Поштари оголили стање у јавним предузећима Србије

Адвокат Бранко Павловић за Спутњик каже да генерално имамо лоше управљање у свим јавним и државним предузећима. И то лоше управљање више кошта та предузећа, али посредно, пошто су државна, и све нас.

Представници незадовољних радника Поште и Владе Србије у четвртак увече су постигли договор, обустава рада ће бити прекинута, а радници са најмањим примањима требало би да добију највеће повећање плате.

Остаје, међутим, питање да ли ће то и дефинитивно суштински решити проблем. Протест једног броја поштара трајао је у таласима још од 2017. године.

Пошта као слика јавног сектора

Као и у другим јавним предузећима чији су радници протестовали ове године, а то су чинили они у Аеродромима Србије и Републичком геодетском заводу, и у Пошти су незадовољни не само висином примања, него и организацијом посла и начином вођења те компаније која живи од зараде, а не од буџетских средстава.

Поједини медији су пролетос преносили изјаве запослених да руководство фирме све чешће одбија послове великих корисника због недостатка непосредних извршилаца, уз питање зашто се уместо поштара у администрацији запошљавају партијски кадрови који не доносе зараду фирми.

Павловић истиче да су јавна предузећа крцата потпуно непотребним и неспособним партијским кадровима и на нижим нивоима од директорских. Како примећује, они потпуно безразложно оптерећују платни фонд са врло високим платама, због чега су други запослени с правом незадовољни.

„Сва та незадовољства и сви ти штрајкови говоре о томе да се по дубини свих система уопште не управља на одговарајући начин. Важно је да се као друштво суочимо с тиме и да схватимо да не можемо да заснивамо функционисање на неподношљиво ниским платама највећег броја људи у Србији. Плату од 356 евра прима више од 50 одсто запослених у Србији“, наглашава саговорник Спутњика.

Модели управљања у Немачкој и Кини

Он указује на то да није никаква непознаница како се добро управља било јавним било предузећем са већинским уделом државе у њему, да такви модели постоје у свету, посебно у Немачкој и Кини.

Суштина је, каже, у томе да морате да направите тело изван владе које ће одредити стратегију развоја земље, па у оквиру тога и привреде, па у оквиру тога и великих система, док би друго тело, такође изван владе, водило рачуна о непосредним пословним плановима и кадровској политици у тим предузећима, где би менаџмент зависио од успешности предузећа.

Шта то конкретно значи предочио је на примеру ЕПС-а, који је ових дана прозвао и државни ревизор због незаконитог повећања регреса за прошлу годину.

„Уколико они имају велики такозвани губитак на мрежи, који је увек био превисок, а спектакуларних је размера у последњих пет-шест година, онда одмах сви који су надлежни за менаџмент ЕПС-а морају да сносе одговорност“, тврди наш саговорник.

Зашто се избегавају платни разреди?

Он истиче да профитабилност тих система мора да расте по већој стопи од приходне стране и да је то одлика доброг управљања.

Посебно је као велики проблем истакао чињеницу да више од половине запослених у Србији месечно прима 356 евра.

„Проблем је што запослени не може да живи од те плате и то мора да се мења и зато треба подржати поштаре. Да ли ће они због репресивних мера које се помињу издржати или неће то је друго питање, али да је сламање тако оправданих захтева силом заправо штетно за све нас грађане, ја сам у то потпуно убеђен“, каже саговорник Спутњика.

О реформисању јавних предузећа се, међутим, годинама прича и на причи је углавном и остало. Добро позната фраза да су она партијски плен и даље није изгубила на значају. Оптерећена вишком запослених, пре свега на административним пословима, чије је дугогодишње губитке санирала држава, колико год да је у неким стање поправљено и даље представљају проблем.

Почетком године министар финансија Синиша Мали је најавио да су приоритети управо у наставку структурних реформи, превасходно у области јавних предузећа. Од тада су запослени у три јавна предузећа били у штрајку.

Спутник