Хоћемо ли у НАТО, хоћемо ли у ЕУ? Можда и у унију са Ватиканом?
Којој фирми заправо, као филијала, припада ова данашња организација УН, чији је један од оснивача била и она несрећна тамница српског народа, друга Југославија? Мада, руку на срце, и она прва је била страшна клопка за коју се плаћала цена Јасеновца, Јадовна итд. итд. итд.
И да ли та УН-организација слови (званично) као оснивач Хашког трибунала?
Смете ли да склопите опкладу са мном, господо владајући (и бројни „опозициони“) српски политичари, ако ја тврдим да би, како Анте Павелић, тако и Славко Кватерник и син му Дидо, како сарајевски надбискуп Иван Шарић, тако и његов водећи ватикански официр Алојзије Степинац били ослобођени од стране тог Хашког трибунала?
И, наравно, били еуфорично слављени од данашње независне Хрватске?
Јер, нова независна Хрватска је на прагу ЕУ и НАТО-а и – тамо јој је и место! Стара је то и искуствена мудрост „Сличан се сличном радује“, није ли тако? И она прва независна Хрватска је 1941-1945. била добро збринута, у правом друштву…
Да ли је тамо, међутим, и место преживелима и потомцима Јасеновца и Јадовна, НАТО-бомбардовања уранијумским пројектилима и касетним бомбама, шта више и мајкама, сестрама и деци новомученика из „Жуте куће“?
Можда и родитељима дванаест бањалучких беба, шесторице мушкарчића и шесторо девојчица, којима је Империја у мају и јуну 1992. ускратила кисеоник и осудила их да постану још једна српска „колатерална штета“?
[pullquote_right]Хоћете ли заиста да седите заједно са Насером Орићем, Рамушом Харадинајем, Готовином и Маркачем за истим столом?[/pullquote_right]
Узимам себи право недокланог и још увек преживелог да вас то питам, понека и не ретка господо владајући (и бројни „опозициони“) српски политичари. Хоћете ли заиста да седите заједно са Насером Орићем, Рамушом Харадинајем, Готовином и Маркачем за истим столом?
После 20-тог века, наиме, постоје само још недоклани Срби, чија је тренутна основна функција, изгледа, да продукују нове хероје разних „домовинских, ослободилачких, хуманистичких, часних“ ратова, да буду њихове угажене степенице при успону ка „демократији и слободи, људским правима и правној државности“.
Тај сто, понека и не ретка господо владајући (и бројни „опозициони“) српски политичари, налази се наравно у ЕУ и НАТО-у, јер, како сам (од вас, понеких и не ретких) чуо, Империја нема алтернативе…
Да се тамо дакле лојално, послушнички и саучеснички договарате како покорити следећи Ирак и Авганистан, следећу Либију и Сирију, можда и Кубу, Венецуелу? Како економски уништити следећу Грчку, Шпанију, Португал, Ирску?
И свака нова земља, сваки нови народ је нова жртва, нова Србија, неки нови Срби, иако ниједан од тих народа не може да се заиста упореди са српском раскрсницом светова, са народом-жртвом једног од три највећа геноцида европског 20-тог века…
Јер Срби никада нису изродили неке народоубице у локалним (Турска) или чак у интерконтиненталним размерама (Американци), неке народоубилачке нацисте (Немачка) или неке народоубилачке клерофашисте (Хрватска), неке муслиманске терористе (мултинационални муџахедини и џихадисти) или неке нељудске касапе (косовски Албанци), а чак и домаћи комунистички сатрапи су својевремено крвавили руке превасходно на сопственом народу.
Пошто је та ваша правда и то тако великодушно опраштање страшних грехова, Мистерс, Херен, Мсјес, Ефендије?
Можда бисмо могли да питамо папе? Јер они су од основног хришћанског постулата опроштаја грехова у средњем веку начинили праву (и монополистичку) берзу вредносних папира, имају дакле – буквално богата – искуства у томе.
