Послови Звонка Веселиновића и Милана Радоичића

Ко су Милан Радоичић и Звонко Веселиновић, колики је обим посла којим су се бавили, са којим су компанијама били повезани и како су користили север Косова и Косово у целини да увећају вредност својих послова и имовине – све се то може сазнати из првостепене ослобађајуће пресуде Вишег суда у Београду из фебруара 2015. године.

Милан Радоичић и Звонко Веселиновић били су оптужени да су подстрекавали Драгана Ћурчића да након раскида уговора о лизингу, његова фирма Еуро коп задржи 32 камиона Хипо Алпе Адиа Лизинга и преда их на коришћење Радоичићу и његовом куму Веселиновићу.

Ћурчићу је суд изрекао затворску казну у трајању од три и по године. Ослобађајући део пресуде за Милана Радоичића и Звонка Веселиновића потврдио је и Апелациони суд, а поступак за Ћурчића вратио на почетак, након чега је правоснажно осуђен на три године затвора.

Читање пресуде писане на преко 100 страна, коју је БИРН добио на основу захтева за приступ информацијама од јавног значаја, уводи нас у мутни свет српског предузетништва у коме се послови склапају после пића у кафани на Копаонику, где се дугови преламају коришћењем туђе имовине, где се лукративни послови изградње и одржавања путева добијају преко „везе“, где се у исто време бранило српство на Косову, а иза те приче помагало у изградњи аутопута на Косову под управом Албанаца…

У збиру, сазнајемо да су Веселиновић и Радоичић дуго у послу, да су повезани са неким од највећих компанија у Србији, да су њихове партнере лизинг куће и банке виделе као ВИП клијенте и да, на крају, испада да је оптужница против њих била политички мотивисан гест и да је као таква са променом власти „завршила у канти за ђубре“ специјалног суда за организовани криминал, а да су кумови изашли чистих руку и образа и успели у годинама након тога да увећају своје богатство и утицај.

Милан

Од како је након убиства Оливера Ивановића косовска политичарка Рада Трајковић поменула име Милана Радоичића, којег је означила као човека који има власт у Косовској Митровици, овај „власник кафане Греј у којој се састају српски политичари и у којој се одлучује о свему“ интригира део јавности и медија, али о њему нема много информација.

Ко је човек који, иако није носилац никакве јавне функције, влада Митровицом северно од Ибра, шта ради и одакле црпи своју моћ?

У ослобађајућој пресуди избрисани су лични подаци Милана Радоичића, па остаје непознато шта је по занимању. Међутим, у свом исказу из јануара 2012. који је пренет у поменутој пресуди, он је, негирајући умешаност у кривично дело које му се ставља на терет, рекао да је са Звонком Веселиновићем, који је његов кум, уложио „неки новац у камионе“ и да се од тога издржава.

Посао са камионима нешто детаљније је у свом исказу пред истим судом, описао Веселиновић. И он је рекао да је са Радоичићем кум, да су веома блиски и да су се „заједно бавили транспортом са њиховим камионима“. Појаснио је како су делили посао, односно камионе. Ако су имали 10 камиона, четири би припала Веселиновићу, два његовом рођеном брату Жарку, а четири би припала Радоичићу, пише у пресуди, али се из ње не види како су до камиона које су делили, долазили.

Веселиновић је рекао и да му је Радоичић „помагао на пумпи у свему, око дужника, наплате дугова, али да није имао удео у њој“.

О Радоичићевој помоћи око наплате дугова, говорио је и Ћурчић који је на суду рекао да са Радоичићем није преговарао око посла, али да га је он пар пута звао када је Звонко био љут због тога што није враћао дугове, и тада би му рекао да кум пита када ће да врати дугове.

Рекао је и да су Веселиновић и Радоичић нон-стоп заједно.

И Веселиновић је потврдио Ћурчићеве наводе рекавши да је Радоичић звао Ћурчића само онда када је он био љут на њега, јер га је „100 пута слагао“, па „пар месеци није хтео да се чује са њим“. Истовремено је негирао да је Радоичић имао везе са Ћурчићевим пословима.

Бранивши се пред судом од тога да његови камиони које је купио заједничким улагањем са Веселиновићем имају било какве везе са окривљеним Драганом Ћурчићем и његовим Еуро копом, Радоичић је на суду рекао и да има још један извор прихода:

„Његова супруга и мајка поседују бутик у Косовској Митровици, од чега, такође, остварују доходак“, стоји у тексту пресуде Вишег суда у Београду.

Такође сазнајемо из истог извора да је Радоичић раније био осуђиван, али је у копији која нам је достављена из суда, како је наведено, у складу са Законом о заштити података о личности, прецртан податак о томе кад, због чега и која му је санкција изречена.

