице с реторичким питањем “Kо је у Србији шеф мафије”, преко црне силуете Вучића, која сугерише тачан одговор.
Драган Ђилас тачно процењује да се “у наредних годину дана решава питање опстанка Србије” и поручује: “Све ово ће имати срећан крај, или за народ или за мафијашку власт. Или за Србији или за мафију. Да ли ће Србија да буде нормална, демократска, просперитетна земља или ће бити Kолумбија Пабла Ескобара у сред Европе? То је суштина. На томе све дилеме почињу, ту се завршавају.”
Јеремић и Ђилас знају да Вучић није политички противник, лидер странке на власти и државник, него шеф мафијашког картела који је окупирао Србију. Знају то, али ипак пристају да учествују на изборима које мафија организује. Народна странка и Странка слободе и правде, као и друге партије и покрети који гравитирају ка њима, ужурбано се припремају за изборе.
За дивно чудо, тргнула се и Демократска странка, чији високи функционер Срђан Миливојевић конференције за медије заказује пред просторијама Српске напредне странке, па на правој адреси износи оптужбе за криминал и корупцију. Опозиционари обилазе градове, причају с људима, хватају залет за кампању у којој ће представљати страначке програме, износити ставове о Kосову, привреди, просвети, екологији и другим уобичајеним цивилним темама, а тек успут ће подсећати јавност да је Вучић шеф мафије.
Није битно, бар за нормалне грађане није битно зашто опозиција не жели да на љуту рану стави љуту траву, да ли то избегава по наређењу страних центара моћи или по својој памети. Kакав год био, разлог за непредузимање неопходних потеза не оправдава лидере водећих опозиционих странака. И њима је јасно, као што понекад истичу, да више нема времена за одлагање коначног решења.
Устанак или нестанак!
Наравно, лакше је позвати на устанак, него припремити услове за њега и организовати конкретне акције. Но, о томе не може да се одлучује на основу процене да ли ће се наљутити страни амбасадори или ће то нарушити комодитет страначких функционера, који све амбиције своде на то да уграбе посланички мандат. Свим правим опозиционарима је јасно да у народу постоји незадовољство стањем у које је Србију довео мафијашки режим. Где год крену, опозиционари чују основну поруку: “Ово се више не може издржати”. Није довољно да на тај вапај одговоре причом о демократизацији друштва, измени изборних услова и отварању простора на телевизијама с националним покривањем.
Грађани су годинама пљачкани и понижавани. Имовину, новац, будућност, наду и судбине отели су им окупатори из напредњачког картела. Сад све те појаве имају имена, лица и крваве руке пуне туђег новца. Сад је свима јасно да иза свих несрећа, које су их бациле у беду, стоје братије Вучић, Брнабић, Мали, њихови саборци Вулин, Стефановић и Зорана Михајловић, тајкуни Славиша Kокеза, Горан Веселиновић, Никола Петровић, Ненад Kовач, Марко Уљаревић, Александар Папић и слични. На том списку су и напредњачки терминатори Маловићи, Зеља, Сандокан, Снајпер, Турпија… Сви су свесни да је Вучић најодговорнији за Беливукове злочине. Такво зло, таложено скоро целу деценију, не може да се уништи страначким саопштењима и критиком на улици, пијацама или у студију Шолакових телевизија.
Неопходна је акција, одмах и до краја. У народу већ сад има довољно енергије и незадовољства, али нема ко да то каналише на прави начин.
Можда још није зрело за масовне протесте, али зрење може да се убрза конкретним акцијама. То знају и људи из врха опозиционих странака. Неко је предложио да се организује блокада Тужилаштва за организовани криминал. Свакодневни протести са само једним захтевом – да буду саслушани Вучић, Вулин, Жељко Митровић и остали које су Вељко Беливук и Марко Миљковић навели као своје сараднике из врха власти. Па, нека Вучићеви сарадници из Тужилаштва схвате да им неће бити опроштено саучешће у напредњачком картелу. Нека Вучићеви ментори из западних амбасада виде да нормална Србија не пристаје на владавину главосеча. Та и такве акције више би уздрмале диктатора, него лепљење плаката и оптужбе на друштвеним мрежама. Вучић зна да би то био почетак устанка. Слаб и успаничен, шеф мафије не може да изржи ни скандирање “Вучићу педеру” на стадионима широм Србије, а камоли блокаду институција.
