Има неколико година како се више не помињу са првобитним жаром “послови века” које је држава склапала са фирмама из Уједињених Арапских Емирата.
Већ дуго, угашена је и нада код оних који су поверовали да ће из партнерства са том земљом Србија у року од неколико година постати водећа сила у пољопривреди, ваздушном саобраћају, развоју некретнина, трговини оружјем и савременим технологијама производње чипова.
Тешко је рећи и колико је то коштало земљу, каква је корист проистекла из (не)повољних кредита, уступака или наводно заједничких инвестиција у којима је државну кесу дрешила углавном Србија, пише Данас.
Информације о детаљима из послова са УАЕ спадају у државну тајну иако је реч о јавним финансијама које улажемо ми и приватном капиталу који је са друге стране.
Све је кренуло након договора с почетка 2013. сачињеног у сенци приватних одаја шеика Мухамеда Бин Заједа у Дубаиу са свега неколицином државних званичника Србије које је предводио Александар Вучић, тада први потпредседник Владе.
Убрзо је споразум добио ознаку „међудржавни“, ратификовала га је Скупштина свега два месеца касније. Тиме су сви послови са УАЕ изузети су из правног система Србије, подаци који би по својој природи морали да буду јавни, добили су статус тајних и једноставно се не објављују, а питања новинара институције игноришу.
Најистакнутији домаћи и страни правни стручњаци тај документ оценили су као неуставан, а уз то је и за све послове са фирмама или институцијама УАЕ омогућио привилегован положај, скривен од јавности. Од тада па у наредних годину и по дана, Србију је запљуснуо велики талас најава и обећања која су се згодно пласирала управо пред изборе 2014. на којима су напредњаци освојили победу.
Најпре је, као потврду пријатељства, посета шеика Бин Заједа Београду, представљена као својеврстан спектакл, резултирала једним „малим“ минусом у државној каси – како се госту из Емирата допао Копаоник, власт је одлучила да му за 1,5 милиона евра прода хотел на тој планини који је претходно откупила из стечајне масе Југобанкле за 2,1 милиона евра.
Очекивало се да ће већ наредне године, када је до темеља срушен, на том месту да никне луксузно резиденцијално здање, али је уместо тога, тек прошле године завршен хотел високе класе, након спекулација да се Бин Зајед повукао из тог власништва. Обејктом као оператер управља угоститељски ланац Вицероy у партнерству са домаћом инвестиционом компанијом Копаоник Пропертy Инвестментс и Ројал Групом из Емирата. Ко је стварни власник не зна се.
Успон и пад домаће авиокомпаније
Готово паралелно, широко је најављено спасоносно решење за посусталу националну авио компанију Јат Еврејз. Етихад, основан седам година раније и са скромним учешћем у авиосаобраћају тог региона желео је да поправи своју позицију окупљањем под окриље више малих европских компанија.
Шема за Јат изгледала је овако: кредитом од 40 милиона долара Етихад је „платио улазницу“ коју је касније конвертовао у свој удео од 49 одсто нове фирме, Ер Србије. Држава је за преостале уделе одмах уплатила 90 милиона долара, али уз обавезу да намири претходне дугове Јата од 237,7 милиона долара, као и да у наредне три године обезбеди још 326 милиона као помоћ за успешан продор нове компаније на међународно тржиште.
Менаџмт је именовао Етихад а плаћала Влада без утицаја на одлуке које се доносе. Данас, Етихад се практично повукао, држава је за додатних 100 милиона евра откупила 31 одсто власништва, али компанију оптерећују неповољни кредити узети од арапског партнера, изгубљене тржишне позиције и неизвесна судбина.
У том налету послова са УАЕ, Србија је са фирмом Ал Равафед потписала споразум којим је основана заједничка компанија која је располагала са више од 10.000 хектара војвођанских ораница.
Арапи су имали удео од 80 одсто, а удео државе од 20 одсто требало је да обезбеди да се профит у истом проценту уплати Војној установи Моровић у чијем је саставу било елитно Титово ловиште и ергела Карађорђево.
На добит се рачунало јер је обавеза партнера била да уложи 115 милиона евра у наводњавање парцела, али нити су се канали изградили нити је остварена добит.