Радоичић је на суђењу рекао и да је од септембра 2009. до фебруара 2011. године био у притвору, али не пише за шта је био оптужен. То је адвокатима био и главни аргумент да суд одбаци оптужбе против Радоичића, јер је у време извршења кривичног дела, односно наводног подстрекавања Ћурчића, био у притвору.

Хапшење и суђење

Процес, односно истрага против Ћурчића и кумова Веселиновића и Радоичића, поклопио се са периодом велике кризе због барикада на административном прелазу са Косовом, крајем 2011. године, у чијем је постављању Веселиновић учествовао.

Барикаде на Косову, 2011. година

Двадесетог децембра 2011, у време када су на прелазу Јариње и Брњак још увек биле постављене барикаде, Веселиновић се нашао у притвору заједно са млађим братом Жарком, а из затвора је изашао годину дана касније, 24. децембра 2012, након што је у међувремену дошло до промене власти. Њих двојица су ухапшени на Копаонику у периоду када се од српских власти очекивало да уради нешто поводом деловање човека за кога се претпостављало да стоји иза блокада на северу Косова. Звонко је тада приведен због недозвољене производње, држања, ношења и промета оружја и експлозивних материја, док је Жарко, како су медији писали, приведен због сумње да је извршио кривично дело злоупотреба службеног положаја подстрекивањем.

Касније, међутим, за то кривично дело оптужницом су обухваћени само Звонко и његов кум Милан Радоичић, као и партнер Драган Ћурчић, који је, према писању медија, до 2014. издржавао затворску казну као припадник тзв. царинске мафије. И овај Ћурчићев “посао” из 2006. био је везан за Косово. Наиме, према писању штампе, он је уз помоћ “царинске мафије” успео да на Косово прокријумчари допуне за мобилне телефоне вредне више од 100 милиона динара. Он је фиктивно декларишући допуне на “Мега трејд” из Лешка на Космету, извезао ваучере преко своје фирме Еуро коп.

У исказу пред истражним судијом у јануару 2012. године, Ћурчић је рекао да је Веселиновића упознао 2007. године, а да је на Косову почео да ради од 2008. године. Ћурчићева фирма је блиско сарађивала са путарским фирмама у власништву Мила Ђурашковића све до његовог привођења у пролеће 2011. године.

Веселиновић је на суду рекао да су се знали површно, са Копаоника, да су ишли заједно на пиће.

Од 2008. године, камиони Драгана Ћурћића раде и на Косову и он тада почиње да купује и гориво код Веселиновића на пумпи, од 2008. укупно око 300.000 литара. Гориво није могао да плаћа преко рачуна, па га је плаћао на пумпи готовим новцем, када га је имао, а то је било ретко јер, с једне стране, како је навео, по закону није могао да плаћа преко рачуна на Косову, а с друге стране, фирма му је била у блокади.

Навео је и да је једном извршена цесија тако што је каменолом платио Звонковој пумпи на име потраживања која је он имао за извршене услуге каменолому.

Како се долази до оних камиона који се после деле међу кумовима и браћом, илуструје прва верзија Ћурчићеве приче истражном судији током истраге. Наиме, према том првом исказу, који је доцније променио, Ћурчић је рекао и да је почетком 2011. године требало да почне да превози камен из каменолома у Јарињу, али да је камионима тада истекла регистрација, а истовремено је Звонку дуговао новац за гориво.

Шљунак и камен из тог каменолома служили су за изградњу аутопута Приштина – Призрен.

Тада му је Звонко предложио да он преузме камионе и да Ћурчићу по камиону одбија 2.000 евра месечно на име дуга. Евиденцију о дугу водио је Веселиновић, рекао је тада Ћурчић и додао да он ту евиденцију није водио.

Ћурчић је рекао и да је почетком априла или маја 2011. године Звонку дао 34 камиона, као и да је он знао да камиони припадају Хипо лизингу будући да је сваки камион имао саобраћајну дозволу у којој је то писало.

Убрзо су, рекао је даље Ћурчић, постављене барикаде на Косову, па више није био у могућности да ради. Тада је казао и да је фирми Тим петрол из Крушевца, по Веселиновићевом налогу, продао и фактурисао један камион и једну полуприколицу-полуцистерну и да су на тај начин пребили део дуга.

Објаснио је и да су се четири камиона налазила на Коридору 10, код каменолома ПЗП Ниш. Звонко је, рекао је тада Ћурчић, тражио и те камионе, “да му као и ови на Косову, одраде дуг”, али му је Ћурчић одговорио да не могу у Србији да раде нерегистровани.