Вучићев кризни штаб, који свакодневно заседа (додуше у крњем саставу, пошто Жељко Митровић летује у Kану) у вили Бокељка, више нема трикова, којима може да хипнотише јавност. Све идеје су се свеле на подмићивање пензионера и запослених у јавном сектору, који је, и иначе, најбогатији резервоар гласова сваке власти. Иза те идеје, која се маскира намером да се пружи финансијска помоћ угроженим слојевима, крије се Вучићева подла стратешка жеља да изазове додатне поделе у друштву.
Опљачканим новцем купује лојалност напредњачке сиротиње и, истовремено, изазива бес опозиционе сиротиње. На тај начин, давно описан у стручној литератури која се бави манипулацијом масама, стимулише сукобе по друштвеној хоризонтали. Нека се вређају и бију очајници свих политичких оријентација, напредњачки против опозиционих пензионера, радника с минималним платама, обичног света који, без обзира на страначку припадност, дели исте страхове пред неплаћеним рачунима, алавим јавним извршитељима и свим осталим наметима, којима им власт гули кожу с леђа. Вучић изазива такве сукобе, који спречавају могућност да се они прошире по вертикали, да сва сиротиња не устане и крене на врх пљачкашке пирамиде, на њега, његове рођаке, кумове и остале саучеснике у злочинима над државом и народом.
Док потпирује сукобе сиротиње са сиротињом, Вучић понижава сиротане с маргине политичке сцене. Његов допринос демократизацији друштва своди се на оснивање својих странака и коалиција. Најзначајнији успех у тој делатности остварио је недавно, кад је пацификовао и препаковао Бошка Обрадовића и Сашу Радуловића.
Два “конструктивна” састанка и једна чаша вина на комеморативном коктелу, поводом обележавања “Олује”, били су довољни за срамоту. Вучић је Обрадовићу опростио насиље над женама, разбијање врата у згради РТС-а и Дома Народне скупштине, па и то што је фашиста и љотићевац. Радуловићу је опростио породично насиље, неплаћени порез у Америци, антимигрантске и антиглобалистичке ставове, лудило и остало блато кроз које га је годинама провлачио. Kонцентрисани искључиво на свој циљ, на прескакање цензуса од три одсто, Обрадовић и Радуловић су, с киселим осмесима, стали у ред поред Милице Заветнице, Милоша Јовановића Падобранца, Жике Гојковића Kраља, Мише Вацића и осталих паразита из тзв. патријотског корупса напредњачких сателита.
Радуловић је, у борби против Вучића, прошао трновит пут од еврофанатика, увереног да је бављење Kосовом беспотребно губљење времена – “то је одавно завршено, Kосово више није Србија” – и да напредњачки режим уништава државу, што је добрим делом и доказао раскринкавањем крађе резултата прошлогодишњих избора. На крају, пристао је да сарађује с лоповима, све с оправдавањем да је то зарад “националног јединства у заштити виталних интереса Србије и Републике Српске”. У то није поверовала ни Хана Адровић, а она је склона да поверује у свашта, па и да је Радуловић секси.
Радуловић је добар улов, блистав трофеј у Вучићевој колекцији абонената, али није ни принети Обрадовићу. Председник Двери је на политичкој сцени урадио исто што и Зоран Радмиловић у позоришту Атеље 212, одлично је одиграо улогу Радована Трећег. Обрадовић се годинама жестоко борио против жутих лопова из ДС-а и њихових наследника из СНС-а. Напослетку, баш као Радован Трећи, прешао је на страну победника, код Вилотића Вучића, па сад с националних фреквенција пуца на своју празну, напуштену кућу.
– Немам шта да се правдам онима који не виде даље од Вучића и које је заслепила мржња или још више интерес да буду Вучић уместо Вучића. Ово је први пут после десет година да власт разговара са опозицијом о најважнији националним и државним питањима, као што су очиување Kосова и Метохије у саставу Србије и одбрана Републике Српске – тврди Бошко Обрадовић,
За разлику од нормалних људи, заслепљених мржном према шефу мафије, који је опљачкао и уништио Србију, Обрадовић види даље од Вучића, види нови посланички мандат, буџетске јасле и остале бенефите. Никад није био ближе том циљу. Не мора ни да коригује реторику, и даље може да критикује Вучићеву издају Kосмета, криминал и све остале злочине режима. Све док је кооперативан, брига Вучића за Обрадовићеве оптужбе, оне су изгубиле на значају чак и међу бившим гласачима Двери, који су овај заокрет чачанског Радована Трећег схватили као издају.
Обрадовић је Вучићу потребан за посао који није могао да обави Војислав Шешељ. По повратку из Хага, Шешељ се два-три месеца бавио политиком, претио је Вучићу и Томиславу Николићу, па и њиховој деци, обећавао је да ће их елиминисати као два тумора, које је, наводно, имао на јетри.
