Срби с поносом истичу да је Константин Први родом из Ниша. Међутим, ретко се помиње последњи римски цар Константин Драгаш Палеолог, иако се 2017. навршило 564 година од његове херојске смрти у одбрани Цариграда. Турци, наравно, неоосманистички наглашено славе пад Цариграда као велику победу својих предака чију надмоћ на Балкану у савременим околностима и формама желе да обнове. Европа је заборавила да је Истанбул некада био Константинопољ, а „Бизант“ је постао синоним за левантинско лукавство и неморалну превртљивост, иако је култура Византије својевремено за неколико копаља надмашивала западноевропску.
Индикативно је да и један Семјуел Хантингтон у познатој књизи „Судар цивилизација“, православље, заједно с исламом, смешта у источну хемисферу супротстављену западнохришћанској. Недавно је код нас неко духовито приметио да се граница између Запада и Истока у западњачком виђењу померила с Босфора на Дрину, у чему су добрим делом и корени српских проблема с Европом. Константин, по мајци Србин, био је формално заиста последњи римски владар „наследник Августа и Константина“. Његова титула гласила је цар Ромеја, што је хеленизован назив за Римљане. Он у титуларно владарско име уноси и српско презиме Драгаш – тај чин има политички контекст и наглашава његово српско порекло. Могуће је да је то био далеки одјек Душанове идеје о српско-ромејској држави. Водећи српски историчари сматрају да би Срби морали да се подсете времена пада Цариграда, због политичког контекста догађаја.
Практични значај Цариграда био је огроман јер је контролисао Босфор, спона Европе и Азије. Иако је Константинов град био практично све што је остало од Ромејског царства, његово освајање доносило је освајачу не само велику материјалну корист, већ још већу моралну победу, јер је био симбол империје. Зато је одговор Константина Драгаша на понуду Мехмеда Освајача за предају града гласио:
– Предаја града није нити моје лично право нити право било ког појединца који у њему живи, јер је наша заједничка одлука да погинемо сви заједно, а не да спасемо свој живот.
Налик спартанском краљу Леониди или српском кнезу Лазару, последњи ромејски цар се свесно жртвовао. Сведочанства преживелих у бици су идентична: Константин Драгаш је 29. маја 1453. на месту где су јаничари провалили капију скинуо пурпурни огртач и остале царске ознаке и са свог белог коња смело издао последњу наредбу за јуриш. Сматра се да је Константин Драгаш погинуо у борбама код Романове капије, као обичан војник. Историчари сматрају да подвиг саможртвовања није случајан већ део кодекса усађеног васпитањем под утицајем снажне личности мајке Јелене Драгаш, која је на „пурпурном двору“ обновила мит о светој жртви.
Скидање владарских обележја унело је велику забуну међу Турке који су узалудно тражили тело последњег римског цара, да би тријумфовали над њим. Тако је створена легенда о „бесмртном цару“ који ће се једног дана вратити кроз Златну капију на цариградским зидинама и повратити славу Константинопоља. Овековечен је његов цитат, тик пре него је задао наредбу која га је одвела у смрт:
“Ниједан цар не треба да надживи своје царство!”
Борис Субашић; Радивој Радић