Веселиновић је, међутим, рекао да није потребна регистрација јер ће камиони радити у некој њиви на вађењу песка.

Веселиновић је те камионе, по договору, преузео и пребацио их негде код Пирота. Убрзо је, међутим, дошло до проблема јер је полиција заустављала те камионе и писала пријаве, а због нерегистрованих камиона полиција му је покуцала и на врата.

Тада је, како је рекао, позвао Звонка и рекао му да не може тако да ради, да камиони нису ни регистровани, ни његови и да мора да их стави ван употребе. Доцније, средином 2011, Веселиновић је из Рашке, те камионе пребацио на Косово.

Претходно је 1. јуна исте године потписао уговор о закупу са фирмом МАК 037 из Крушевца по наговору Звонка Веселиновића, који је то требало да наплати од МАК-а на име дуга који је имао према њему.

Констатовао је и да тај уговор о закупу није смео да потпише јер је уговор са Хипо лизингом већ био раскинут.

Иначе, фирма МАК 037 из Крушевца у власништву је Горана Макрагића, против којег је, како су медији писали, у фебруару 2013. године подигнута оптужница због злоупотребе службеног положаја, док су истом оптужницом за помагање у злоупотреби били обухваћени и Звонко Веселиновић и Милан Радоичић.

Према наводима тужбе, Макрагић је, користећи свој службени положај, прибавио противправну имовинску корист себи, али и Веселиновићу и Радоичићу у вредности од 26,5 милиона динара, а наводи о незаконитим радњама односе са на послове у оквиру изградње Коридора 10.

На саслушању код истражног судије у истрази за злоупотребу камиона Хипо лизинга, Ћурчић је даље рекао и да познаје Милана Радоичића, Звонковог кума, али да не зна да ли је он имао везе са камионима које је дао Звонку.

Казао је и да је имао састанке са представницима Хипо лизинга и да је морао да врати камионе, али да је од 77, колико је било под уговором, вратио тридесетак, да се 18 налазило у предузећу Партизански пут, али да није био у могућности да врати све камионе јер су били на Косову код Веселиновића на име дуга, а да нису били ни регистровани.

Последњи пут је, како је казао, камионе видео на Звонковој пумпи у Косовској Митровици, као и да је један камион запленио КФОР на барикадама.

Истакао је да је све време тражио од Звонка да му врати камионе да би их вратио Хипо лизингу, али да му је Веселиновић рекао да ће их вратити када он врати дуг.

На главном претресу 17. јуна 2013. године, Ћурчићев исказ добија, међутим, другачији тон. Рекао је да је полиција вршила страшан притисак на њега, а да је мета био Звонко Веселиновић, као и да је тражено од њега да о Веселиновићу исприча неке ствари које нису тачне.

Обећавали су му и да неће да робија, те да су долазили инспектори из Крушевца да га питају да ли је спреман да промени изјаву, али да он ништа није рекао упркос притиску.

Тада је, за разлику од исказа код истражног судије, истакао да га ни Веселиновић ни Радоичић нису наговарали да не врати камионе Хипо лизингу.

Рекао је и да у том тренутку од 77 камиона нису враћена још четири, да је сваки камион враћен са записником и да никада нису били на територији Косова.

Ћурчић је током исказа пред судом рекао и да на Косову нису била сва 32 камиона, већ само 14, те да их је тамо пребацио да би превозили руду из Трепче.

Казао је и да регистрација тих камиона није била потребна, с обзиром на то да се са Хипо лизингом договорио да их све пребаци на нову фирму. Како је то пропало, паркирао је, како је рекао, камионе на Звонковој пумпи, а 2-3 камиона су превозила камен из каменолома у Јарињу.

Убрзо су постављене барикаде и пошто више није могло да се ради, ти камиони су већином постављени као барикаде, рекао је Ћурчић.

И причу о упознавању са Веселиновићем Ћурчић је мало изменио. Године су остале исте, потврдио је, такође и да се код Веселиновића задужио у време прве блокаде своје фирме, али су мотиви повериоца сада били алтруистички мотивисани.

Наиме, Ћурчић је у исказу рекао да “га је Звонко практично кредитирао, помагао му, давао му гориво”.

“Његов договор са Звонком је био да возачи његових камиона на пумпи у Рударима сипају гориво, за шта би на пумпи добили признаницу, отпремницу. Не зна на кога се води пумпа, он зна да је то Звонкова пумпа. Окривљеном Звонку је дуговао 200 и нешто хиљада евра за око 300.000 литара горива. Договор је био да му враћа дуг како буде могао, у зависности од посла”, пише у пресуди.