Уговор са Ал Равафедом изазвао је гнев околних ратара који су земљиште из тог комплекса раније могли да изнајмљују за око 450 евра по хектару, док је фирми из Емирата оно уступљено по цени од 250 евра.
И поред тога, у последње четири године Ал Рафавед је у дебелом минусу, само прошле године он је износио 63,9 милиона динара, а 2019. био је већи од 268 милиона динара. Да ли се профит, који није остварен, уплаћује ВУ Моровић или је примењен неки други облик улагања, не зна се јер одговори на питања новинара не стижу.
Афере и пробијени рокови
Најграндиознији и најскупљи је изградња Београда на води, који прате бројне критике стручњака, пробијени рокови и афера „Савамала“ којом су потпуно суспендоване домаће институције.
Начин на који је избегнуто да се санкционише ноћно рушење кућа у том насељу због потребе страног инвеститора, људи у фантомкама који малтретирали грађане и полиција која се оглушила о позиве у помоћ – почетак су потпуног урушавања државе.
Уз то, будућа највиша зграда у престоници, „Кула Београд“, која ниче последње три године на обали Саве у „Београду на води“ је као и цео комплекс пробила неколико рокова
Вучић ју је најпре најавио 2014, тврдио је да ће бити завршена за две и по године, али није, као што ни велики тржни центар БW Галерија још увек није у потпуности отворила врата купцима иако је то требало да се деси пре две године.
Али, још болнија тема од „ситних прекорачења“ је то што се никаква рачуница не доставаља грађанима – колико је градског земљишта практично поклоњено страном инвеститору, на који је начин стратешки партнер добио 68 одсто власништва у заједничком предузећу Белграде Wатерфон, колико је која страна уложила.
Прича о арапским инвестицијама у Србији не би била потпуна без бајке о фабрици чипова и авионских компоненти у којој је главна јунакиња компанија Мубадала.
Најављена је на почетку сарадње, још октобра 2013. када је Вучић, тада још као први потпредседник Владе, тврдио да ће „до половине 2014. бити отворена велика фабрика авиокомпоненти у Панчеву, а у року од две године и фабрика чипова у коју ће бити уложне десетине милиона евра“.
Тврдило се и да ће Мубадала прво уложити неколико стотина милиона долара у изградњу центра за истраживање и развој, потом се чак најављивало улагање од четири милијарде евра за фабрику чипова. Међутим, после избора еуфорија је мало спласнула, , да би се потом прича потпуно зауставила.
Мање видљиви послови
Уз све те послове, сарадња са Емиратима имала је још два важна колосека. Један су кредити које је држава узела за спашавање српских јавних финансија. Прву милијарду Вучић је са Бин Заједом уговорио почетком 2014. а домаћој јавности је то представљено као „кредит по најповољнијим условима које је земља икад добила“.
Новац је узет на период од 10 година, након чега доспева у целости, дакле за три године, фиксна каматна стопа је два одсто и она се плаћа полугодишње, што је рата од по 10 милиона долара на сваких шест месеци.
Нова позајмица, друга милијарда повучена је две године касније, али су услови били мање повољни због чега је Вучић морао критичаре да назове „неписменима“ јер „само такви критикују одлуку о зајму“, у шта је урачунао и неке чланове Владе.
Србија се, уз то, задужила и код Фонда за вразвој Абу Дабија за око 100 милиона евра које је требало употребити за изградњу система наводњавања у 13 пољопривредних добара. Међутим, пројекти за тај посао нису били израђени, па је приви новац повучен тек 2017.
И док су позајмице и партнерства били наша унутрашња прича о сарадњи са арапским институцијама и компанијама, трговина оружјем која је започела још 2011. а разбуктала се две године касније, често је била на мети међународне јавности и медија.
Спекулисало се и да су УАЕ условљавали инвестиције у Србији потписивањем уговора о извозу оружја, али има и обрнутих мишљења, да је прави обим трансакција са оружјем био замаскиран другим улагањима.
Чињеница је да су уговори и о тим пословима обавијени велом тајне, а стручњаци тврде да је та врста сарадње Србије са УАЕ лоша за наш имиџ јер је реч о партнеру који улчествује у војним конфликтима у свом окружењу.
Током година, честе су биле сумње страних медија да су управо преко арапског света српска војна опрема и оружје дошли до тржишта за које је владала забрана испорука, чак и до екстремистичких група.
Данас.рс