Тако је папа Јован XXII (1316-1344.) продао преко 65.000 ових „берзанских акција опроштаја грехова“, а његов наследник Клеменс VI (1344-1351.) га је са око 90.000 комада још далеко надмашио, бацио такорећи у запећак.
А папа Александар VI (1430-1593.) је чак позивао Господа за сведока, када је злочинцима допуштао, не, од њих захтевао да своја, ма колико тешка злодела откупе златом: „Бог не жели смрт грешника, већ да он живи и плаћа!“, говорио је папа и згртао богатство. Јер није лако подићи своју бројну децу од разних љубавница…
Хоћемо ли, дакле, у унију са Ватиканом, господо екуменисти?
Од папа се, наиме, може несумњиво научити како се Христосова жртва претвара у златно теле, могу се славити и мисе-захвалнице разним српским злотворима, а да не заборавимо да би (тада већ бивши) епископи, тј. потом бискупи и кардинали, смели да глорификују и проглашење Алојзија Степинца свецем.
А са Ватиканом иза леђа, може се поћи од тога, ниједан данашњи суд „међународне заједнице заједничких вредности“ не би осудио било ког Србина, чак и када би тај побио хиљаде и протерао („етнички очистио“) стотине хиљада Хрвата, искасапио стотине косовских Албанаца и продао њихове органе парајлијама на Западу или уништио педесетак села у околини Сребренице и поубијао неколико хиљада нпр. босанско-муслиманске нејачи. И за такву опкладу сам наиме спреман.
Звучи ли то можда – у зло доба – примамљиво?
Хоћемо ли дакле у НАТО, хоћемо ли у ЕУ, хоћемо ли у унију са Ватиканом?
А онима, који дрмају главом и одмахују руком, који надмоћно тврде да су ова и оваква размишљања далеко од реалности, да су исувише емоционализована, да то представља „окренутост ка прошлости“, да се на тај начин не може водити политика, народ, држава (у чувену светлу будућност, наравно), желим да поставим још само једно једино питање.
Јер непревидиво је, да је и све горе наведено само реално, проверљиво, доказиво.
Будући дакле да ви (реалисти, окренути будућности) у суштини тврдите, да је боље бити услужни роб него мртав слободар, да је боље бити обездушен и чешће сит него продуховљен и каткад гладан, па чак и да је боље бити зависни и збринути во у господаревој штали са додуше несигурном животном будућношћу него независни, не баш оптимално збринути човек са додуше несигурном економском будућношћу – шта ви онда уопште имате против мог основног питања, које гласи:
Хоћемо ли, дакле, у НАТО, хоћемо ли у ЕУ, хоћемо ли у унију са Ватиканом?
Разумео бих вас, додуше, да сам вам којим случајем поставио следеће питање, те да сте ме потом назвали ретроградним, исувише емоционализованим и нереалним, значи – противником светле будућности. А то питање гласи:
Зар није, ипак, превисока цена уласка у НАТО, ЕУ и под скуте Ватикана, уколико се од нас очекује да им постанемо барем слични или чак и исти као они? Јер, стара је и искуствена мудрост „Сличан се сличном радује“, није ли тако?
А управо то је (у)цена уласка у ту кућу, у којој правда не станује.
[quote]Будући дакле да ви (реалисти, окренути будућности) у суштини тврдите да је боље бити услужни роб него мртав слободар, да је боље бити обездушен и чешће сит него продуховљен и каткад гладан, па чак и да је боље бити зависни и збринути во у господаревој штали са додуше несигурном животном будућношћу него независни, не баш оптимално збринути човек са додуше несигурном економском будућношћу – шта ви онда уопште имате против мог основног питања које гласи: Хоћемо ли, дакле, у НАТО, хоћемо ли у ЕУ, хоћемо ли у унију са Ватиканом?[/quote]
Фонд Слободан Јовановић