Рекао је и да са Радоичићем није уговарао куповину горива, нити он има везе са пумпом, већ да га је тамо само виђао са Веселиновићем.

Након што му је указано да је у првом исказу код истражног судије рекао да су Веселиновић и Радоичић заједно држали пумпу Тим петрол у Рударима, Ћурчић је рекао да су они кумови, да су стално заједно и да никада није питао да ли је пумпа заједничка и поновио да са Радоичићем никада није уговарао послове око горива, већ само са Звонком.

Ћурчићу је предочено и да је истражном судији казао да је Звонку дао 34 камиона и да су му камиони били на Косову, па да није могао да их врати Хипо лизингу,на шта је он потврдио да је то тачно, али да то нису били камиони Хипо лизинга, а затим је додао и да камионе није предао Звонку Веселиновићу, већ да је 32 камиона само паркирао на његовој пумпи. Рекао је и да су само четири камиона која је предао Веселиновићу била у власништву Хипо лизинга.

Пресудом Посебног одељења Вишег суда за организовани криминал у Београду од 9. фебруара 2015. Драган Ћурчић осуђен је на три и по године затвора јединствене казне затвора, у који је урачуната и двогодишња затворска казна изречена у претходном судском поступку (“царинска мафија”, прим. аут.), док су Веселиновић и Радоичић ослобођени оптужби због недостатка доказа.

У ослобађајућем делу пресуде, између осталог се наводи да нема доказа да су Веселиновић и Радоичић знали да је Хипо лизинг једнострано раскинуо уговор 12.11.2010. са Еуро копом.

На крају се наводи и да је тачно да су Ћурчић и Веселиновић дали у закуп четири камиона фирми МАК 037, али да нема доказа да је Веселиновић подстрекивао Ћурчића да камионе преда тој фирми.

Суд закључује и да није било доказа да је код Веселиновића постојала свест о томе да помаже Ћурчићу у извршењу кривичног дела, а као доказ за то посебно издваја део пресретнутог телефонског разговора између Веселиновића и Милана Радоичића вођеног 11. јула 2011, током којег се Веселиновић обратио Радоичићу следећим речима:

“…па брате, око камиона ових, проверавају уговоре, камионе, све живо, каже брате, све, све, све, све је спорно због Гага”.

У марту 2016. Апелациони суд у Београду потврдио је првостепену ослобађајућу пресуда Звонку Веселиновићу и Милан Радоичићу, док је део пресуде којом је Драган Ћурчић осуђен на казну затвора укинут и враћен Вишем суду на поновно суђење.

У поновљеном поступку Драган Ћурчић је са Тужилаштвом за организовани криминал потписао споразум о признању кривице, на основу чега му је 15. јуна 2016. године изречена казна затвора у трајању од три године, у коју му се урачунава време које је провео у притвору.

Фирме под контролом Звонка Веселиновића

Тим петрол Крушевац је фирма коју је, према признању Веселиновића, основао његов возач, а која је била под његовом контролом. Основана је у јуну 2008, а обрисана 13.04.2011. Фирма се водила фиктивно на Далибора Мијушковића.

Према исказу на суду, основана је и фирма Аутотранспорт Дача, у договору са истим возачем, а водила се на Радослава Мијушковића, и на ту фирму су били пререгистровани камиони који су припадали Тим петролу Крушевац. Фирма је основана 30.06.2010.

Породица Веселиновић, такође према исказу на суду, у поседу је имала бензинску пумпу у Рударима недалеко од Звечана.

Предузеће Инкоп Ћуприја припада Звонковој сестри Душици Максимовић. Директор Инкопа је Милан Милетић.

Милан Милетић је заступник и ДОЛЛY БЕЛЛ ДОО БЕОГРАД-САВСКИ ВЕНАЦ које је градило 2015. хотел Доли Бел који је настао на земљишту које је купљено од Новака Ђоковића.

Такође, директор Доллy Белл је Веселиновићева супруга, Љиљана Божовић, а власник фирме је Инкоп. Звонкова супруга има и фирму РАМИД ДОО БЕОГРАД регистровану за изградњу стамбених и нестамбених зграда основану у јуну 2016. Фирма је изградила комплекс ексклузивних станова у Денковој башти у Београду.

На њу се водила и фирма БИООРГАНИКА ДОО БЕОГРАД, регистровану за исту делатност, која је основана 2009, а обрисана у октобру 2016.

У сувласништву фирме Инкоп је и Гранит пешчар АД из Љига, а председник Надзорног одбора је Жарко Веселиновић. Сувласник је и фирма „Нуклеус“, а обе су без тендера добиле посао изградње дела ауто-пута на Коридору 11, како је својевремено открио БИРН.

јавно.рс