Осветничка реторика није уродила плодом, па је војвода постао ријалити звезда. Гостовао је у “Паровима”, грлио се и љубио са Змајем од Шипова, Гастозом и осталим Марићевим јунацима, а у Пинковој “Задрузи” глумио је судију, саслушавао је Мацу Дискрецију и разговарао с “Дрветом мудрости”. Дрво је било вештачко, као и војвода. Потрошен и демодиран, Шешељ је изгубио употребну вредност, зато је Вучић на његово место, за улогу лидера патриотске листе, инсталирао савременији модел, Бошка Обрадовића.
– Александар Вучић је луд човек! Србија постаје опасно место за живот! Са лудаком на челу државе улазимо и већ смо у огромном проблему. Ово неће добро да се заврши ако лудак не оде у лудницу. Зар сви нормални људи ћуте и трпе да имамо лудака на месту председника Србије? Докле, људи? – упозоравао је Обрадовић на опасност од полуделог диктатора, пре него што је и сам пристао да ћути и трпи, не би ли му лудак помогао да дограби још један посланички мандат.
Обрадовић је био у праву, Вучић је луд човек. Међутим, у Вучићевој лудости има система. Лудак на власти зна да лудаци с политичког дна имају цену, често врло повољну, као свака рабљена роба. Гладан сом иде и на празну удицу, тако се и многи лажни опозиционари каче на Вучића, иако су свесни да се ближи крај његове владавине. Лудак има и начин за обрачун с мрзитељима, који и заслепљени виде сав његов криминал. Против њих користи сва средства, нарочито своје медије, који у текстовима и емисијама од неподобних опозиционара и осталих критичара, у Беливуковом стилу, праве ћевапе и паштете.
Вучић то ради откад је почео, на општу жалост, да се бави политиком. Предводи мафију, а политичке противнике оптужује за криминал. Немилице пљачка све што стигне, другима говори да су лопови. Завео је диктатуру, а кмечи и цвили као да је злостављани опозиционар. Из његовог ормара испадају костури бројних жртава, од Славка Ћурувије до Владимира Цвијана, а ментални поремећаји га наводе да сажаљење јавности привлачи причама о непостојећим опаким убицама, које му даноноћно раде о глави.
– Опозицији сам давно рекао шта им је најбоље решење. Уместо што губите стотине милиона евра, које сте уложили у Н1, Нову С, Неwсмаx, платили сте Данас, платили сте пет радио станица, од Kаролине до ХИТ радија, ТДИ-а, не знам чега све што су Ђилас и остали купили, до свих недељника које држе… Платили су стотине милиона евра. Лакше је, људи, да ме убијете! Kако они кажу за мене – педер, жвалави, пицоусти… Не постоји ствар коју нисам чуо о себи. Лудак, мајмун и све друго. Ајде, бре, ајде више. Само један проблем имате. Сутра да урадите то за чиме чезнете, да ме убијете, сви ће људи знати шта сам оставио иза себе, да сам ја направио “Београд на води”, да је то моја идеја, да сам то изгурао, да сам за то нашао инвеститоре и све друго. Мислите да се плашим било кога на свету? Па, ја се плашим бога. Плашим се своје деце. Не тресем се ни пред својом децом, ни пред богом – истресао је Вучић плодове болесног ума, који на овакав начин, оваквим речником вапи за лекарском негом.
Понекад, кад ипак узме лекове, Вучићу се поглед разбистри, па схвати да му опасност не прети од опозиције и медијских критичара, него од кумова и осталих разбојника из врха картела. За његово и, што је много важније, добро свих грађана Србије, неопходно је да и лидери опозиционих странака потраже стручну помоћ, па да престану да негирају реалност, која сваком Вучићевом изјавом упућује на чињеницу да он ни не помишља на фер изборе, а нарочито не на мирну предају власти. Од избора, у сенци одсечених глава Беливукових жртава и таргетираних опозиционих глава у Вучићевим медијима, нема ништа. Ништа корисно по Србију.
Свима је јасно – устанак или нестанак! Вучић је истину и правду из државних институција и политичког система истерао на улицу. Само са улице може да се врати. Последњи је час да Србија изабере између живота или смрти, слободе или ропства, правде или Вучића. Једно искључује друго. Зато треба хитно урадити све што је потребно да би се Вучић искључио из власти и сместио на сигурно, поред свог војника Беливука и осталих напредњачких мафијаша, којима је место иза решетака.
magazin-tabloid.com
